Slučaj „vila Mir“: Sve o hapšenju Slobodana Miloševića marta 2001. godine

Poslednji dani u vili Mir marta 2001.

Suđenjem braniocima bivšeg predsednika države Slobodana Miloševića u vili „Mir“ krajem marta 2001. godine, učesnicima „narodne straže“ , optuženim za „teško delo protiv opšte sigurnosti“ i ometanje policajaca na službenoj dužnosti, bivšem funkcioneru Socijalističke partije Ratku Zečeviću, Siniši Vučiniću i tadašnjim policajcima iz Miloševićevog ličnog obezbeđenja Saši Matiću i Dejanu Đikiću, formiran je spis koji je po sadržanim činjenicama prevazišao „okvir“ sudskog predmeta i kao mnogi drugi vođeni povodom događaja koje je istorija trajno zabeležila postao nezaobilazan deo dokumentarne građe o njima.

Okrivljeni i brojni saslušani svedoci detaljno su opisali malo poznata dešavanja u i oko vile „Mir“, „okupljanju prijatelja i građana u narodne straže unutar dvorišta vile, da bi Miloševiću bili živi štit, jer su kružile priče da će biti kidnapovan ili ubijen“.

Autentnična su svedočenja o poslednjim danima boravka Slobodana Miloševića u vili „Mir“, pojavljivanju čudnih naoružanih ljudi, maskiranih nalon čarapama i fantomkama, ispred kapije vile, napad na prijavnicu, pokušaje maskiranih da preskoče ogradu, i druge dešavanja dan pre nego što je Milošević 1. aprila 2001. godine prvo odveden pred istražnog sudiju Okružnog suda u Beogradu, a potom u CZ, zbog istrage o budžetskim sredstvima, a nepuna tri meseca kasnije, 28. juna izveden je u najvećoj tajnosti iz CZ-a i izručen Haškom tribunalu.

Odbrana je tvrdila da „grupa noružanih maskiranih ljudi koji su 30 . marta 2001. u večernjim časovima došli pred vilu Mir, nisu bili policajaci, kao i da su ti maskirani s ulice pucali na rezidenciju i pokušavali da preskoče ogradu, a da nisu tačne optužbe da se pucalo iz pravca dvorišta vile“.

-Pod maskama su se krili plaćenici, lovci na ucene i deo pripadnika zemunskog klana koji su pokušali da kidnapuju Miloševića zbog nagrade kako bi završio u Haškom tribunalu gde je bio optužen tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, zbog događaja na Kosmetu -tvrdio je bivši visoki državni funkcioner Bogoljub Bjelica.

Tri argumenta je odbrana najčešće potezala : da Tužilaštvo nikad, ni posle više zahteva suda nije dostavilo imena policajaca koji su, po tezi optužbe, uveče 30. marta 2001, došli pred vilu Mir sa nalogom istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu za Miloševićevo hapšenje jer je postojao zahtev za istragu u vezi budžetskih sredstava, da na naredbi istražnog sudije za privođenje Miloševića, jedinoj koja je pribavljena tokom postupka, nije taj datum, kao i da se MUP-u u dopisu sudu izjasnio da pripadnici tog ministarstva nisu učestovali u akciji hapšenja Miloševića.

Odbrana je predlagala da svedoče bivši zamenik načelnik DB-a Zoran Mijatović, policijski pukovnik Miodrag Vuković, bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, bivši predsednik SRJ Vojislav Koštunica, funkcionerka SPS-a Slavica Đukić-Dejanović, bivši visoki funkcioner tada vladajuće grupe DOS Čedomir Jovanović, general Nebojša Pavković i policijski general Mile Novaković.

