Ima li Srbija adekvatne kazne za teške zločine nad decom i nemoćnima?

VIŠE TUŽILAŠTVO U SUBOTICI PODIGLO OPTUŽNICU PROTIV MESARA IZ SURČINA DRAGANA ĐURIĆA (34) ZBOG MONSTRUOZNOG UBISTVA 15-GODIŠNJE TIJANE JURIĆ U BAJMOKU, A VIŠI SUD U BEOGRADU ZAKAZAO POČETAK SUĐENJA DARKU KOSTIĆU (30) OPTUŽENOM ZA STRAVIČNO UBISTVO I SILOVANJE 14-GODIŠNJE IVANE PODRAŠČIĆ U BEOGRADU

Više javno tužilaštvo u Subotici podiglo je optužnicu protiv Dragana Đurića iz Surčina, zbog opravdane sumnje da je monstruozno ubio petnaestogodišnju Tijanu Jurić, nakon što je devojčicu oteo 26. jula 2014 . u Bajmoku oko jedan čas posle ponoći.

Mesar iz Surčina Dragan Đurić, uhapšen je 6.avgusta 2014, a kako je zvanično saopštio MUP, priznao je zločin i sam je sutradan po hapšenjeu, 7. avgusta policiju odveo do mesta u blizini deponije kod Sombora gde je, prema sopstvenom priznanju, devojčicu monstruozno ubio, a tada je na tom mestu pronađeno i njeno telo.

Optužnica tereti Đurića i za krivična dela teško ubistvo i pokušaj silovanja.

Nesrećna devojčica nestala je 26. jula prošle godine u Bajmoku, oko jedan čas posle ponoći, na puteljku ka seoskom sportskom centru. Optužnica je u fazi sudske provere i potvrđivanja.

Pred Višim sudom u Beogradu 3. marta trebalo bi da počne suđenje Darku Kostiću (39) , optuženom za stravično ubistvo i silovanje četrnaestogodišnje Ivane Podraščić iz Batajnice, koji će, se na pripremnom ročištu, izjasni o optužnici.

Više tužilaštvo u Beogradu tereti Kostića da je 31. jula 2014 silovao i ubio devojčicu u napuštenoj kući u naselju Petlovo brdo, a njeno telo, u poodmakloj fazi raspadanja, otkriveno je krajem septembra 2014.

I, ponovo pitanja – ima li Srbija adekvatne kazne za ovako monnstruozne zločine nad decom i nemoćnima, da li su iskreni oni koji smatraju da je 40 godina zatvora dovoljno, jesu li u manjini protivnici ili zatovornici povratka smrtne kazne?

Iste dileme povremeno imaju i ostale zemlje koje su izbrisale smrtnu zaknu , ali Amerika nema problem s nedostatkom adekvatnih sankcija u krivičnom zakonodavstvu – vremenske mogu biti i na po nekoliko stotina godina , a mnoge zemlje još uvek imaju i smrtnu kaznu koja se izvršava ubrizgavanjem smrtonosne injekcije. Tokom 2014. godine u Teksasu , kako su javili mediji, izvršeno je osam smrtnih kazni.

Danas oko tri četvrtine ukupnog broja zemalja u svetu nemaju smrtnu kaznu, a postoji i izvršava se u 51. državi, najveći broj u Kini, Saudijskoj Arabiji, Iranu, Severnoj Koreji, ali i SAD gde je od 50 saveznih država smrtna kazna još uvek predviđena u 36 i u čijim zatvorima, po podacima od pre dve-tri godine, ima ukupno nešto više od tri hiljade osuđenika kojima su sudovi izrekli najtežu kaznu. Na starom kontinetnu su, shodno proporukama konvencije o ljudskim pravima, do kraja osamdesetih godina prošlog veka,zemlje Evropske unije ukinule smrtnu kaznu, a od 1997, nije izvršena ni u jednoj od 47 članica Saveta Evrope.

U bivšoj Jugoslaviji je postojala smrtna kazna koja je izvršavana streljanjem, a tokom dve minule decenije sve države koje su nastale od nekadašnje SFRJ izbrisale su tu kaznu.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji je izvršena 1992, nad osuđenikom za silovanje i ubistvo petogodišnje devojčice. U Sloveniji od 1958. nije bilo izvršenja smrtne kazne,a dve poslednje presuđene su zamenjene zatvorom od 20 godina: osuđeniku koji je bez povoda ubio visokog oficira JNA, te Metodu Trobecu koji je ubio pet žena i spalio ih pećnici za hleb . U Bosni i Hercegovini je 1976.godine streljan poslednji osuđenik na smrtnu kaznu, svirepi ubica koji je iz koristoljublja ubio svog jedanaestogodišnjeg sina, a u Crnoj Gori je 1980. streljan osuđeni silovatelj i ubica četvorogodišnje devojčice.

