Адвокат др Драган Пашић: Намера извршне власти је да се преко јавних извршитеља грађани дисциплинују

ЛИЧНИ СТАВ: Јавни извршитељи и (зло)употреба јавних овлашћења

Адвокат др Драган Пашић

Неспорно је поступак извршења ,од пре више од шест и по година, од када су почели са радом извршитељи, постао ефикаснији, али на штету права дужника и то оних са најнижим дуговима, дужника који имају најнижа примања, зараде и пензије. Пракса је показала да се закон доследно примењује над дужницима који живе на граници егзистенције, а од примене закона су изузети дужници са високим дуговима, који су и те како солвентни да плате дуг, чије је богатство енормно. То су фирме, компаније, правна и физичка лица која дугују по неколико милиона или хиљада евра, а од којих извршитељи не могу или не желе да наплате потраживaња извршних поверилаца. Највећи дужник за комуналије је сама држава!

Није истина да је, како тврде представници извршне власти, Европска унија тражила од нас да уведемо професију (јавног) извршитеља у правосудни систем. Она од нас тражи ефикасна извршења, а судска власт очигледно није могла да се избори са дуговима грађана, што значи да није радила посао који јој је Уставом поверен, па сад тај посао врше јавни извршитељи са честим злоупотребама.

Ставови Министарства правде Републике Србије, стручне јавности и грађана

Ресорно министарство каже да су ефектима закона задовољни, док независна правна тела и уопште стручна јавност указују да јавни извршитељи често раде за сопствене, а не за јавне интересе.

„Први ефекти новог Закона о извршењу и обезбеђењу веома су задовољавајући. До краја 2016. године решено је близу 900.000 старих извршних предмета и на тај начин је растрећен рад основних и привредних судова“, истиче министарка правда Нела Кубуровић.

Циљ извршног поступка јесте намирење извршног повериоца, али не и економско уништење дужника, те јавни извршитељи морају поступати савесно и пажљиво на шта их обавезује и њихов етички кодекс. Проблеми у пракси јављају се и услед одређивања извршења на стварима за које закон изричито прописује да су изузета од извршења – одећа, обућа и други предмети за личну употребу, шпорет, фрижидер, пећ, храна и огрев потребни за три месеца, готов новац до законом изузетог износа, ствари од сентименталне вредности, помагала за особе са инвалидитетом, кућни љубимци, алиментација, дечији додатак, инвалиднина, социјална помоћ, студентске стипендије итд. На одређеним примањима закон лимитира могућност принудног извршења до одређеног процента – до две трећине тог примања односно до једне половине уколико је реч о минималној заради.Упркос овако прецизној законској одредби у пракси се сусрећемо са случајевима пописивања и продаје инвалидских колица, радијатора, прекорачења законских ограничења износа који могу бити предмет извршења и слично.Овакво понашање представља директно кршење одредби Закона о извршењу и обезбеђењу, али и сам закон садржи одређене мањкавости.Наиме, извршитељи могу да пописују и продају ствари које извршним дужницима служе за обављање њихове делатности (машине за шивење, алат, музичке инструменте…) што им ствара додатне проблеме у будућности, јер више немају оно што су користили као средства за рад.

Надлежност за спровођење извршења

Суд је искључиво надлежан за извршење заједничке продаје непокретности и покретних ствари, чињења, нечињења или трпљења и извршење извршних исправа у вези с породичним односима и враћањем запосленог на рад.

Јавни изврштељи јесу искључиво надлежни за извршење осталих извршних исправа, решења о извршењу на основу веродостојне исправе, решења о усвајању предлога за противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским пеналима.

До покретања овог поступка долази по предлогу извршног повериоца који он подноси у циљу намирења потраживањаод извршног дужника.До извршења долази тек уколико дужник претходно не испуни своју обавезу. Тада повериоцу стоји на располагању монопол државне принуде како би заштитио своја права.

При одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељи везани су извршном(судска или арбитражна одлука, судско поравнање…) и веродостојном исправом(меница, чек, банкарска гаранција, фактура са отпремницом…).

Суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе.