Milošević sa građanima ispred vile Mir marta 2001. godine

Sada pokojni Bogoljub Bjelica koji zbog bolesti nikad nije izneo celovitu odbranu, početkom aprila 2012 godine, dostavio je dopis sudu u kom je naveo da su „u noći 30. na 31. mart 2001, bili napadnuti učesnici ‘narodne straže‘ koji su telima štitili bivšeg predsednika Miloševića i Ustav Srbije, a na branioce su s ulice, kroz kapiju vile, pucali muškarci s crnim čarapama preko glave“.

-Prilikom napada na rezideniju maskirani napadači posebno su ugrozili živote dežurnih u prijavnici Vojislava Vučinića i Dragutina Milovanovića. Napadači su pripadali različitim grupacijama, a među njima su bili i pripadnici „zemunskog klana“- napisao je Bjelica u dopisu sudu.

Siniša Vučinić je naveo da je siguran da su te večeri spasili Miloševića.

-Neka je večna slava i hvala velikom čoveku i velikom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Neka je slava svim učesnicima narodne straže koji su u međuvremenu preminuli. Čast mi je, a i rodio sam se da bih tada, u tim narodnim stražama, bio uz njega –rekao je Vučinić. Istakao je da je da bi milione puta da se ponovi, sve isto činio, jer je sve ispravno uradio.

– Branio sam tada Ustav, branio sam predsednika države, jer sam preko mojih kanala u obaveštajnoj sferi saznao šta se sprema Miloševiću- kidnapovanje ili ubistvo, pa i da pobiju sve nas koji smo bili tamo uz njega. Meni se stavljalo na teret da sam sprečavao hapšenje Miloševića, a ja tvrdim da su maskirani ljudi koji su došli da ga kao hapse, bili pripadnici „surčinskog“ i „zemunskog“ klana, kao i pojedinici iz kriminalizovanog dela JSO-a- kazao je Siniša Vučinić, pred sudskim većem 25. marta 2013. godine.

Ratko Zečević je naveo da večeri 30. na 31 mart nije dolazio u vilu Mir, ali je potvrdio da je pre toga bio učesnik narodne straže.

-Imao sam čast da učestvujem u odbrani predsednika Miloševića od pokušaja otmice u vili Mir. Podsećam sud da je to bilo vreme otmica zemunskog klana, da je to bilo vreme, kako bi rekao nekadašnji pukovnik MUP-a Mile Novaković, kada je mafija pokušavala da vlada državom. Imao sam izuzetnu čast da tih februarskih i martovskih dana i noći 2001. godine stanem uz svog predsednika Slobodana Miloševića jer je privilegija biti uz tako velike ljude, najveće državnike, koji su stvarali istoriju, čuvali svoju državu i narod-rekao je Ratko Zečević- Biti sa njima i u smrtnoj opasnosti, iskazati vernost drugu i prijatelju, vlastitim idejama i ubeđenju, više je od privilegije .

Zečević je isticao da su vilu „Mir“ kao rezidencijalni objekat službeno obezbeđivali pripadnici Gardijske brigade Vojske Jugoslavije koji su jedini imali oružje, te da su u dvorištu bila njihova dva vozila takozvana BOV-a.

-Niko od učesnika „narodne straže“ dok sam ja bio tamo nije imao oružje- tvrdio je Zečević.

Svedok u procesu Dragutin Milovanović koji je je kritične martovske večeri 2001. sa kolegom bio u portirnici na ulazu „vile Mir“ u kojoj su se, kaže, nalazili uređaji za automatsko otvaranje kapije, svedočio je na pretresu 14. septembra 2012. godine da ih je puka sreća spasila od razjarenih maskiranih napadača.