U Hrvatskoj je poslednja smrtna kazna izvršena 1985. godine po pravosnažnoj presudi velikog veća petorice Okružnog suda u Karlovcu,izrečenoj osuđeniku Dušanu Kosiću zbog četvorstrukog ubistva iz koristoljublja.

Bivši sudija Slobodan Božić, koji je bio predsednik prvostepenog sudećeg veća karlovačkog Okružnog suda, a potom i sudija Vrhovnog suda Republike Hrvatske, ni posle dve i po decenije nije zaboravio sudski „predmet Kosić“, jedan od najtežih u njegovoj profesionalnoj karijeri.

Božić ,danas advokat u Srbiji, priča da su početkom osamdesetih prošlog veka, radi rasvetljavanja četvorstrukog ubistva bile preduzete opsežene istražne radnje brojnih operativaca kriminalističke tehnike MUP-a, koji su posle trideset dana intenzivnog rada otkrili ubicu.

– Ubio je svog prijatelja- kolegu s posla, njegovu suprugu i njihove dve ćerkice, od kojih je jedna bila starosti oko dve godine ,a druga deset meseci. Oštećeni je ubici pozajmio oko 4000 nemačkih maraka, a kad je posle izvesnog vremena zatražio da ih vrati,ovaj nije imao novac i odlučio je da ga likvidira.Sled događaja je išao tako da mu je likvidirao i suprugu i decu. Inače, išao je žrtvama na sahranu i nosio venac, pretvarao se da učestvuje u potrazi za informacijama koje bi kao pomogle u rasvetljavanju.Osuđeni Kosić je u toku istrage i rekonstrukcije sve priznao. Na glavnoj raspravi je poricao jednom izmišljenom pričom–priseća se bivši sudija Božić- ali to je , kako kažu u pravosuđu, bila svesna linija odbrane, borba za život.

-Sudsko veće u kojem su bila dvojica sudija profesionalaca i trojica porotnika je posle većanja i glasanja na zatvornoj sednici 4.oktobra 1983, izglasalo smrtnu kaznu, a presudu sam objavio ja kao predsednik veća . Neću otkriti, ističe Božić, da li je odluka doneta većinom glasova ili jednoglasno, jer je službena tajna kako su glasali članovi veća, a zapisnik je zapečaćen u sudu.

– Radije bih da sam suđenje u tom predmetu izbegao, ali ja sam profesionalac i moj posao je bio da sudim.To sam radio na način da ja kao čovek u tome nisam učestvovao ni jedan posto, već isključivo i kompletno profesionalno. Postupio sam kao izbočeni predstavnik države , štiteći njene interese. Inače, kao i danas, i onda sam bio protiv smrtne kazne-naglašava Božić. U okviru službene obaveze da obilazi zatvorske ustanove, osuđenog je, kaže, posećivao redovno dva puta nedeljno dve godine sve dok smrtna kazna nije izvršena 27.januara 1985.godine.

– Tražio je od mene savete šta da piše u žalbama. On je taj period 99 posto bio usmeren na to kako da izađe iz smrtne kazne, bio je okrenut sebi, a svoj postupak i sebe nije mogao objasniti. Želja za životom, ne kajanje, ne da je bio došao do neke spoznaje – navodi Božić. Posle izricanja prvostepene presude, tokom naredne dve godine predmet je prošao sve postupke, pred drugostpenim i trećestepenim sudom i sve vanredne pravne lekove, kao i lekarski pregled osuđenog, jer, ističe Božić, smrtna kazna se može izvršiti samo nad potpuno zdravom osobom.

-.Kad su odbijene sve žalbe odbrane , dao sam naredbu za izvršenje kazne, a vreme i datum je odredio predsednik suda. Nisam prisustvovao samom izvršenju kazne, već sam zamolio kolegu iz veća da ode umesto mene. Saznao sam da je osuđeni je tražio decilitar rakije,što su mu i ispunili. To mu je bila jedina želja. Streljan je u pet ujutru na strelištu Jamadol u predgrađu Karlovca.

-Protivnik sam smrtne kazne. Smrtna kazna nema nikave svrhe u krivičnopravnom smislu, jer je svrha kažnjavanja resocijalizcija, a smrtna kazna onemogućava krivcu da se popravi i to je odmazda, na šta niko nema pravo-navodi Božić- Ljudski život je nepovrediv i neotuđiv i pitanje je da li država ima pravo na život svojih podanika.

Poznati krivičar dr Nedeljko Jovančević je priklonjen mišljenju onog dela šire i stručne javnosti koja smatra da je kazna od 40 godina zatvora ipak neadekvatna kad je reč o slučajevima teških zločina. Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda iz 1950 godine, koju je retifikovala i naša zemlja, preporučeno državama Saveta Evrope da ukinu smrtnu kaznu.

