„LEKARSKE GREŠKE“- ISPOVEST ILINKE ARAMBAŠIĆ , MAJKE LJILJANE ARAMBAŠIĆ PREMINULE 2002. GODINE
Kako izdržati? Kako još godinama da sedim po sudnicama i iznova proživljavam petodnevnu patnju, umiranje moje ćerke Ljiljane, u bolnici, u najtežim bolovima, da bi se obdukcijom pokazalo da je uzrok smrti sepsa usled perforacije slepog creva!? -pita se Ilinka Arambašić, dok čeka početak novog suđenja za lekarsku grešku, pošto je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu u slučaju petoro optuženih lekara Kliničkog centra Srbije.
Pre trinaest godina, 15. februara 2002, osamnaestogodišnja Ljiljana Arambašić se zbog jakih bolova u stomaku javila u Urgentni centar u Beogradu i tokom pet dana, od tog trenutka, hospitalizovana je u tri bolnice, čak i na neuropsihijatriji,a umrla je 21. februara 2002. na Klinici za infektivne i tropske bolesti!
-Nemam više snage. Ne mogu njeno ime da se spomene, jako mi je teško-priča i plače Ilinka Arambašić- Sve ove godine, bukvalno sve ispočetka, previše me je to sve iscrpelo, pakao suđenja, laži i na kraju,opet, istina je negde u ćošku, oni su jači od istine i od svega.
Evo njene priče o Ljiljaninoj, o njihovoj porodičnoj tragediji.
-Prvi put se 2002. godine Sretenje slavilo kao Dan državnosti i ustavnosti Srbije i baš 15. februara, pre trinaest godina Ljiljana je dobila starašne bolove u stomaku.
Bio je petak. Bili su praznici, tri vezana neradna dana. U dežurnim zdravstvenim službama bili su uglavnom specijalizanti. Jako mi je teško kad se setim tog dolaska u Urgentni centar. Znate ono, znaju previše, čim se pojavi osoba oni pogledaju, znaju šta je boli da ona i ne kaže. Takav je slučaj bio. Kad sam počela da pričam o njenom stanju, doktor,hirurg specijalizant, udaljio me iz ordinacije jer je ona bila punoletna i mogla sama da kaže, a ona od bolova nije znala maltene kako joj je ime. Tako je krenulo. On je uputio Ljiljanu na Ginekološku kliniku u Višegradskoj ulici, u krugu Kliničkog centra. Tamo je primila doktorka Snežana Vukajlović koja je pregledala.Posle mi se Ljiljana žalila da je bila previše gruba prema njoj i molila me je da ne ostaje u bolnici. Nekako sam je ubedila da ostane,jer,znate, majka želi da pomogne svom detetu,a sutradan je bila subota, pa nedelja, plašila sam se da joj se kod kuće ne pogorša stanje, a verovala sam u lekare, verovala sam da će joj pomoći . Možda bi bilo bolje da sam je odvela kući pa se vratile sutradan, možda bi neko pogledao stanje leukocita koji su joj skočili preko noći, što bi ukazalo na neko jače žarište. Ovako je bila tamo, a niko ništa nije pogledao, ništa preduzeo, tako da to nije lekarska greška, već je delo nečinjenja. Oni ne znaju kako ona izgleda, niko je nije video.