– Najmanje petnaestak bandita, naoružanih kalašnjikovima i pištoljima, s najlon čarapama preko lica, su uveče 30. marta 2001, napali na portirnicu u kojoj sam bio sa kolegom Vojom Vučinićem po izričitom nalogu predsednika Miloševića –posvedočio je Milovanović. -Prvo je jedan bandit, držeći bombu u ruci, porazbijao stakla na portirnici i upao, a onda i ostali, derući se, urlajući, rušeći i mlatarajući oružjem. Kad sam video bandita s bombom, bacio sam se između stolova. Nisam posle mogao da vidim šta se sve dešavalo, bila je gužva, čuo sam detonacije. Potom su me dvojica koji su imali čarape preko lica digli i kao vreću izbacili iz portirnice. Mislio sam, pričao je Milovanović, da će me upucati, ali sam u trenutku uspeo da protrčim kroz policijski špalir koji je bio ispred vile i otišao sam u narod okupljen na udaljenosti svega petnestak metara. Svedok Milovanović je kazao da je tokom marta 2001. „bio član Štaba koji je formirao Izvršni odbor SPS-a, pa je više dana boravio kod Miloševića u vili ‘Mir‘, kao i veliki broj članova SPS-a iz više gradova“.

-U SPS su još početkom marta počeli da strahuju da bi mogle da se dese loše stvari Miloševiću pa su gledali da uspostave kontakt sa ljudima iz vlasti da razgovaraju da do toga ne dođe. Zajedno sa Slavicom Đukić- Dejanović i Banetom Ivkovićem išao sam kod tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice i razgovarali smo u kabinetu sa njim i Ljiljanom Nedeljković. Tada nam je Koštunica rekao: “Ja ne podržavam to što rade Đinđić, Batić i Mihajlović, ali ja tu ništa ne mogu. Idite kod Dušana Mihajlovića on je vaš bivši drug“. Posle smo pokušali da dođemo do tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, ali on nije hteo da nam se javi-ispričao je Dragutin Milovanović.

Milošević sa građanima ispred vile Mir marta 2001. godine

Svedoci koji su kritične večeri bili u dvorištu vile „Mir“, naveli su da nijedan od okrivljenih, kao ni ostali iz „narodne straže“, nisu imali oružje.

Svedok Dragan Filipović, tada pripadnik MUP-a za obezbeđenje lica i objekata, naveo je da su tog 30 marta 2001, nekoliko naoružanih muškaraca maskiranih čarapama, pokušali da preskoče ogradu vile „Mir“.

-Bio sam na samim ulaznim vratima u objekat kad je pored mene proleteo jedan projektil ispaljen iz pravca kapije i udario u staklo. Pucnjava je veoma kratko trajala. Prvo su se, takođe, spolja čule dve- tri detonacije i video sam bljesak sa kapije. Postojale su kamere sa IC uređajem koje su i noću pokrivale svaki ulaz, celu ogradu oko objekta i videle su se osobe sa čarapama na glavi kako pokušavaju da preskoče. Sećam se da sam čuo da su ta lica razrušila jednu prijavnicu. Kamere su sigurno snimile šta se desilo na ulaznim vratima i na ulazu u dvorište vile „Mir“- kazao je Filipović koji je takođe svedočio na suđenju u martu 2012.godine. On je dodao da ne zna šta je bilo sa snimcima.

