Пише: Никола Тодоровић
Да ли у Србији највиша државна тела доносе одлуке које нису утемељене на Уставу и другим правним актима али настављају да живе ван домашаја контроле?
Догађаји дају могућност да се постави такво питање- колико се налазимо у владавини права или политике.
Изгледа да је, бар на неко време, полемика са непомирљивим ставовима стала на исходу повољном за власт коју је и изазвао њен поступак. Пуно је већ речено о Бриселском споразуму да би се то понављало, али изостанак оцене да ли је у складу са Уставом избацио је на површину једну другу, ширу, дилему.
Као што је познато, четворо судија Уставног суда није се сложило са његовим ставом да није надлежан за оцену уставности овог Споразума. Уставни суд је то образложио мишљењем да Споразум не подлеже могућности тражене контроле јер га сматра политичким, а не правним актом. Издвојено мишљење једног од судија, које се као и остала може наћи у фебруарском Службеном гласнику, а промакло је, на жалост, пажњи шире јавности, завршава постављањем суштинског питања.
„То питање гласи: Да ли је извршна власт ограничена Уставом само у доношењу општих правних аката из номенклатуре аката које познаје Устав? Само чистом случајношћу ово питање се појавило у спору о овом Споразуму, а могло је бити и везано за неку другу одлуку Владе, односно Народне Скупштине коју би Уставни суд окарактерисао као политичку одлуку, односно политички акт“, упозорила је судија Уставног суда, и његов некадашњи председник, Боса Ненадић.
Тачно је, констатује, да се овај акт по својој форми и садржини разликује у односу на све до сада познате акте у уставноправном поретку Србије, али, објашњава Ненадић, у савременом свету и код нас све мање пажње поклања се форми акта јер се на обавезујућа правна правила наилази у врло различитим актима, а не само у законима и другим прописима у којима су традиционално прописана правна правила.
-Уставност не означава само склад правних аката са Уставом него и органиченост и везаност државне власти Уставом и објективним правом- подсећа Ненадић, говорећи о владавини права.
Паралела са једним свежијим догађајем може се повући и поставити нека слична питања због нејасноћа и дилема, праве мистификације, која га прати у јавности. Премијер Србије саопштио је да у овдашњи живот уводи „деливери унит“, патент некадашњег британског премијера Тонија Блера, и на томе углавном остао, додајући да то значи сталну контролу оног што је урађено.
Из углавном незваничних информација некако се оцртава лик „јединице за испоруку“(резултата) као система при кабинету премијера Србије од пет малих тимова који достављају извештаје њиховом заједничком руководиоцу како напредују кључни државни пројекти, везани за инвестиције, инфраструктуру, пољопривреду, судбину највећих јавних предузећа…што би требало да их убрза.
Замишљено је да ти извешаји стижу на сто премијера, чак у дневном ритму, сигурно не да би остали мртво слово на папиру без ефекта на његове одлуке. Питању које је властима постављено у делу јавности о томе колико коштају ови тимови недостаје важнији део – на ком домаћем акту се темеље, са којим овлаштењима наступају, како је уређен њихов однос према члановима Владе, која, по Уставу, утврђује и води политику земље, има ли сукоба интереса… Да ли сем (опозиционе)владе у сенци добијамо и владу из сенке?
Уместо трагања по Закону о влади, пословнику Владе, Службеним гласницима, како би се евентуално открило на који начин се тимови уводе у наш систем, било би јасније и лакше – али би пре свега могло да учини дилеме безразложним и неоснованим – када би се то званично саопштило уз све потребне детаље. Да се покаже и објасни како се све ради у складу са прописима и владавином права, да се прошло кроз контролу закона.