Власници станова који имају подстанаре не брину више само о томе да ли им они дугују кирију него и да ли дугују нешто другим лицима јер јавни извршитељ пописује све што се налази на пријављеној адреси извршног дужника, не водећи рачуна о томе у чијем је власништву пописана ствар. Власнику једино преостаје да своје право штити путем приговора о којем одлучује јавни извршитељ али доказивање основаности овог приговора представља скоро немогућу „мисију“јер ће га најчешће извршитељ одбацити или одбити. Тада му једино остаје на располагању покретање парничног поступка како би се утврдило право својине на пописаним стварима али то за власника ствара додатне трошкове и сам поступак дуго траје, те се дешава да се цео извршни поступак оконча и ствари продају пре него што је власник успео да докаже у парничном поступку своје право својине јер тужба не одлаже извршење.Овакво законско решење је изузетно неправично и иде на уштрб права трећих лица која неоправдано бивају увучена у извршни поступак и намећу им се тешки услови за остваривање права, а услед тога често трпе и ненадокнадиву штету.

Осим наведеног, иако је предвиђена правна заштита дужника, у форми жалбе и приговора, проблем је и у томе што ова правна средства немају суспензивно дејство. Изјављивање жалбе или приговора не зауставља извршни поступак, а време прави непоправљиву штету – на пример у случају принудног исељења породице из стана, они би годинама касније пред судом могли да докажу да је то било незаконито.

Злоупотребама јавно – извршитељске функције на пут једино може да стане држава и то пооштровањем контроле над извршитељским поступцима.Поставља се питање како, кад да је намера те исте државе, тачније извршне власти да се преко јавних извршитеља грађани дисциплинују и казне беспотребним трошковима извршења.

Дужницима се плене ствари које не би смеле, намештају се продаје станова. Ствари трећих лица се плене пре него што се трећем лицу остави могућност за приговор (штетно законско решење као што је истакнуто).

Уколико се за појашњење појма „јавни извршитељ“ консултује Google, резултати су следећи:

  • Јавни извршитељи мафија – без срца: Због 1.000 евра кућа на добош!
  • Јавни извршитељи и сумњиви послови: Због дуга од 500 евра баки Смиљи узели кућу, плац и виноград од 60.000 евра!
  • Кућа трочлане породице у Нишу продата за 7.000 евра због дуга за струју,
  • Извршитељи ушли насилно у стан и иселили породицу,
  • Због 2.300 динара дуга траже му 300.000,
  • Извршитељ нападнут штанглом док је пописивао свиње,
  • Остали без стана због неплаћеног грејања,
  • Спречено принудно исељење радника „Трудбеника“…

Уколико се консултује закон јавни извршитељи су дефинисани као правна лица, задужена за убрзану наплату дуговања, у јавном интересу. Свакоме одговара убрзана наплата дуговања, али не на начин који често представља злоупотребе описане у наведеним новинским написима.

Заштита грађана – „мртво“ слово на папиру и понашање како би се „оживело“ то слово

Једно од најзначајнијих начела извршног поступка јесте начело сразмере које тежи да помири супротстављене интересе извршног повериоца и извршног дужника и оно значи да повериоцу не сме да се преда мање него што потражује, а дужнику не сме да се узме више него што дугује.Упркос строгости извршног поступка закон обавезује јавног извршитеља да у неким случајевима води рачуна и о заштити дужника тако што ће се старати да висина обавезе и вредност предмета извршења буду у сразмери.

Жалбе грађана на рад јавних извршитеља су углавном узалудне, па је потребно да грађани покушају да измире дуг на време. У случају немогућности и појаве јавних извршитеља потребно је познавати добро закон. Грађанину преостаје да захтева поштовање закона и својих права. Уколико јавни извршитељ има намеру да попише, процени и прода ствари које не сме да се плене, дужник не треба да дозволи да се то плени. Са друге стране, уколико дужник пружа отпор, јавни извршитељ има право да захтева полицијску асистенцију. Свакако да грађанин не треба да пружа физички отпор и да себе доведе у још тежу ситуацију, излажући се евентуалном кривичном прогону.Полиција а и извршитељ зна шта се не сме пленити па ће и извршење над тим предметима, односно новцем, изостати.

У случају да је извршитељ већ пленио имовину коју није смео, за штету која је настала њиховом кривицом јавни извршитељи по закону одговарају целокупном својом имовином. Сваки извршитељ је дужан да закључи уговор о осигурању у висини од 30.000 евра за штету коју би могао причинити у обављању делатности. Зато оштећени дужници и те како имају право да буду обештећени. Међутим, приликом продаје некретнина штета може бити много већа.