Gotovo istovetno je svedočio i nekadašnji policajac Dušan Rakočević .
-Pucalo se na nas u objektu. Ja sam posle celog događaja, odvezao predsednika Slobodana Miloševića u zatvor, a ubrzo sam posle ostao bez posla- ispričao je Rakočević.
Kasnije je svedok Rakočević izbegao kontakt sa novinarima, jer, kako je naveo, ne želi da govori o tom danu kad je odvezao Miloševića u CZ.
-To je dan žalosti, o tome neću da pričam- kazao je Rakočević.
Na suđenju su, pored ostalih saslušani, Žarko Mijanović, Radomir Krivokapić i Milan Čolaković koji su posvedočili da su, kako su govorili „ kao učesnici narodne straže išli u vilu Mir da pruže podršku svom predsedniku Miloševiću, jer su u partiju stigle informacije da postoji opasnost da bude kidnapovan od lovaca na ucene“.
-Niko u „narodnim stražama“ nije imao nikakvo oružje, niti ga je nosio -tvrdili su i ovi i ostali svedoci.
Žarko Mijanović iz sela Lovćenac u svedočenju je stalno ponavljao da mu je „bila čast i ponos što je bio tih dana uz svog predsednika“.
-Volim Slobu i voleću ga dok sam živ. Vole ga svi moji, cela moja porodica. Imam šestoro unučadi i pričam im stalno koliko je bio veliki naš Sloba -rekao je Žarko Mijanović.
Presudom Prvog osnovnog suda izrečenom 25. marta 2013, koja je kasnije ukinuta i naloženo ponavljanje postupka, sva četvorica okrivljenih oslobođeni su optužbi za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti.
Nekoliko dana pre objave presude preminuo je nekadašnji visoki državni funkcioner optuženi Bogoljub Bjelica, bivši predsednik udruženja „Sloboda“.
Ista oslobađajuća presuda bila bi i za Bogoljuba Bjelicu –rekao je sudija Zoran Šešić, koji je bio predsednik sudskog veća.
Prvi osnovni sud je tom presudom utvrdio je da „nema dokaza za optužbe“ koje okrivljene sumnjiče za „pucnjavu u noći 30. na 31. mart 2001.godine“, kad je u vilu pokušala da upadne grupa naoružanih ljudi maskiranih najlon čarapama i fantomkama, obučenih u farmerke i jakne.
U obrazloženju oslobađajuće presude, u kojem se osvrnuo na događaje 30. na 31. mart 2001, sudija Zoran Šešić naveo je da je nesporno da su tada pred vilu „Mir“ u kojoj se nalazio Slobodan Milošević, stigli maskirani ljudi i „ta lica su bacajući šok bombe na prijavnicu, počela napad na objekat, pucali su na rezidenciju i preskakanjem ograde pokušali da uđu u kuću“. Potom su, dodao je sudija, „usledili kao odgovor pucnji sa dvorišne strane kapije i zaustavlja se napad“.
Dokazima izvedenim tokom suđenja, kako je obrazloženo presudom, „utvrđeno je da tom prilikom iz unutrašnjosti dvorišta vile prema kapiji ispred koje su se na ulici nalazila maskirana lica, nisu pucali, niti mogli pucati Bogoljub Bjelica i Siniša Vučinić jer se nisu ni nalazili u dvorištu, dok Ratko Zečević uopšte nije bio tada u objektu već na Novom Beogradu“.
-Drugo, od okrivljnih je uzeta parafinska rukavica i utvrđeno je da nisu imali barutne čestice na rukama-istakao je Šešić. „Kod Zečevića, koji je tek ujutro došao u objekat, na odeći u predelu grudnog koša nađene su barutne čestice, ali one su se prenele dok je s još jednom osobom, sakupljao oružje koje su zatekli razbacano po dvorištu“.
Prvobitnom optužnicom bilo je obuhvaćeno 34 učesnika „narodne straže“, pod optužbom za ometanje policajaca u hapšenju Miloševića, ali je ta optužba u međuvremenu zastarela.
Šešić je kazao da su u vezi ovog slučaja bez odgovora ostala brojna pitanja.
– Nema odgovora ko su bila maskirana lica koja su 30. na 31. mart pokušala da preskoče ogradu vile Mir -rekao je sudija Šešić.
Sud je, naime, u nekoliko navrta tražio od MUP-a imena pripadnika policije koji su te večeri dolazili da hapse Miloševića, ali je stigao odgovor da pripadnici MUP-a nisu bili na tom zadatku tada.
– Nema odgovora, ko je, nakon što je, neposredno pre događaja, rasformirana jedinica MUP-a koja je obezbeđivala Miloševića, a objekat napustili pripadnici vojske koju su ga do tada obezbeđivala kao rezidenciju Jugoslavije, učesnicima narodne straže koji su doši u vilu Mir da pruže podršku Miloševiću, dao oružje.
Šešić je rekao da „nije utvrđeno ko je ispalio hitac kad je ranjena jedna osoba za koju se u optužnici navodi da je policajac, kao ni ko je ispalio metak čiji je rikošet lakše povredio jednog fotoreportera, a nalazili su se na trotoaru ispred kuće“.