Pacijentkinja koja je bila u istoj sobi sa Ljiljanom pozvala me je 20.februara oko dva sata iza ponoći i rekla da celo odeljenje od nje ne može da spava. Otišla sam u bolnicu oko pola šest, imala sam šta da vidim, a medicinsko osoblje me pitalo da li je ona narkomanka. Ljiljana me nije prepoznala, valjala se po krevetu, hodala, bacala po pacijentima, nije znala za sebe, bila je od bolova u delirijumu. To je scena koju niko ni od pacijenata koji su bili tamo neće zaboraviti. Po nalazu obdukcije i njenog stanja, njoj je unutrašnjost stomaka bukvalno istrulila, jer je sepsa nastupila od kako je perforiralo slepo crevo. A, čim smo u petak došle u Urgentni centar, inisistrala sam na tome da sumnjam da joj je možda puklo slepo crevo i tražila sam uput, jer simptomi su bili takvi i bolovi, ali oni su sumnjali da je to upala stomaka, trbušne maramice, pa upala jajnika…
Tada, tog jutra 20.februara 2002, Ljiljana nije prepoznala ni svoju mlađu sestru. Kad su došli lekari bilo je da je hitno vodimo odatle, da ona nije pacijent za njih. Sreća je što sam znala za prevoz pacijenata i rekla sam im: „Ja je nisam dovela u ovom stanju, vi ste je napravili takvu kakva je sad. Pošto postoje bolnička vozila koja prevoze pacijente od klinike od klinike, izvolite“. Znači, hteli su da se očiste tako što bi me izbacili sa njom na ulicu. Brzinski su je spremili, i kao hitan slučaj uputili u Kliniku za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“, do koje su nas prevezli automobilom i ostavili mene i mlađu ćerku sa Ljiljanom, bez pratnje, bila je samo jedna medicinska sestra koja je donela dokumentaciju. Lekar je primio sa već poznatom dijagnozom, ništa nije pitao. Uzeo je samo podatke i smestio je na „F“ odeljenje. Tek na odeljenju sam saznala, verovatno, kako je dojavljeno, pošto su tako tešili pacijente, kako ona plače i urliče zbog toga što joj je, kao, tamo ostala beba! Onda je moja mlađa ćerka uskočila u vizitu i poče da viče :“Kakva beba?“. Lekari su je ukočeno gledali i videlo se da im ništa nije bilo jasno. Onda su nas dve sklonili sa strane . Uveče je Ljiljana dobila temperaturu, povraćala je krv, već je počela da puca. Odatle su je odvezli u Urgentni centar, ali tamo valjda nije bilo slobodnog aprata za reanimaciju i poslali su je na Kliniku za infektivne i tropske bolesti . Čula sam da su je i tu jedva primili jer,jednostavno,valjda ni oni ne žele neki slučaj kada neko napravi takvu grešku i takav haos, da ne budu odgovorni u svemu tome. Primili su je, pokušali su šta su mogli. Posle sat vremena njoj je srce stalo i okončano je njeno putovanje-završava svoju bolnu ispovest Ilinka Arambašić
Po činjenicama iz sudskog postupka, Ljiljana Arambašić se javila zbog jakih bolova u stomaku u Urgentni centar 15. februara 2002,a dežurni hirurg je procenio da su tegobe ginekološke prirode i poslata je u Ginekološko akušersku kliniku (GAK), gde joj je određena terapija lečenja antibioticima. Sa ginekologije su devojku, pošto je vrištala od bolova uputili u Institut za neuropsihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“, a stručnjaci su odmah zakljičili da ona nije pacijent za njih i odvezli su je u Urgentni centar. Zbog visoke temperature, devojka nije primljena u Urgentni centar, već je upućena u Institut za infektivne i tropske bolesti, gde je primljena u komi. Iste noći je preminula.
Posle okončanog suđenja 19. aprila 2012.godine, sudsko veće Prvog osnovnog suda u Beogradu izreklo je presudu i osudilo na po dve godine zatvora uz meru dvogodišnje zabrane obavljanja lekarske delatnosti optužene lekare Kliničkog centra u Beogradu specijaliste ginekologije: Miloša Radovića, Veru Milenković i Gordanu Miletić.
Oni su osuđeni po optužbi za krivično delo protiv zdravlja ljudi – nesavesno lečenje .
Optužbe su oslobođeni lekari: Snežana Vukajlović, Srboljub Milićević, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Dimitrijević i Gordana Miletić. Svi lekari su u odbrani negirali optužbe i tvrdili da nema njihove odgovornosti. Predsedavajući veća sudija Aleksandar Gerasimović, naveo je da je presuda doneta i zasnovana na izvedenim dokazima,imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka.
Pred sudskim većem Prvog osnovnog suda na suđenju 19. aprila 2012, svedočio je penzionisani neuropsihijatar dr Mladen Zec koji je 2002 godine bio načelnik „F- odeljenja“ Institutu za neuropsihijatriju dr „Laza Lazarević“ na koje je 20. februara 2002. u 9 časova ujutro primljena Ljiljana Arambašić.
-Nakon što sam dobio poziv da svedočim otišao sam Institut da bih se podsetio detalja o slučaju te devojčice, uvidom u dokumentaciju, ali nisam mogao jer je istorija bolesti nestala. – kazao je dr Zec veću sudije Gerasimovića.
U aprilu 2014.godine Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu Prvog osnovnog suda lekarima Snežani Vukajlović i Aleksandru Dimitrijeviću.
Presuda je ukinuta i naloženo ponavljanje suđenja u odnosu na optužene lekare: Miloša Radovića, Veru Milenković, Gordanu Miletić, Srboljuba Milićevića i Aleksandra Jovanovića .
Foto: Album porodice Arambašić
