Адвокат Александар Цвејић: „Случај Шешељ“

 – Узнемирење на свим странама и, морам да кажем, ситно политизирање у вези са тим човеком на све стране -каже адвокат Александар Цвејић, коментаришући реакције у широј јавности поводом две најновије одлуке Хашког трибунала у случају оптуженог лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, прве од пре шест месеци да га после 12 година пусте из притвора из хуманих разлога –тешко нарушеног здравља, и друге о којој се чуло почетком ове седмице- да има хитно да се врати у Хаг, иако му још није изречена ни првостепена пресуда.

– Оно што сам приметио то је да су у понедељак сви кометарисали напрасно одлуку која се појавила на сајту Хашког трибунала да се Војислав Шешељ врати. Не знам, пре свега, да ли је на прописан начин писаним обавештењем др Шешељ о тој одлуци упознат. То такође подразумева и да ли је држава Србија, која је дала неке гаранције, званично обавештена о тој одлуци трибунала. Дакле, говорећи о тренутку кад се информација појавила, не видим уопште да су на било који процесно валидан начин обавештени оптужени и држава која би требала нешто да предузима у том смислу. Обавештење које добијамо преко телевизије и коментар Флоренс Артман су, знате, с опроштењем, врло далеко од званичног. Не разумем зашто се одмах одговарало на нешто што није званично, или бар није званично уручено, осим ако није да се некако забашури, да кажем, прича око хеликоптера и извештај који се случајно појављује и најављује тог дана.

Ако узмемо, рецимо, да је тачна информација о одлуци трибунала што, опет, кажем, ја не знам, онда ту постоје разне опције. Пре свега прво би, сам, ајде да кажем, оптужени, морао, наравно ако то жели, а на то га не може нико натерати, да оде и да се јави Хашком трибуналу. Пошто је господин Шешељ рекао да он то неће урадити, сагласно некаквом споразуму који је ова држава потписала са, да тако кажемо, „међународном заједницом“, онда држава има обавезу да практично ухапси и транспортује оптуженог који се сам не јави у трибунал у Хагу. Кад кажем „потписала неке споразуме“ то иде, да то тако формулишем, од доста давно, али свака влада која дође затрчава се с беспоговорном сарадњом са Хагом. Ту сарадњу је почео Милошевић на сопствену жалост, наставили су досовци, продужио на један невероватан начин Војислав Коштуница, на неки чудан пиједестал дигао Тадић, а богами и ови нису били згорег да тако исто раде. Али, што би рекао наш народ, има она једна пословица која каже, отприлике, „после споразумевања, нема кајања“. Према томе, сад изволите изручујте. У правном смислу, ма шта ја о трибуналу мислио, постоји значи само једно: ако се оптужени не одазове сам, држава мора да га практично хапси и изручује. На шта ће то да личи све и да ли је то заиста неопходно, заиста мислим да не треба. По мени, у овом случају требало би да се фокусирамо само на импликације које се тичу Шешеља, а оне политичке на другу страну. Међутим, ко је тог првог дана гледао конференције за штампу бројних министара и владиних, да тако кажем, дужносника, видело се да се то сагледава само кроз евентуалне политичке импликације при чему су се истицале изјаве о дестабилизацији државе, поједине толико оштре да је неко можда могао да помисли као да у најмању руку у Хаг треба да буде изручен премијер. Ја сам то тако разумео, рецимо, из изјаве господина Вулина, а ја баш нисам сигуран да је то тако. Кад кажем политичке импликације, мислим и на невероватно уплитање хрватске председнице у унутрашње ствари Републике Србије и односа Србије и Хашког трибунала. Не видим на који начин је ту нама потребан посредник у виду свеже изабране председнице суседне државе, или било које друге државе. Премијер Хрватске Милановић је такође дао једну изјаву у свом стилу, онако полудипломатску. Из његове изјаве би се, међутим, могло ишчитати нешто што се никад не ишчитава из других изјава да би понекад можда могла претпоставка невиности да постоји и кад се тиче особе која није хрватски генерал. У сваком случају, дакле, политичке импликације на једну страну. Основни проблем је ,међутим, не оно што Флоренс Артман на један запањујућ начин, на језику сличном српском ,тврди, а то је да је срамота што господин Шешељ још није осуђен, већ је срамота то што 12 година нема пресуде. Не видим да та пресуда мора да буде осуђујућа. За 12 или 13 година вучења неког поступка, за арчење невероватне своте новца, треба само видети колико су пара коштали истражитељи, судије, сарадници, разноразни који су прошли кроз тај трибунал само у поступку против др Војислава Шешеља, изаћи ћемо на ненормалну цифру. А ,резултат- никакав. Резултат је срамотан по питању међународних правних стандарда и тврдим да не постоји афричка земља у којој је овако нешто могуће, а нама се то сервира као врхунска институција,која умало да нас уведе у 22. век, у смислу права.