Milošević sa građanima ispred vile Mir marta 2001. godine

Svedočenje Dragutina Milovanovića: „ Sloba nas je dvaput slao kod Milutinovića, ali se nije javljao“

– Pod zakletvom kažem, Sloba je bio neponovljivo dobar čovek, častan i dobronameran. Živim za to da ovaj narod sazna istinu o Slobi- svedočio je Dragutin Milovanović – Za sve godine koliko sam ga poznavao on nije znao loše da kaže o ljudima. Milovanović tvrdi da je u martu 2001, kao član Tima za koordinaciju tadašnjeg predsednika SPS-a sa njenim strukturama, bio sa partijskim drugovima i prijateljima u vili „Mir“ uz bivšeg presednika države Slobodana Miloševića, neposredno do pred njegovo hapšenje 1. aprila 2001 godine i odvođenje u beogradski Centralni zatvor odakle je 28. juna iste godine, poslat u Hag .

-Do 30. marta 2001. u vili „Mir“ je tekao neki uobičajeni ritam. Danima se ispred vile okupljalo po nekoliko hiljada građana u „narodne straže“- ispričao je Milovanović – Dolazili su građani iz cele Srbije, Bosne i drugih krajeva bivše SFRJ, čak i organizovano u velikim grupama da vide Miloševića, da mu pruže podršku, fotografišu s njim.

Tih dana, Milošević je, priseća se njegov prijatelj, primio na stotine grupa građana, razgovarao sa njima. Zbog raznih priča koje su krajem marta krenule – da je odveden, da je pobegao, rešio je da izlazi među građane da bi ih umirio. Narod je bio oduševljen, vuku ga sa svih strana, grle, viču: „Slobo ne damo te“, „Slobo, slobodo naša“, plaču, a on ih hrabri da će biti dobro. Sloba, njegova supruga Mirjana i ćerka Marija, odnosili su se prema svima koji su bili u vili kao prema članovima porodice. Obično smo sedeli u salonu, pa Sloba dođe, našali se malo, popriča o raznim temama. Pričao nam je Sloba tada u najiskrenijem razgovoru sve ovo što danas vidimo u stvarnosti, išao do detalja. Čak nam je, recimo, rekao da ne jedemo piletinu koja se uvozi, jer nije zdrava, da NATO pakt prazni svoje magacine i da će to nama da plasira ovde, a da to nije zdrava hrana. Povodom petooktobarskih demonstracija i drugih dešavanja 2000. Sloba je govorio da iza toga stoji velika strana organizacija, da je veliki novac uložen da se to uradi, a da rukovodstvo koje je to vodilo nije ni svesno u šta ulaze i kad se budu opasuljili šta su uradili i za koga, da će biti kasno. Njemu je bilo najvažnije da je sve to oko petooktobarskog demonstracija prošlo u suštini mirno, da nije došlo do krvi, a bio je ubeđen da je scenario bio da se to izazove. Sloba je bio skroman čovek, domaćin, dobar suprug i otac, dobar drug, bio je veoma duhovit. Sećam se da je tih dana najčešće bio u farmericama i kariranim košuljama. Ni Sloba ni Mira nikad nisu bili materijalno orijentisani, nisu iz te priče. Oni su gospoda, dodao bih i duhovna gospoda uživali su u dobroj knjizi, u dobroj muzici- počev od naših starogradskih pesama, do klasika i svetskih evergrin hitova, a Sloba je posebno voleo čuvenu rusku pesmu „Tamna je noć“, ruske balade i ciganske romanse. Bili su zaista dostojanstveni – opisuje Milovanović u dahu i dodaje da se i tih martovskih dana redovno čula muzika koju su rado slušali.

