Foto: Porota-reč građana
U Beogradu je 31. decembra 2015. godine u 91-oj godini života preminuo doajen srpske advokature Veljko Guberina, saopštila je Advokatska komora Srbije.
Tokom više od 50 godina advokatske karijere, Veljko Guberina se bavio krivičnim pravom. Bio je branilac optuženih za ubistvo u 700 predmeta i uspeo je, navodi AKS, da svojim znanjem i advokatskom veštinom oslobodi 51 branjenika.
„Svojim istupima u sudnici i u javnosti Guberina je ukazao i dokazao da advokat predanim, stručnim radom i profesionalnim zalaganjem može da odbrani najviše ljudske vrednosti – slobodu i život.
U sudske anale svakako su ušli brojni slučajevi u kojima je Veljko Guberina radio: „Slučaj u vozu 116“, „Farkaždinski slučaj“, „Slučaj Točilovac“, „Slučaj Despotov“, „Ubistvo u sudnici“, „Ubistov taksiste“, „Slučaj ubistva ambasadora Turske u Beogradu“, slučaj „Šalinac“ za koji je često govorio da je to njegovo životno delo jer je uspeo nakon pet godina teške borbe u sudnici da oslobodi branjenika zato što je utvrđeno da iskaz u istrazi nije pribavljen na zakonit način.
Veljko Guberina dobitnik je više priznanja: Plakete Advokatske komore Srbije za doprinos unapređenju i razvoju advokature, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima povodom 120 godina advokature u Srbiji, Povelje Advokatske komore Srbije povodom 125 godina advokature u Srbiji, Ordena rada povodom obeležavanja 140 godina advokature u
Srbije, Plakete opštine Jagodina, Plakete Pravnog fakulteta u Nišu, nagrade „Živojin Pavlović“ za ediciju „Svedok istorije“, „Besedničke hrisovulje“ Pravnog fakulteta u Beogradu, „Čudotvore ikone presvete Bogorodice – Čajnička krasnica“ od Dabrobosanske mitropolije, priznanja Advokatske komore Srbije za doprinos u izradi „Istoprije srpske advokature“, Zlatne Plakete Advokatske komore Srbije za životno delo.
Veljko Guberina je autor edicija „Branio sam“ i „Svedok istorije“ ističući da ono šta za nama ostaje je napisana reč. Zahvaljujući njegovom zalaganju i predanom radu sa grupom istomišljenika istorija advokature je trajno zabeležena u ediciji „Istorija jugoslovenske advokature“ i „Istorija srpske advokature – biografije znamenitih srpskih advokata. Dužnost predsednika Advokatske komore Srbije obavljao je u dva mandata od 1984 do 1986
i od 1988 do 1990. godine.
Advokat Veljko Guberina je otišao u legendu, koju je sam stvorio za života. Verovao je u advokaturu i sebe. Živeo je u advokaturi i za nju“, navodi se , pored ostalog, u saopštenju koje potpisuje predsednik AKS Dragoljub Đorđević.
Intervju objavljen 28. februara 2015. u 23:24
– Ne živim da gmižem od jedne tačke koja se zove rođenje ka drugoj tački koja se zove smrt, već da radim, stvaram i kreiram kako bih nešto iza sebe ostavio i na taj način i posle fizičke smrti nastavio dalje da živim-kaže advokat Veljko Guberina, kome je ova misao davnih godina došla s prvim velikim iskušenjima, a potpisala čitav život, punih devet decenija.
Od prvog ulaska u sudnicu do Zlatne plakete za životno delo koju mu je zbog unapređenja i afirmacije advokature, dodelila 2012. godine Advokatska komora Srbije, deset godina nakon što se definitivno pozdravio sa sudnicom, prošlo je punih šezdeset godina u koje je stalo 608 odbrana optuženih za ubistva i desetak knjiga, a advokatskoj kancelariji je novi život udahnuo njegov unuk advokat Vladimir Marinkov, zbog koga je još ponosniji na sebe.
