О рехабилитацији Драже Михаиловића: Радомир Гојовић, адвокат, бивши председник Војног суда

Виши суд у Београду усвојио је 14. маја ове године захтев за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића Драже, команданта Краљевске војске у отаџбини и утврдивши да му је у политичко-идеолошки обојеном процесу комунистичког режима 1946.године било повређено право на правично и фер суђење поништио пресуду Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије Војног одељења, којом је Михаиловић 15. јула 1946. године осуђен на смртну казну и одузимање грађанских права, по оптужбама за ратне злочине, издају државе и народа и колаборацију са фашистичким окупаторским снагама . Судска одлука је коначна и на њу не постоји право жалбе.

Генерал се сада сматра неосуђиваним, а у јавности доминира тумачење да је рехабилитован не само Михаиловић већ практично и цео његов четнички покрет од злочина почињених током Другог светског рата .

О рехабилитацији Михаиловића говоре:

РАДОМИР ГОЈОВИЋ, адвокат, бивши председник Војног суда

Рехабилитација генерала Драгољуба Михаиловића је и политички и правно, промашај и више ће штетити Србији него што ће јој користити чак и у неком чак полемичком смислу-сматра Радмир Гојовић, бивши председник Војног суда у Београду.

-Стоји чињеница да судском одлуком о усвајању захтева за рехабилитацију није утврђивано да ли је Михаиловић чинио злочине и има ли одговорности на њему, него да ли је сам процес формално био у складу са некаквим правилима правичности и даје ту оцену. У тај приступ, ја, међутим, доста сумњам, мада не држим да сам познавалац свих тих историјских чињеница, а има ту свакаквих чињеница, без обзира што они који су захтевали рехабилитацију полазе да је он био на челу једног покрета отпора против окупатора, а с друге стране, оружано се сукобљавао са идеолошким противницима-партизанима, а историју пишу победници. То су све флоксуле. Мислим да је било непотребно, несврсисходно, сада ревидирати сам судски поступак вођен према тим тада постојећим прописима.

Врло је незахвално из ове позиције, сада аргументовано и стручно полемисати јер за то ниједна ни друга страна нема уверљиве доказе.

Сада се сви залећу да анализирају ту пресуду.

Тадашње законодавство и судови судили су по тадашњим прописма али било је толико јаких доказа да га осуде. Не може се рећи да није било доказа за злочине које су починиле поједине четничке формације у име тог покрета. Можда се не може наћи да их је наредио Дража или непосредно организовао и учествовао, али те формације су њему биле подређене одлуком Краљевске владе у Лондону. Михаиловић је вероватно знао барем за неке од тих злочина , уосталом морао је знати, али нема података да их је спречавао нити да је позивао на одговорност вође тих формација које су их чиниче. Очигледно се то сада једноставно заборавља и иде се на ову формалну страну поступка. Што се тиче процедуре кривичног поступка Михаиловићу, лично мислим да је и та формална страна испоштована, из једноставног разлога јер је држава хтела да прикаже како је правна држава. То што они сад потенцирају да Михаиловић није имао овог или оног браниоца, то су све приче и измишљотине које је тешко проверити, јер сви учесници у том поступку нису више међу живима, ни тужилац ни судије, сем понеки сведок који је био и са једне и са друге стране који је у то време био скојевац .

У сваком случају, с обзиром на то да је то предмет врло специфичног нивоа –ради се о Дражи Михаиловићу који није био обичан башибозлук тамо, у таквим предметима се настоји да то буде крајње коректно, јер се кроз такав поступак огледа држава и њена власт, а посебно судска. Више сам склон да верујем да су строго водили рачуна око те процедуре да се потпуно испоштује. Што се тиче доказа, то је ствар оцене суда. У сваком случају било је довољно доказа о злоделима четничких формација које се Михаиловићу приписују, а остаје празан део уз питање, колико се то може њему ставити на душу.

Друго, начело правичног поступка је филозофски растегљив појам који се може уклопити зависно од онога ко то примењује. Ко је тај ко има мерило за правичност? То је неко преовлађујуће мишљење, а ето дато је суду да кад он заузме став- е то је правично.

Паметни људи и паметне државе то препусте историји, па нека пишу историчари, они који хоће то да изучавају. Међутим, увођењем у судску процедуру, по новим прописима такође се не може отклонити сумња у присуство управо нове идеологије и идеолошких разлога. Ово су политичке одлуке, идеолошке. Ја као судија сигурно не бих тако пресудио.

