Autor: „Dnevnik“
Ilustracija: „Dnevnik“
Naše prve komšije, Crnogorci, rešili su, izgleda, da u svoj poslednji tranzicioni vagon ubace zakonske paragrafe kojima se kriminalizuje i kao krivično delo propisuje „neosnovano bogaćenje javnih funkcionera“,a ideju za sada podržavaju sve tamošnje političke partije. Predlog, potekao od crnogorske Mreže za afirmaciju nevladinog sektora MANS, koji neskriveno reflektuje na tamošnji proces privatizacije, trenutno se razrađuje i ispituju se pravne mogućnosti da se odredbe ovog akta, ako i kada bude donet, ne odnose samo na slučajeve u budućnosti.
Tu crnogorsku priču čežnjivo pogledaju mnogi iz regiona, jer nas uglavnom tište slične nevolje. Uostalom, zar šampionski mrak tranzicije u Srbiji, oličen u instant-ultrabogatašima, zakatančenim firmama i sve brojnijoj sirotinji, posle svih kilometara medijskih napisa o tome tokom protekle decenije i po, ne nameće neveselo naravoučenije:„Psi laju, a karavani prolaze“?
Srbija je pre šest godina donela Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Građanima su, međutim, itekako bliske i ideje poput crnogorske, jer u podtekstu imaju večitu nadu ojađenih da će se o pravdu kad-tad spotaći oni koji su ih zarad zgrtanja miliona, palata, jahti, aviona, oterali na taljige tranzicionog začelja. Uostalom, komšije preko Drine već zagledaju sva egzotična bogatstva, bez razlike.
„Trebalo bi pozdraviti svaki politički napor da se ozbiljno razgovara o oduzimanju imovine koja je stečena nezakonito“, navodi sudija BiH Branko Perić u autorskom tekstu „Ispitivanje porekla imovine: Ima li ozbiljne namere“, objavljenom u banjalučkim „Nezavisnim novinama“. „To nije samo pitanje vladavine prava nego i fundamentalno pitanje društvene pravde. Na društvenoj pravdi će se temeljiti sve buduće ideologije i sve ozbiljne politike”.
Razmatrajući određena međunarodna pravna dokumenta, pojedine odluke Evropskog suda za ljudska prava, rešenja u austrijskom, engleskom i krivičnim zakonicima još nekoliko zemalja, kao i u američkom zakonodavstvu, sudija Perić ocenjuje da „dobri modeli i dobre prakse za rešavanje ispitivanja porekla imovine postoje“ i da „međunarodni standard za uvođenje proširenog oduzimanja očigledno nije sporan“. On stoga zaključuje da „za prošireno oduzimanje imovine u uporednom zakonodavstvu postoji jedinstven standard: opravdane pretpostavke da određena imovina potiče iz kriminalne aktivnosti“.
„Federalno pravo Sjedinjenih Američkih Država poznaje dva modela oduzimanja imovine: krivičnopravni i građanskopravni. Krivično oduzimanje sud izriče u krivičnom postupku u slučajevima zloupotrebe droge, pranja novca, reketiranja i korupcije i zloupotrebe dece, i ono obuhvata imovinu koja potiče iz krivičnog dela ili se može dovesti s njim u vezu.
Građansko oduzimanje nije uslovljeno podizanjem optužnog akta. Vlada pokreće postupak na osnovu identifikacije imovine i pretpostavke do stepena veće verovatnoće da je njeno sticanje u vezi s krivičnim delom. Ako vlada uspe u dokazivanju pretežnosti dokaza da imovina potiče iz kriminalne delatnosti, teret dokazivanja prelazi na onoga od koga se imovina oduzima“, objašnjava u svom tekstu sudija Perić.