-Od ukupnog broja optuženih za ubistva, koje sam branio, 45 je oslobođeno i imaju u svojim stanovima moju sliku pored ikone, trideset dvojici kojima je prvostepeno bila izrečena smrtna kazna, tokom daljeg suđenja je spašena glava. Izvršeno je devet smrtnih kazni streljanjem, među kojima i nad mojim branjenikom Nebojšom Despotovim koji je osuđen zbog ubistva dve devojke u Zrenjaninu 10. septembra 1975. godine. Tokom suđenja koje je trajalo tri godine našao sam kod Despotova da je bio ispušten u porodici, da je zatajilo društvo, ali i roditeljsko vaspitanje. Kazna je izvršena i nad Dragoljubom Gutićem koji je osuđen zbog ubistva taksiste. Rodbina pokojnog Dragoljuba poklonila mi je njegov prsten jer su želeli da me podseća da se slična ubistva nikada više ne ponove -pokazuje Guberina prsten na domalom prstu leve ruke, dok dodaje -Bio sam ubeđen da svaki čovek poseduje element neke ljudovnosti koja se kad- tad pojavljuje.
Da li ste kod svih koje ste branili za najteža dela našli taj element ljudovnosti?
-Bila je nekolicina da nisam-priznaje veliki advokat.
Krajem šezdestih godina 20 veka, prvi predmet u kojem je Vrhovni sud otvorio glavni pretres i presudio, bio je „farkaždinski slučaj“ u kojem je Guberina branio i obojica optuženih za ubistvo, na kraju su oslobođeni, a nekoliko godina kasnije, zabeleženo je da se stvarni izvršilac zločina sam prijavio policiji.
Pre 40 godina prihvatio je da brani besplatno Rada Đukića, optuženog da je decembra 1975. u pauzi suđenja u sudnici Okružnog suda u Bijelom Polju, s dva hica iz pištolja, koji je skriven ispod pojasa uneo u sudnicu, ubio ubicu svoje ćerke Branke Đukić.
„I moj saradnik kolega Milan Vujin je učestvovao u tom procesu. U ovom slučaju ništa nije bilo sporno, jedino sam napao optužnicu zbog kvalifikacije, da je delo počinjeno iz bezobzirne osvete, za šta je prvostepeni sud i osudio optuženog. Po žalbi odbrane, Vrhovni sud Crne Gore je proglasio krivim Rada Đukića za krivično delo ‘obično’ ubistvo i izrekao mu kaznu od 5 godina zatvora. Početkom februara 1979. godine Rade Đukić sa svojom braćom došao je kod mene donoseći gusle na kojima je bilo napisano: ‘Za ljudski postupak, za dokazivanje istine o tragediji naše Branke. 1975. godine, a u znak viječite zahvalnosti. Dragom V.G. darujemo ovaj stari instrument – srpske gusle. Rade i braća Đukići’. Tom prilikom dali su mi i kasetu sa guslarskom pesmom o slučaju pokojne Branke“, zapisao je advokat u svojim memoarima.
– Advokatura je najznačajnija profesija u civilizovanom društvu jer štiti ljudska i građanska prava, vladavinu prava. Lekar može da vam spasi, produži život, ali i advokat, pogotovo u ono vreme dok je postojala smrtna kazna, a i kada ishoduje oslobađajuću presudu i dokaže da je neko neosnovano optužen.
Foto: Porota-reč građana
Ja sam živeo za istoriju. Gledajući sa ove vremenske distance, mislim da sam sticajem okolnosti bio predodređen za profesionalni uspeh jer sam 1959. godine dobio slučaj „voz 116“ prvu odbranu optuženog za ubistvo, u kojem sam tri puta obarao osuđujuću presudu, a četvrta je bila oslobađajuća, zbog čega sam postao poznat.
Branio sam –priča Guberina- maloletnog romskog mladića, optuženog da je u vozu ukrao sat od jednog putnika i da je potom hteo da izbaci iz voza policajca koji je došao po putnikovoj prijavi, ali nije uspeo pa je kroz druga vrata izbacio oštećenog koji je tada poginuo, a optuženi je iskočio iz voza i pobegao. Istraga koju je u to vreme obavljala policija brzo je završena, ali je površno urađena, a verovalo se svedočenju milicionera i konduktera, dok je treći bio samo iskaz optuženog koji je tvrdio da to nije uradio.
Moj klijent je na prvom suđenju osuđen na 14 godina zatvora, pošto je bio maloletnik i nije mogao dobiti smrtnu kaznu. Presuda je ukinuta zbog toga što se zasnivala na dva svedočenja, a svedoci kojima je prvostepeni sud verovao sasvim različito su govorili o događaju. Na novom suđenju tužilac je predložio još jednog svedoka, nekog putnika iz voza koji je bio u blizini vrata kod kojih se sve događalo. Međutim, nisu se bili dobro dogovorili jer on daje treću verziju događaja. Pada i druga presuda, pa i treća, svedoci na rekonstrukciji iznose nove verzije. Dolazi do četvrtog suđenja, nakon kog je bila oslobađajuća presuda.