Ово ипак није преседан нити ексцес него један широки приступ, ширко тумачење, а где год је широко тумачење и широк приступ, ту је могуће подвести све. То је благонаклон широк приступ у тумачењу и примени, не само прописа, јер пропис даје могућност, већ је сад ствар тумачења и сагледавања свих чињеница, кад се заузме болећив приступ, па се много штошта толерише .Према томе, није то нешто екстремно.

Да резимирам : рехабилитација Драже Михаиловића није инцидент,нити преседан нити неочекивано, то је један широки приступ ревидирања свега и свачега, по принципу нити штети нити користи.

Раније се у јавности помињало да у судском предмету из 1946. године нема пресуде Михаиловићу, а извучена је његова пресуда из оригинала списа. Својевремено сам гледао те списе и колико се сећам била је у њима чак и његова молба за помиловање, руком писана, била је и жалба на пресуду, а чак и то оспоравају и тврде да тога нема, тако да ту има свега.Тај предмет, тај судски спис је дуго раније био по неким институцијама и код неких државних органа, једва се ушло у траг да се врати тамо где му је место у архив Војног суда, где је архивиран, чини ми се, осамдесетих година прошлог века. Пре него што је стигао до архива, черупан је, тако да је као предмет архивиран без пресуде, откуцане, али пресуда постоји у записнику, а била је његова молба за помиловање, руком писана, била је и жалба, а сад се помиње да је нема. Према томе, где је пресуда? Неко је извукао, вероватно је неко чува, не верујем да је уништио-каже Радомир Гојовић

Са њом се ревидира много штошта. Ревидирају се бројне чињенице. Да ли ће оне издржати научну критику историјског времена, то је друго питање.Лично не верујем да ће издржати научну критику. То је ревидирање не само тог конкретног случаја у судском смислу него повлачи за собом ревидирање и других историјских чињеница о свим активностима четничких јединица. Историчари који се држе чињеница то другачије посматрају. Заговорници сада истичу да су четници спасавали пилоте енглеске и америчке и да је Дража одликован због тога, да су четници били на страни савезника. Он јесте био истурена рука краља Петра као краља државе. Он јесте био државни представник, али није радио у том духу у том складу државне политике и то су тек касније открили зато га нису прихватили јер се показало да се он није борио против Немаца.

Ови који се залажу врло су агресивни јер им то служи за неку сатисфакцију.

Ова рехабилитација не може имати било какав утицај на успостављање неке праксе кад је реч о случајевима из новије историје. Нема простора за било какве шире ефекте. Закон о рехбилитацији је завршио, своју мисију коју су имали у виду његови аутори.

На крају крајева осим што изазива некакав „хало ефекат“ неке друге промену у реалном смислу, нема.

Која се то грађанска права враћају Михаиловићу кад њега нема, осим, а то је једино сатисфакција за његове потомке да кажу –наш предак није осуђен. То је само у том тренутку нека психолошка сатисфакција само тај део неког угледа или неког историјског чина. Иначе, практичне, конкретне сврхе нема, осим ако се не буде некако злоупотребљавало, а не знам у које све сврхе је то евентуално могуће.

Ми смо чудан народ. То показује и овај случај , а верујем да ће од тога бити више штете него неко користи.Дат је материјал противницима да могу максимално то да злоупотребе и да користе, далеко више него што ће ови други, који су поборници, из тога нешто извући.

Може то да послужи као узор за неке друге па да исто тако то траже, исти тај приступ, исто то мерило, исти тај мекани, болећиви, широки приступ, то је тачно и већ се јављају наговештаји таквих захтева.

Реакција Хрвата поводом рехабилитције Михаиловића је пасе. Што се тиче Хрвата , ту они не могу ништа да нам кажу. Рехабилитована је читава Хрватска од усташа и прешла је на страну победника у Другом светском рату. Никакве последице није претрпела због највећих покоља над којима су се и Хитлер и Немци згражавали. Кога су осудили? Анте Павелић је побегао . Американци су Андрију Артуковића изручили кад је био већ тешко оболео. Осуђен је такође у позној старости Динко Шакић, још неки ситни у неким формацијама, али нису главешине.

Ипак, сматрам да уопште није немогуће да се и у Храватској појаве сличне приче, рецимо, у вези Артуковића.

Пријатељи сајта