Sličnih razmišljanja o istoj temi, pre svega o građanskopravnom modelu oduzimanja imovine, ima i kod nas, ali je miljama daleko od bilo kakvog predloga zakonskog teksta. Doktor pravnih nauka Slobodan Stojanović u razgovoru za „Dnevnik“ ocenjuje da su postojeći domaći propisi sasvim dovoljni i da nije neophodno menjati Zakon o oduzimnju nezakonito stečene imovine, već je stvar u primeni i u kadrovima.
– Mislim da mi u Krivičnom zakoniku imamo rešenja kojima se sve to sankcioniše i nema potrebe za nekim, rekao bih, političkim pomodarstvima – smatra Stojanović. – Inače, naš je sadašnji stav da se imovina ne može oduzimati bez dokaza o krivičnoj odgovornosti. Prvo i osnovno prilikom svih izmena zakona – a što nama nedostaje – potreban je jedan debeo elaborat. Znači, utvrđivanje neke neophodnosti kroz konkretne pokazatelje, i to od pozvanih dobronamernih i poštenih ljudi, koji iskreno žele dobro ovoj zemlji i pravnom sistemu, da kažu šta mora da se promeni. Ovo trešenje svaki čas je pogrešno, samo trošak, pa i kvarenje postojećih rešenja.
Mora se, napominje naš sagovornik, imati i statistika i razumno obrazloženje kad se nešto menja, a svaka izmena je izuzetno skupa, prvo finansijski, ali i na ostale načine, uključujući i ogromna lutanja, zamlaćivanje, gubljenje vremena.
– Ako vam je problem, na primer, na levoj strani – u kadrovima i primeni zakona, a vi jurite na desnu stranu, smatrajući da je zakon loš, dešava se to da problem nikad nećete rešiti. Sve i da imate idealan, najbolji pravni sistem na svetu, ako stavite loše kadrove, možete menjati sistem koliko hoćete – samo ćete ga kvariti. Kadrovi su ključni, to je prvo i osnovno. Evo, moja ideja je, pošto se rado pozivamo na američka rešenja, da preuzmemo iz američkog sistema da svi najviši, vrhovni tužioci, pa i sudije, idu na opšte izbore, da ih biraju građani – naglašava Stojanović.
Srbija je u proteklu deceniju i po promenila gotovo sve zakone radi usklađivanja s EU, kao i radi poboljšanja rešenja, neke je menjala i više puta, poput Zakonika o krivičnom postupku, kojem predstoje i nove izmene. Ipak, uprkos svim promenama i novinama, mišljenja je dr Stojanović, ne vidi se poboljšanje već, kako kaže, pogoršanje, lutanje, a u nekim segmentima i degradiranje, pogotovo u odnosu na period pre tridesetak godina kad je naše pravosuđe, naš sistem, po sređenosti mogao da služi za primer mnogima.
– Još Monteskje je rekao da bez preke potrebe zakone nikako ne treba menjati. Najvažnija je prvo dijagnoza, kao i kod svake socijalne bolesti. Kad pogrešno opredelite problem, i mislite da je ispred vas, stalno idete napred da biste ga rešili, a ono – problem iza leđa. Da li ćete ga ikad rešiti? Samo ćete zaluđivati i sebe i druge, potrošiti sredstva i još ćete napraviti i druge štete – upozorio je dr Slobodan Stojanović.
Najgori su pokvareni pravnici
Po rečima dr Stojanovića, kvalitetni kadrovi po celoj vertikali, od resornog ministarstva do sudova, neophodni su i sa aspekta izmene propisa, za dobijanje smislenih i efikasnih rešenja, jer se iz prakse samo od valjanog pravnika može dobiti prava informacija o tome kako zakon funkcioniše. „Najvažniji su, struka, stalni rad i određena hrabrost da se sve to iskaže, ali pre svega lično poštenje i moralni kvaliteti. Ako imate izuzetno dobrog pravnika koji je izuzetno pokvaren, to je gore nego da je neuk”, tvrdi dr Slobodan Stojanović.
Ceo tekst pročitajte na sajtu Dnevnika