Kad su se 30. marta 2001, kod vile „Mir“ pojavili neki crni džipovi, počele su i slutnje da će se nešto loše desiti, a pomoć nije bila u izgledu niotkuda.

–Pokušavajući da nađu bilo koga da pomogne, prvo su Slavica Đukić-Dejanović i Žika Igić otišli kod partijskog druga Milana Milutinovića, tadašnjeg predsednika Srbije, ali im je rečeno da nije tu. Onda je pao dogovor da Slavica, Bane Ivković i ja odemo kod predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. On je obavio razgovor sa nama i rekao da on ne može da pomogne. „Predlažem vam da odete kod vašeg bivšeg druga Dušana Mihajlovića da razgovarate i od njega tražite pomoć “, kazao nam je Koštunica. Mi smo se vratili u vilu „Mir“ i tu noć svi smo bili na nogama. Sloba nam tada predlaže da opet idemo do Milana, da ga pozovemo da dođe. Ali, kad smo Slavica i ja po drugi put otišli do kuće Milana Milutinovića obezbeđenje je ponovo reklo da nije tu. Nije hteo da se javi. Po povratku smo, kaže Milovanović, to saopštili Slobi. Videlo se koliko mu je teško palo što se prijatelj prema prijatelju tako ponaša. Marija, njegova ćerka, tada je počela da viče: „Kakav je to čovek!?“. Iz njene reakcije sam zaključio da je to do tada bilo duboko porodično prijateljstvo.

Grob Slobodana Miloševića u dvorištu porodične kuće u Požarevcu

Vilu Mir je, tvrdi Milovanović, do večeri 30. na 31.mart, kao rezidencijalni objekat tadašnje savezne države Jugoslavije, čuvala vojska, koja se kasno te noći povukla iz portirnica u unutrašnjost dvorišta.

-Kad se to desilo, onda je Bogoljubu Bjelici Sloba rekao da neko od nas bude u portirnici ispred vile Mir, na ulazu iz Konavlanske ulice, jer su se u njoj nalazile komande za otvaranje kapije. Tamo smo otišli Vojo Vučinić i ja, a rečeno je da dok nas Sloba ne zovne i ne kaže da nekoga pustimo, ne otvaramo kapiju. Sedeli smo u portirnici, gledali kako napolju okupljeni narod viče, psuje policiju. Međutim, nemam pojma da su ispod stakla te protirnice došli oni lopovi i banditi, „zemunci“ iz Šilerove ili neko ko je već bio pod tim najlon čarapama i fantomkama, to će se dokazati, a mislim da se zna sve. Onda jednog momenta vidim ruku s bombom koja razbija staklo portirnice i instiktivno se bacam u ćošak. Bilo je sigurno 15 – 20 ljudi s čarapama na glavi i fantomkama, naoružanih kalašnjikovima i heklerima. Tu je nastao prasak valjda „šok bombi“, pucnjava, uskakanje, dranje– pucaj, ne pucaj– a ja dole ležim dok mi dvojica skaču na leđa u patikama, povlače me i izbacuju napolje kroz ono staklo.- priseća se Milovanović. Tu gde je pao, ustaje i čeka, kao hipnotisan da ga upuca neko, a onda dolazi sebi, u trenu pretrčava u masu naroda. Otud vidi svog druga Voju kako i on ispada kroz razbijeno staklo portirnice, a kad su se sastali u masi, zajedno su se, preko ulaza iz Užičke ulice, ponovo vratili u vilu „Mir“.

– To je možda bilo u prvim satima 31. marta, odmah posle ponoći. U vili kasnije zatičemo uznemirenje i strah. Sloba zove telefonom Milana Milutinovića ali ovaj neće da mu se javi. Tad sam video Slobu veoma utučenog, ne zbog onoga što će da se desi, već zbog toga što mu se ne javlja prijatelj, koji je i predsednik države i kad bi se pojavio, valjda se ni ovi vandali ne bi tako ponašali, zbog funkcije koju on obavlja – veli Milovanović- Konačno sviće, a oni likovi maskirani čarapama su, srećom, otišli i situacija se nekako primirila, ali nastaje iščekivanje.