Sva štampa je pisala o tom slučaju i tako je, napominje Guberina, njegova karijera počela uspehom koji je proistekao samo iz pružanja profesionalno kvalitetne odbrane u skladu sa etikom i zakonom… U borbi za istinu pobedio je zakon!
Završnim rečima koje je izgovarao u sudnicama uvek je davao težinu etičke i profesionalne pouke koje je ostavio za nauk generacijama mladih pravnika:
Danas mi ostaje da se setim-priča Guberina- da sam opstao, da je moja prodice opstala zahvaljujući seljaku iz Jagodine koji nas je 1941. godine primio kad smo pobegli sa Korduna od ustaškog pogroma tokom Drugog svetskog rata. Živeo sam u Karlovcu i kad su 1941. došle ustaše, mi smo izbegli –kaže Guberina i ističe da je porodica njegove majke teško stradala.
U zbegu, bez igde ičega, spasavajući se od ustaša, Srbi Kordunaši bežali su nasumično, a došavši u to mestašce, ti seljani, koji su imali tek nešto malo, ni za sebe dovoljno, primili su nas, udomili, delili sve sa nama. Bilo nas je oko 2000, mnogo i izbeglica iz Slovenije, a prihvatani smo svi, pomogli su nam, preživeli smo i vratili se svojim kućama. Kasnije mi je Jagodina dala priznanje, što mi je velika čast.
Moja cela porodica, i to najuticajniji Kordunaši, prošla je kroz zatvor, kad je došao komunizam i Tito. Bio sam iz porodice koja je označena kao reakcionarna, pa nisam mogao da se upišem na fakultet u Beogradu nego u Sloveniji. Ali, posle sam branio po celoj bivšoj SFRJ. Pet puta sam obišao Ameriku- kaže Veljko Guberina
„-Nema ni velikih ni malih sudova, ima samo velikih i malih sudija!
-Veličina branilačkog poziva jeste u tome da ostanemo uz svog branjenika i onda kada se mora primiti i odijum javnosti i na svojim plećima osetiti šta znači biti usamljen u svojoj borbi, izložen jačini besa i ogorčenja sredine u kojoj živiš.
-Moje osnovno načelo: Samo stvaralački rad koji nešto iza sebe ostavlja ispunjava svrhu našeg življenja! Držeći se tog načela čovek će sebe da nadživi.
-Ne obezvređujem rad nijednog organa vlasti, ali isto tako ne dozvoljavam nijednom organu vlasti da obezvredi Zakon o krivičnom postupku koji imperativno zahteva poštovanje ličnosti i dostojanstvo čoveka.
-Moja poruka mladima: Pošto verujete u sebe, upotrebite svu svoju snagu u službi ambicije!
-Braneći ne znači uvek tražiti oslobađajuću presudu; zadatak odbrane je isto tako velik kada se traži rešenje zakonski i čovečanski pravično!
-Čovek sam dobre volje jer nikada nikome nisam poželeo ono što i samome sebi ne bih poželeo. Kada bi se svi ljudi time rukovodili, na ovome svetu ne bilo problema.
-Obraćam se uvek i srcu i razumu.
-Braneći mog klijenta ja branim zakonitost, a kroz to branim pravnu stabilnost ovog društva zagarantovanu kroz pozitivne pravne propise.
-Ugled se nikada ne može steći na drugom mesto do sudske zgrade. Reputacija dolazi jedino kroz istupanje pred sudom.
-Mogu razumeti kada se sudija, pošto izrekne smrtnu kaznu poziva na zakon. Ne znam kako da shvatim kada taj sudija tu presudu ne dostavi optuženim ni za tri godine. Na koji se zakon tada poziva, odnosno gde mu je savest da to opravda?
Foto: privatni album Veljka Guberine
-Nisam dobrotvorna ustanova, ja sam advokat!
-Napadajući me dokazuju da postojim!
-“Ne lepo nego korisno” deviza je Florija. Međutim prava je umetnost spojiti lepo i korisno, a to mogu samo velikani odbrane.
-Snaga odbrane je u tome da se čoveku koji je izložen većoj opasnosti i mržnji pritekne odmah u pomoć.
-Advokat treba da raspolaže izuzetnom radnom energijom, znanjem i upornošću – sve u službi svoje ambicije, a u interesu svoga branjenika.