Закључак

Мишљења сам дa јавни извршитељи у свaком конкретном случaју, a имaјући у виду његове кaрaктеристике и особености, морaју испитaти дa ли је применa процесног извршног прaвa билa устaвнопрaвно и законски прихвaтљивa. Кaд је реч о примени процесних прaвилa, укaзујем нa општи принцип дa су судови и јавни извршитељи обaвезни дa примене прaвилa поступкa избегaвaјући кaко претерaни формaлизaм који био угрозио прaвичност поступкa и нанео штету дужницима, тaко и потпуну флексибилност којa би обесмислилa процедурaлне зaхтеве предвиђене зaконимa. Прaво нa приступ извршном суду и јавним извршитељима је угрожено кaдa прaвилa престaју дa служе циљевимa прaвне сигурности и примереног спровођењa прaвдеи створе неку врсту страха и несразмерне наплате потраживања на штету дужника.

De lege ferenda
(шта би требало променити – какав би закон требало донети)

Када говоримо о начелу сразмерности чак и уколико јавни извршитељи поштују закон долази до неправичних ситуација услед неадекватног законског регулисања. Наиме, ово начело може да пружи заштиту интересима извршног дужника само уколико постоји више средстава и предмета извршења када постоји могућност ограничења на поједина или промене средстава и предмета извршења, али када постоји само једно средство и предмет извршења (нпр. продаја непокретности извршног дужника) онда је интерес повериоца да се намири важнији од интереса дужника за што мањим задирањем у његова права. Начин на који је закон регулисао начело сразмере не предвиђа одговарајуће решење за ситуацију која се дешава у пракси и води тешким последицама по дужника који остаје без крова над главом и бива избачен на улицу да би се наплатила потраживања извршног повериоца чија је висина у очигледној несразмери са вредношћу продате непокретности извршног дужника.

Ради побољшања положаја свих учесника у поступку осим поштовања законских одредби, етичког кодекса и строже контроле над њиховим спровођењем, потребно је и променити критикована законска решења. Ту се пре свега мисли на прецизирање услова за коришћење овлашћења јавних извршитеља, делотворнију контролу над њиховим радом, али и побољшавање положаја трећих лица у извршном поступку у вези са доказивањем права својине над стварима у државини извршног дужника, као и редефинисање начела сразмере његовим евентуалним кориговањем у складу са правичношћу. До евентуалне измене сада важећег закона ситуација се донекле може побољшати само уз савесно понашање и показивања људскости и осећаја за правичност јавних извршитеља, извршних поверилаца и осталих учесника у извршном поступку.

Из досадашње анализе произлази закључак да јавни извршитељи у одређеним случајевима директно крше закон, али и када се крећу у оквирима својих законских овлашћења то раде без икаквог поштовања личности странака и учесника у поступку чиме крше како закон и свој етички кодекс.Етички кодекс јавних извршитеља захтева достојност што подразумева поштење, савесност, правичност, достојанственост, искреност, истрајност и узорност.Забрањује се у односима са странкама и учесницима у поступку извршења испољавање блискости, ароганције, увредљивог или понижавајућег односа.Јавни извршитељи дужни су да поступају са дужном пажњом и не смеју се руководити једино и искључиво својим финансијским интересом приликом спровођења извршења.За непоштовање одредби овог кодекса предвиђа се дисциплинска одговорност јавних извршитеља.

Тешко је не приметити да су овим законом дата широка овлашћења јавним извршитељима без детаљног прописивања конкретних услова за њихово коришћење и без ефикасног система контроле њиховог рада, те смо сведоци многобројних злоупотреба ових овлашћења, које се доказују до сада наведеним дескриптивним примерима. Надзор над радом јавних извршитеља врши Министарство правде и Комора јавних извршитеља којима незадовољне странке и учесници у поступку могу поднети притужбе на рад јавних извршитеља, али на подношење самог захтева за утврђивање дисциплинске одговорности овлашћени су само одређени органи Министарства и Коморе, те често дисциплински поступак изостаје јер се притужбе одбијају као неосноване. Оно што је заиста забрињавајуће јесте да сам дисциплински поступак и кажњавање јавних извршитеља ни на који начин не утичу на спровођење конкретног поступка извршења, те извршни дужници остају ускраћени за адекватну заштиту својих права, а чињеница да је извршитељ кажњен пружа слабу сатисфакцију када су дужникова права већ трајно повређена и извршење незаконито спроведено. Други начин контроле рада јавних извршитеља јесте захтев за отклањање неправилности насталих у току и поводом спровођења извршења, али о овом захтеву одлучује сам јавни извршитељ који спроводи извршење и захтев не одлаже извршење.Уколико одлучи да је захтев основан закон га обавезује да наложи (сам себи?!) да се неправилност отклони.Како то у пракси због апсурдног законског решења никада неће бити случај, уколико јавни извршитељ захтев одбије, одбаци или о њему у року не одлучи странке и учесници у поступку могу изјавити приговор о којем одлучује суд.

Пријатељи сајта