Pošto je neprekidno dva dana odsustvovao iz svoje porodične kuće boraveći u vili „Mir“, Milovanović odlazi da se osveži, a nekoliko sati kasnije, shvata da zbog blokade saobraćajnice neće moći da se vrati u vilu, pa u sedištu SPS-a na Novom Beogradu ostaje sve vreme u noći 31. marta na 1. april 2001.

– U partiju tada stalno stižu različite informacije. Tako saznajem da je u vilu „Mir“ početkom noći došao Čeda Jovanović prvi put, pa su obavili razgovore, kojima nije prisustvovao niko od ovih ljudi sem Slobe, njegove porodice, Bjelice i Slavice. Sloba je rekao da će da ode u pritvor beogradskog Centralnog zatvora, da nema čega da se boji i da je uvek spreman da položi račune za sve ono što je radio. Potom se Čeda vratio da prikupi potpise od premijera Zorana Đinđića, predsednika SRJ Vojislava Koštunice i predsednika Srbije Milana Milutinovića, odnosno pisanu garanciju da Sloba neće biti izručen Hagu. Onda je Sloba sa Bjelicom i advokatom Tomom Filom otišao u CZ u ranim jutarnjim satima 1. aprila 2001. godine. Milovanović mu je otišao u posetu u CZ i tu propusnicu čuva i danas, a poslednji put ga je, kaže, video u Haškom tribunalu, pred suđenje Kosti Bulatoviću za nepoštovanje suda, kada je, da bi ih oraspoložio, Milošević ispričao šalu o kačamaku i kiselom mleku.

Kapija porodične kuće Miloševića u Požarevcu

Nema čoveka koji je sa Miloševićima bio u kontaktu, počev od Veselke koja je kuvala kafu i svih koji su tamo radili, da ne plaču za Slobom-tuguje Milovanović- Samo je apsolutna, dobro osmišljena višegodišnja kampanja satanizacije Slobodana Miloševića mogla da proizvede negativnu sliku koja je prisutna u značajnom delu javnosti.

– O njemu najgore govore oni koji ga nikad nisu videli, a na bazi priča kojima je satanizovan i koje su dalje razvijali, po principu ko će više da ga ispljuje i ružnije o njemu da kaže. Ima ljudi koji unazad deset, da ne kažem dvadeset godina, žive najudobniji život na tome što su blatili Slobu, a u stvari blateći Slobu blatili su srpski narod i doveli ga tu gde su ga doveli. Evo koliko smo bez Slobe i došli smo do toga da smo prosjaci da ne možemo da se prehranimo- zaključuje Dragutin Milovanović. I nakon što je Sloba otišao u CZ, narod je nastavio da se okuplja u centru Beograda , a posle su odlazili pred zatvor da protestuju. -Jednog dana se okupila masa oko 100 000 ljudi i hteli smo da idemo pred CZ, a raspoloženje je bilo takvo da izvučemo Slobu. Svi smo bili spremni da se zamenimo da mi odemo u zatvor, a on da izađe. Neko je masu, međutim, preusmerio preko savskog mosta prema Palati federacije na Novom Beogradu gde su bile službene prostorije Vojislava Koštunice, pa smo tamo održali skup. Niko iz vlasti, tvrdi Milovanović, se nije obratio, a pred zoru su razbili protest.

Foto: privatni album Dragutina Milovanovića

NASTAVAK U INTERVJUU SA ADVOKATOM MOMČILOM BULATOVIĆEM KOJI JE BRANIO MILOŠEVIĆA U „BEOGRADSKOM PROCESU“-BUDŽETSKA SREDSTVA.