-Mislim da je to kod nas urađeno na brzinu i za to nedovoljno pripremljeno. Smatram da je za teške zločine koji se ničim ne mogu razumno sagledati adekvatnija kazna doživotnog zatvora od četrdesetogodišnje, kao i da je smrtnu kaznu trebalo zadražti za neke izuzetne, najteže vrste zločina..Smrtna kazna je najteža- kapitalna kazna ,a što se tiče ocena da je odmazada, napomenuo bih da svaka moguća kazna u sebi ima elemente odmazde-kaže dr Jovančević

Stravični zločini

Nakon što je februara 2002, u Srbiji kao najstroža propisana sankcija 40 godina zatvora, stigla je kao pomilovanje četrnaestorici osuđenika koji su pre toga bili osuđeni na smrtnu kaznu i godinama čekali njeno izvršenje, a među najpoznatijima su : Borislav Čolić, ubica porodice Smiljanić u Futogu,Vučko Manojlović osuđen zbog ubistva tužioca u Leskovcu, Ljubomir Stevanović, ubica beogradskog maturanta, Marko Marković, osuđen zbog ubistva porodice u Borči, Radovan Joksić koji je u Beogradu ubio biznismena , njegovu verenicu i sestrića. Ilija Vujić je polovinom devedesetih na smrtnu kaznu bio osuđen za zločin prilikom teškog razbojništva u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu, kad su u svom porodičnom stanu surovo ubijeni Vera Židić i njen trinaestogodišnji sin Davor. Tu je i osuđenik Ljubiša Vrbanović, zvani Manolo, jedan od četvorice ozloglašene braće koji su se polovinom osamdestih pročuli u Italiji po razbojničkim krađama, i u tamošnjim medijima zaradili naziv „braća Daltoni“. Na smrtnu kaznu streljanjem bio je osuđen zbog teških slučajeva razbojničke krađe i ubistva četvoročlane porodice Viskardi u Italijanskom gradu Breša 1990. godine. Vrbanović je priznao da je, kako je tvrdio, s drugom iz Hrvatske koji je u međuvremenu umro, išao u pljačku kuće Viskaradijevih, ali je tvrdio da ih je pobio taj drug, nakon što mu je domaćin kod koga je ranije dolazio poslom, prepoznao glas. Takođe je priznao da je 1986. godine u razbojničkoj pljački u Italiji ubio bogatog trgovca.

Pre nekoliko godina Vrbanović je za jedan beogradski list izjavio da četrdesetogodišnju kaznu zatvora, nije doživeo kao pomilovanje.

– Bolje metak u glavu i gotovo-ispovedio se jednom beogradskom dnevniku Ljubiša Vrbanović. Na izdržavanju četrdesetogodišnjeg zatvora je i njegov mlađi brat Nenad Vrbanović, koji je 1. novembra 2005, pobegao od izdržavanja kazne doživotnog zatvora u Italiji zbog ubistava, silovanja i razbojništava. Naša policija ga je otkrila i uhapsila polovinom novembra 2006, u Kragujevcu. Po proteku sedam meseci zatvora , na koliko ga je sud u Leskovcu osudio zbog teške krađe, nastavio je da izdržava kaznu po presudi italijanskog suda, ali maksimalnu po našem zakonu. Mlađa Milovanović iz Paraćina, bio je osuđen na smrtnu kaznu po optužbi da je 2. jula 1996. godine silovao, polio benzinom i zapalio devetnaestogodišnju Jelenu Đordević, koju je povezao kao stoperku. Nikad nije priznao izvršenje zločina. Na 40 godina zatvora osuđen je i Josip Vujić iz Stare Moravice, zbog ubistva osmoro ljudi sredinom 90-ih, na širem području Subotice, a prethodno mu je takođe bila izrečena smrtna kazna. Vujića je 2010. godine Srbiji izručila Mađarska nakon što je tamo odslužio kaznu od15 godina zatvora zbog ubistva u gradiću Baja,takođe sredinom devedesetih,neposredno po bekstvu iz Srbije. Na istu kaznu osuđen je Goran Ilić iz sela kod Ralje, zbog ubistva petnaestogodišnje devojčice koju je prilikom povratka iz škole presreo i silovao. Mališa Jevtović je osuđen za stravično ubistvo i silovanje trogodišnje ćerkice njegove devojke Ane Filipović koja je osuđena na 37 godina zatvora. Na maksimalni zatvor je osuđen i Dragan Nikolić, zvani Čombe, zbog ubistva učenice Tamare Ivanović (13) iz Batajnice koju je izbo 17 puta nožem, i obljube N. S. (12) u Opovu. Tokom 2004, Okružni sud u Nišu osudio je u odsustvu na maksimalnu kaznu slovenačkog državljanina Silvija Pluta zbog teškog ubistva Jasmine Đođić (25) iz Aleksinca. Ubrzo pošto mu je kazna izrečena, Plut koji se već nalazio na izdržavanju maksimalne kazne u zatvoru u Sloveniji, uspeo je da izvrši samoubistvo. …