Приватизација концерна црне металургије „Сартид“ 2002. године још нема епилог у истрази покренутој априла 2013. против Немање Колесара, тадашњег председника УО железаре, њеног некадашњег стечајног управника Бранислава Игњатовића и бившег председника Трговинског суда у Београду Горана Кљајевића, а пре месец дана ушла је у трећу годину .
То је једна у низу истрага евентуалне штете причињене држави, покренутих у различитим случајевима, међу којима су и две набавке опреме за војску, a који се већ подуго расплићу. Има и оних који се јавности чине недоречени, попут случаја „ЕПС-ЕФТ“, за који од 2007. године, кад је МУП поднео прву кривичну пријаву у вези уговора с почетка 2000-их, па ни након нове пријаве коју је 2013. поднела министарка Зорана Михајловић против власника ЕФТ-е Вука Хамовића и Војина Лазаревића и неколико бивших руководилаца ЕПС-а, нема конкретнијих информација о евентуалном току.
Рецимо, део истраге „афере Мобтел“, у случају браће Карић и њихове сестре Оливере, траје од 2006. године, а од 2010. против бившег епископа рашко-призренског Артемија Радосављевића, рашчињеног архимандрита СПЦ Симеона Виловског и директора Епархијског центра „Раде Неимар” Предрага Суботичког, у вези трошења новца намењеног за обнову српских светиња на Космету. У прошлој деценији веома дуго, шест година, трајала je истрага „афере аеродром“ против бивше министарке саобраћаја Марије Рашете Вукосављевић, која је пре две године ослобођена оптужби, а четири године вођена је истрага против Немање Колесара и Зорана Јањушевића у вези приватизације цементаре „Нови Поповац“, а крајем 2010. године тужилац је одустао од гоњења, па је поступак обустављен.
То су само неки најпознатији случајеви у јавности, али најдуже, око осам година, трајала је истрага фудбалских трансфера против певачице Светлане Ражанатовић, као председнице ФК „Обилић“, која је после подизања оптужнице 2011. године, закључила споразум о кривици са Тужилшатвом.
-Има много случајева и правних ситуација у којима некада судске, а сада тужилачке истраге трају дуго, сматра адвокат Драган Пашић.
– Код нас постоји само декларативно претпоставка невиности. Када би се та претпоставка стварно примењивала, у пракси би то значило да се истраге спроводе у разумном року, што пре. Посебно то важи за предмете који су притворски-наглашава Пашић у свом правном ставу о овом питању.
Шта се дешава, шта чине државни органи, полиција, тужилаштво и суд, одуговлачењем истраге, кривичног прогона? Па повређују основна људска права која су загарантована у међународним документима и у нашем унутрашњем праву. Тако Конвенција за заштиту људских права и основних слобода говори о праву на правично суђење које подразумева и право на суђење у разумном року, а које се потврђује, између осталог, у одредби члана 14. Законика о кривичном поступку по којој је суд дужан да поступа и да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку. То исто је и у уставном праву зајемчено чланом 32 ст 1 Устава Србије. У пракси, и поред тога, имамо и ситуације да истраге трају годинама.
Шта оном ко је под истрагом значи ситуација у којој прођу године до одлуке тужиоца о томе има или елемената за оптужење?
– У јавности је познато више случајева где истраге трају по неколико година, понекад четири-пет година, поједине и дуже. То је заиста непримерен рок и ти људи су, без обзира на коначан исход поступка, већ осуђени. Тешко је живети под таквом тензијом, осудом јавности, кривичним прогоном, политичким прогоном. Ниједан човек није имун на такву ситуацију. Самим тим што се против некога води кривични поступак, он је лимитиран у остваривању неких права, рецимо, не може да обавља неку функцију јер се тражи уверење да се не води кривични поступак, не може да буде биран да обавља неку дужност у државним институцијама ,значи,већ је на неки начин осуђен. Због тога је битно да се истрага, у крајњем и целокупан кривични поступак до правоснажне пресуде, оконча у разумном року.
Шта преостаје лицима према којима се примењује кривични прогон, а траје веома дуго?
Преостаје им да искористе оно што им дозвољава Закон о уређењу судова, а то је да поднесу захтев за утврђивање повреде права на суђење у разумном року, који садржи и захтев за отклањање последица. То значи да уколико непосредно виши суд утврди да је нечије право повређено, онда даје налог и рок нижем суду за отклањање те повреде и на тај начин се постиже нека сатисфакција.
У фази истраге се то своди на подношење писане ургенције тужиоцу, који је непосредно претпостављен поступајућем заменику, а у крајњем је могуће поднети и дисциплинску пријаву јер то представља дисциплински преступ, тешку повреду службене дужности. У пракси се, међутим, врло ретко дешава да се санкционише поступак тужиоца односно заменика тужиоца због тога што споро спроводи истрагу или не спроводи истрагу , него оставља тако отворен предмет. То су врло ретке ситуације. Тужилаштво има одговор који није прихватљив са становишта одбране, а то је да су оптерећени великим бројем предмета, да се увек појављују неки приоритетни предмети који потискују друге према којима поступају. То је та ситуација где они налазе оправдање зашто не поступају довољно брзо. Морам да приметим да се због непримерено дугог трајања истраге, не позивају на одговорност тужиоци, као ни раније истражне судије кад је била судска истрага.
Чињеница је да дуже трају истраге према лицима која су на слободи, али има случајева да се ни према лицима која су лишена слободе и налазе се у притвору, истраге не спроводе адекватном брзином, а закон је јасан- сваки притворски предмет је хитан.