-Ako je sud omogućio optuženom da mu branilac prati suđenje preko tumača kako bi mogao odgovoriti svome pozivu, kako da objasnimo potez suda da istome braniocu šalje presudu na jeziku koji taj branilac ne poznaje. Da li je tada optuženi i na taj način prikraćen u svome pravu koje ima po zakonu?
-Rukovodio sam se načelom da svagda i svuda na svom životnom putu sagradim nove izvore, a stare da očuvam, kako bih uvek imao gde da se vode napijem.
-Zakon mi dozvoljava, a savest nalaže da u interesu branjenika preduzmem sve, apsolutno sve što mu koristi.
-Bio sam prinuđen da izjavim da ne verujem u Zakon, jer ne verujem u sud koji ga treba primeniti, odnosno sprovesti. Nažalost i to sam neki put morao izjaviti.
-Izrečenu smrtnu kaznu nisam smatrao samo svojim porazom, već i porazom društva kome pripadam, koje nema veru u svoje sposobnosti.
-Verujem da ćemo jednog dana kao društvo toliko stasati da smrtna kazna neće biti jedini lek i jedino rešenje.
-Zločin bez obzira koliko bio ekstreman – smrtnom kaznom se ne rešava.
-Uvek sam bio i takav ću i ostati: protivnik ubistva, bez obzira da li će ono počiniti nekontrolisani pojedinac ili pak samo civilizovano društvo preko svojih organa.
-Ne ubijajte ljude zbog ubistva, već spasavajte ljude od ubistva!
-Niko me nije naterao da branim ljude koji su optuženi za ubistvo, ali dok ih budem branio neću nikada dozvoliti da mi savest prebaci da sam se o nju ogrešio. Od suda, stranaka, prijatelja ili pak neprijatelja čovek može i pobeći, od svoje savesti nikada!“
-Branio sam od Maribora do Bitolja, nastavlja priču Veljko Guberina- Za mene su govorili ako nije pomogao nikom nije odmogao. To je dovoljno da vas Bog podrži. Moja majka je presudno uticala da budem ovakav kakav sam. Bila je duboko humana osoba. Često su optuženici, koji nisu imali novca za odbranu, njoj pisali iz zatvora i molili je da me moli da ih branim.
Šta je teže u jednom procesu, presuditi ili braniti, biti sudija ili branilac?
– Biću otvoren, ne bih mogao da odgovorim. Postao sam jako subjektivan. Mnogi su se čudili u vezi nekih slučajeva koje sam primio. Mnogo puta sam kazao da bih i ja doneo takvu presudu. Sudijski, kao i naš posao, duboko je vezan za čoveka od, što kažu, onog prvog plača po rođenju do poslednjeg kojim optuženi prokune onoga koji mu nije spasio život i tu između ta dva plača tražio sam elemenate koji su svojstveni svakom čoveku-objašnjava Guberina.
Da li ste želeli da budete sudija?
-Nisam imao želju da budem sudija.
A tužilac?
Nikad nisam želeo da budem tužilac-kategoričan je Guberina koji je u dugoj karijeri bio predsednik Advokatske komore Srbije i predsednik Saveza republičkih i pokrajinskih advokatskih komora Jugoslavije.
Advokatura je –ubeđeno ocenjuje Guberina- najegocentričnija profesija.
-Tvrdim to profesionalnim iskustovom koje je trajalo 50 godina, a angažovao sam se i na izradi knjige Istorija srpske advokature. Advokati su najegocentičnija profesija, jer svi, svako od njih za sebe misli da je najbolji.
Ceo život, kako napominje, proveo je u advokaturi, a to je mesto sa kog se dobro vide svi društveni procesi.
-Zamerio sam se na mnogo mesta gde sam govorio da mi nismo pravna država. Ne mogu da zaboravim ni to da bivši predsednik države Boris Tadić nije primio predstavike srpskih izbeglica i prognanika iz Hrvatske, a poslali smo mu molbu u ime predstavnika više od 200 000 ljudi koji su najureni sa svojih vekovnih ognjišta. Ne da nas nije primio, ma nije odgovorio! Svakog marta setim se NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, ogorčen zbog tog zločina protiv našeg naroda. Pitam se da li je iko od naših političara iz svih tih vlasti, pitao ikada te ljude za koje govore da su im prijatelji u evropskim zemljama išta o tome.
J.J
