Којекуде по селима у Србији за сада је још прилично видљиво оно општепознато: многи локални путеви углавном вапе за асфалтом и одржавањем. Није новост ни то да су за рапидно хабање и оштећење деоница које често спајају у низу десетине малених села , осим оскудице, али и недовољне бриге надлежних, прилично заслужни и бројни теретњаци, огромни шлепери који њима крстаре или због тога што не постоје други, ни обилазнице, или кршећи прописе ако могу да користе аутопут а заобилазе га бежећи од плаћања путарине.
Тако, упркос саобраћајном знаку, опомињућем за шлепере носивости преко дванаест тона, на аутопуту Београд-Загреб испред скретања ка локалној цести за Шимановце, Прхово, Буђановце, Никинце, Платичево, Кленак, Хртковце и Јарак, до Шапца, с једне стране, а с друге, до Руме и Сремске Митровице, мештани тих села свакодневно гледају испред својих прозора слалом грдосија с регистарским ознакама из свих крајева земље па и иностранства, неретко дужих од шорова који под њима подрхтавају заједно с кућама на чијим кровоцима цвокоћу црепови.
На оним шлеперима којима локални пут кроз села није ни главна ни једина веза до одредишта већ им је од аутопута пријемчивији јер нема путарине, државна каса истовремено губи позамашне приходе.
Многи шлепераши међу онима који се тако довијају неретко остају и некажњени за евентуални саобраћајни прекршај, јер су вешти и у избегавању контроле на локалним путевима, осим кад су саобраћајни полицајци у самом селу.
У том „сремском троуглу“ средокраће до Београда, Новог Сада и Шапца, једна од омиљених „пречица“ друмских вишеточкашких мастодоната је и малено село Буђановци у румској општини, ушушкано усред њива с титравим сећањем на пад невидљивог Ф-117A који је марта 1999, током НАТО бомбардовања Србије заувек „атерирао“ на сеоску ледину пошто га је оборила наша ПВО.
Из буђановачког атара могла би, кажу, да се види Рума,само кад би се неко сетио да око локалног пута с те стране треба исећи шуму шибља и дивље боровнице, високе око два метра, која се над њим надвија, па и спаја у ваздуху као тунел, због чега је тај пут на многим деловима потпуно непрегледан и небезбедан на нимало безазленим бројним кривинама, а сече га и пружни прелаз, означен, али необезбеђен.
Идући, пак, ка Буђановцима из правца Шимановаца и Прхова, сеоска сага почне да бледи убрзо пошто се од сибачке ћуприје отиснете изненађујуће добрим, али уским локалним путем, који окован дубоким каналом с једне стране, вијуга змијолико кроз сремску равницу,потпуно равну без икаквог,ма и валовитог узвишења, осим свежих бразда с пролећа.
Идила заправо нестаје с налетом реског непријатног мириса, а већ прво мимоилажење са шлеперчином, док бежите што је могуће више удесно, подстиче на молитву да не слетите у канал и да док стигнете до свог одредишта не наиђе више ниједан.
Иде ли воз, чико?
Својеврсна иронија је што поједина села, на другој страни, немају много среће с јавним путничким саобраћајем јер су нерентабилна за редовну линију, па мештанима без сопственог превоза и најмање путовање из села и до њега постаје авантура.
Тако је и с Буђановцима, осим кад је реч о железничком саобраћају на релацији Рума- Шабац, јер воз од буђановачке до румске станице путује свега 9 минута, до шабачке двадесетак. Али, по изласку у станицама у Руми или Шапцу, евентуално даље путовање до других места тешко је искомбиновати без дугог чекања било аутобуса или воза. Поготово је проблем вратити се у село истог дана, а тога не би било да су у чворним станицама поласци и доласци усклађени колико- толико.
Оваква свакидашња питања по принципу- иде ли воз, чико- готово бизарна, а толико важна за грађане који живе у селима, држава сигурно може да реши.
А, можда је довољно само померити повез?
Облаци прашине око теретњака који се на једвите јаде мимоилазе на калдрмисаном шору често су, изузев што се прашине тиче зими и кад је кишно, прва слика Буђановца с почетка Улице Небојше Јерковића.
Док око градова ничу обилазнице, држава као да заборавља да је таква заштита потребна и селима, посебно оним оптерећеним фреквентним саобраћајем теретњака који оштећују путеве, заправо сеоске улице, премале за њихов габарит.
Томе сведочи и велика рупа на самом уласку у Буђановце, иначе, тек једна у низу у калдрми уске џаде без ивичњака на улици која се преко трга код живе воде и цркве, протеже кроз цело село. Ту би, чини се, и кофа малтера била од помоћи, а камоли асфалтна кошуљица. Од те рупетине, реално, има и користи јер присиљава сва возила да успоре.
У Буђановцима су, нажалост, уобичајене постале слике огромних шлепера, сабласно смотаних преко сеоског трга.
Главни буђановачки шор на ком је тик испред централне раскрснице и школе на коловозу одавно разваљен лежећи полицајац, лети је до висине кровова кућа у прашини коју шлепери дижу орући точковима земљу око калдрме.
Мало који мештанин ће пропустити да приповеда о томе како им зује темељи и зидови кућа, дрхте столови, таласа се кафа у шољицама и супа у тањирима док њиховим шоровима думају шлепери.
Бива, веле, и по који дан, да се такви тешкаши не појаве или се знатно прореде и то најчешће ако се прочује да су у селу саобраћајци, али по њиховом одласку, убрзо сесве враћа у колотечину.
Ипак, папрена цена изградње путева па и локланих, почесто и средствима самодоприноса, за потребе села, а не огромних теретњака, трошкови крпљења пукотина у асфалту, губици на путарини, муке мештана због напуклих кућа, излоканих улица и страх за безбедност, деце пре свега, чини се да би требало да су заједно довољан разлог за барем учесталије присуство саобраћајне полиције у тим селима.
Аутор: Лист „Дневник“