С друге стране, нису ретке критике да одбрана често, баш у поступцима против окривљених за злоупотребе овлашћења у економско-финансијској области, злоупотребљава процесна права ради одуговлачења поступка, са циљем да евентуално дође до застаре гоњења.
Сигурно је да има опструкције и од стране одбране, али тај изговор не треба да буде оправдање за непоступање тужиоца и судије, јер и тужилаштво и судови имају механизме које прописује Законик о кривичном поступку и други позитивни порописи, где они и те како могу да се боре против те опструкције тако да преостаје да примењују процесне правне норме и свакако да истрајавају у томе, тако да је то само изговор. Ако има таквих случајева онда су они појединачни, то није појава, а према таквим предметима треба јасно да се одреде тужилаштво и суд у смислу примене Законика о кривичном поступку и других прописа. Према томе, то је само оправдање за њихово непоступање, евентуални нерад и један немаран однос према предметима којима су задужени.
Адвокат Пашић наводи као један од најпознатијих, случај свог брањеника бившег министра одбране СЦГ Првослава Давинића, против кога је покренуто шест кривичних поступака, од којих су три правоснажно кончана ослобађајућим пресудама.
Тренутно највећи процес против Давинића води се по оптужници за „сателит”, којом га Тужилаштво терети за злоупотребу службеног положаја 2005. године, а наводи се да је „противно Уредби о покретним стварима за посебне намене Министарства одбране, без сагласности Управе за буџет и финансије МО, Правне управе МО и без сагласности Дирекције за имовинско правне послове МО, потписао уговор са израелском компанијом ‘Имиџсет интернешнал’ о закупу сателита и причинио штету Србији, од око 36 милина евра“. Давинић негира да је документ, који је као министар Заједнице Србија и Црна Гора, потписао са Изралецима био уговор, већ , како тврди, само нацрт, који није био обавезујућ ни за тадашњу државну заједницу, а поготово после њеног гашења, није био обавезујућ за Србију.
Према Давинићу већ десет година траје кривични прогон, напомиње Пашић и наглашава да је то „непримерено“.
-Господин Давинић је до 2005. године био министар одбране тадашње Заједнице Србија и Црна Гора, а сад је 2015. година. За десет година сви поступци који су против њега покренути могли су и морали су да се реше и да добију правоснажни судски епилог. Три предмета су још отворена: „сателит“, „Југоимпорт монт“– наоружање у Црној Гори, оба у фази суђења у првом степену и „баркаса“, брод у Црној Гори, који је у фази жалбе у трећем степену. У предметима против њега истраге су такође трајале доста дуго, а и суђења после подизања оптужнице. Има више разлога зашто је то тако, а сигурно је једно, да ту одбрана не врши нити је вршила опструкцију. Неки разлози су објективне природе, било је неколико реформи и реорганизација правосуђа. Али ,свакако, није то примарни разлог, посебно кад су тако осетљиве ствари. Кад се већ воде поступци онда треба да се окончају у разумном року. Њему је већ нанета штета, а ту је и пресија, јер он је већ десет година стално по судницама, стално у ситуацијама да се брани, даје одговоре новинарима, образлаже своју одбрану.
Сад смо у ситуцији да после десет година констатујемо нешто што смо могли одмах на самом почетку,а то је да се у позадини ових судских поступака крију у ствари политички прогони, да су то политички мотиви. Уместо да правосуђе то препозна и да реагује промптно, брзо, у законито спроведеном поступку да утврди да ли има довољно доказа или нема за одређено дело које му се ставља на терет, оно је ,нажалост, инертно, употребићу жаргонски израз, развлачи господина Давинића кроз те судске поступке-наводи Драган Пашић
„Афера сателит“
„У случају ‘сателит‘ потпуно се апстрахује чињеница да је наша држава са Израелом постигла договор око компензације одређене опреме која се користи, на пример, у ватрогасним јединицама, у јединицама за противградну заштиту и друге опреме различите намене, у укупној вредности око 30 милиона евра. Посебно се пренебрегава да је међународна арбитража обавезала нашу државу да плати одређени износ израелској компанији са којом је требало да се закључи уговор о закупу сателита, као и то да не би износ одштете био 36 милиона евра, него знатно нижи, да се на време реаговало. Једним , да тако кажем, неодговорним приступом људи који су водили државу дошло је сада до износа од око 36 милиона евра. Осим тога, сателит није намењен само за одбрамбене сврхе већ има општу намену, и да се приступило закључењу уговора и реализацији тога и те како би наша држава имала од тога користи, јер може да се примењује за саобраћај, инфраструкутуру, водопривреду, малтене у свим сегметнима у којима је потребан неки посебан надзор, праћење ситуације, ваздуха, тамо где се лансира . То у вези закупа сателита било је политичко питање , политичка одлука о чему су одлучивали тада највиши државни органи, али неко се нашао да процени да то није било добро за државу и да би то представљало штету држави. Чак и да је закључен уговор о закупу сателита, а није, мој брањеник Првослав Давинић и ја мислимо да би то било вишестуко корисно за нашу државу. Створен је утисак, такав је одијум јавности, да се ту радило о неком сумњивом послу од ког наша држава не би имала никакву корист већ само штету, што је изузетно погрешна перцепција. Код нас је, нажалост, постала нека пракса да сменом политичке номенклатуре, увек она претходна, са аспекта владајуће, није политичке одлуке ни политичке потезе доносила на начин на који актуелна власт сматра да је требало“, закључује Драган Пашић.
Фото: Медијацентар