Поводом претходне одлуке Хага да Шешеља пусте из притвора у којем је без пресуде провео 12 година, такође је коментарисано да је била срачуната на дестабилизацицију политичких прилика у Србији?

-Знате шта, човек заиста мора да се забрине за стање духа и свести оних људи, а ја сам малопре цитирао једног од њих који се нарочито ту истиче, који с једне стране тврди да је дестабилизација државе што је неко пуштен после 12 година из притвора, па је онда нова дестабилизација државе што се сад враћа у притвор. Претпостављам да ће дестабилизација државе бити и ако буде ослобођен, а богами ће бити дестабилизација и ако буде осуђен. Како год човек да погледа, најбоље би било, изгледа, да га нема. Још се једна ствар упорно заборавља и не помиње, а то је да је Војислав Шешељ, мислим, једини који је у Хаг отишао сам, с музиком и већ с оним народним весељем, како је то било у фебруару 2003. кад је он тамо отишао. Према томе, нико није помињао да је тад дестабилизовао државу. А онда су то на један доста бесловесан и безобразан начин звали добровољна предаја. Па ваљда се предајете неком непријатељу, не предајете се суду, ви се суду јављате. Дакле, од њега се и сад очекује да се јави суду добровољно, иако кад је последњи пут отишао добровољно, та његова авантура трајала је 12 година без икаквог решења, а на срамоту оних који су га тамо држали. То је само једна у низу незаконитости и невероватних ствари које у ствари убијају било какву идеју о могућности, да кажем, нечега што се зове међународни правни стандард и међународни високи правни стандард. Ово не личи ни на шта. Дакле, претпоставка невиности у његовом случају не постоји, обавезан притвор, по свему судећи, код њега постоји, и узнемирење на свим странама и , морам да кажем, ситно политизирање у вези са тим човеком на све стране, а најгласније су,па, ајде да кажем, високи функционери Репубике Хрватске, за које ми уопште није јасно којим се то поводом ту мешају.

Чини ли се вама да се шири некакав одијум као да би Војислав Шешељ требало да буде доживотно у хашком притвору?

-Отприлике , између редова, то и јесте. Шта ће бити, ако се он сада врати и онда поново судско веће донесе исту одлуку па он опет буде пуштен? Докле више та дестабилизација? Пре шест месеци Хашки трибунал је учинио једну невероватну ствар, укинуо је притвор или како се то каже, Шешељ је пуштен на привремену слободу. Сад чекамо да видимо шта је следеће, да ли постоји и привремена осуда.

Шта бисте ,у вези ове ситуације, саветовали Војиславу Шешељу, кад би Вас о томе питао?

-Што се тиче савета неког који бих ја могао да дам Војиславу Шешељу, он је ипак доктор права , значи, ја сам обичан адвокат, према томе у том смислу мој му савет не значи ништа. Оно што је сматрам то је да неко ко се борио толике године на један начин апсолутно нема право пре свега према себи да се сада бори на други начин. То можда није најпаметније али јесте најчасније за њега.

Све ми се некако чини да су постојале струје и у Србији и у Хашком трибуналу и у међународној заједници и у Републици Хрватској за које је највеће изненађење у ствари што изгледа доктори нису били сасвим у праву по питању стања здравља Војислава Шешеља када је он пуштен.

Медији протеклих пола године и нису показивали нарочито интересовање за Војислава Шешеља. По вама, да ли то показује да он ни као политичар ни као личност више није интересантан овдашњој јавности?

-Српска јавност не постоји. Српска јавност је прилично препарирана, њој се сервирају дириговане информације из којих интелигентан човек не може ништа да закључи, а камоли, ајде да кажем, просечан конзумент тих медијских садржаја. Према томе, у наше медије, морате ми то опростити, ја се не уздам.

Шта је с аспекта права, вама најупечатљивије у вези хашког поступка Шешељу?

-Измишљање нових правних института, избегавање омогућавања окривљеном да користи постојеће, сумрак међународног права и рушење свих постојећих правних стандарада. Војислав Шешељ је на један специфичан начин морао да оствари за себе, као доктора права, оно право које се признаје сваком шлосеру који је допао Хашког трибунала, а то је да се брани сам. Дакле, њему је то било забрањено и он је морао штрајком глађу да изгура то своје право. Као један од адвоката који је учествовао у , условно речено, протестним конференцијама за штампу, тим поводом, могу да кажем да је то једна од најгорих ствари која се десила у целој тој причи око Хашког трибунала. Било је тамо свега и свачега, адвоката оваквих и онаквих, али човеку који је хтео да се брани сам, а посебно да је доктор права, нису наметали браниоце. Њему су и то покушали. Када је и то морао остварује дугачким и убитачним штрајком глађу, ја не знам шта би морао да уради да буде пуштен из притвора.

Ј.Ј.

Пријатељи сајта