Први дан суђења за убиствo Ћурувије: Окривљени негирали све оптужбе

ПРВИ ДАН СУЂЕЊА ОПТУЖЕНИМА ЗА УБИСТВО ВЛАСНИКА „ДНЕВНОГ ТЕЛЕГРАФА“ СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ, АПРИЛА 1999. ГОДИНЕ

Пред већем судије Снежане Јовановић у Специјалним судом у Београду 1. јуна је почело суђење бившим припадницима ДБ-а Радомиру Марковићу, Милану Радоњићу, Ратку Ромићу и Мирославу Кураку, оптуженим за убиство власника „Дневног телеграфа“ новинара Славка Ћурувије у време НАТО бомбардовања Србије, 11. априла 1999. године у Београду, док се са Бранком Прпом враћао кући из шетње, испред зграде у којој је становао.

У одсуству се суди одбеглом Кураку, који је оптужен да је хицима из “шкорпиона” убио Ћурувију, док су остали окривљени, након негирања свих оптужби, почели с изношењем одбране. Радоњићу се приписује да је “подстрекнут од Марковића који је сачинио план и о њему га упознао, обезбедио логистику и договорио реализацију” са Кураком и Ромићем. Оптужени Ромић се терети да је „непосредно учествовао у извршењу“ и помогао Кураку тако што је „с леђа ударио дршком пиштоља у потиљак Бранку Прпу да би је спречио да се окрене“.

Првоокривљени Радомир Марковић је одбацујући оптужбе рекао да „не зна од чега се брани, од којих доказа, јер ниједан не постоји у предмету, а ништа о тим наводима није рекао ни сведок на чијем исказу је заснована оптужница, који каже да је нешто чуо, прочитао у новинама, па закључује”.

-Оптужбе су бесмислене, исконструисане и политички инструисане. Циљ је да буду осуђени руководиоци РДБ-а. У наставку дискредитовања Милошевићеве власти, ишло се на то да се увуче врх ДБ-а у конструкцију и то користи да би ту власт приказивали као криминалну и да се тиме оправда све оно што је чињено Србији, све оно лоше што јој се догодило -рекао је Радомир Марковић

Овакво своје виђење окривљени је везао, како је истакао, за навод у оптужници “да је мотив убиства Ћурувије његово јавно иступање у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти”.

Многи су критиковали власт, напоменуо је Марковић, и истакао да је „држава имала много веће бриге од критика јер су сваки део земље засипале НАТО бомбе“.

Оптуженог, како је навео, „изненађује што је предмет решавала Комисија коју не предводи тужилац– професионалац, већ новинар Веран Матић, главни и одговорни уредник РТВ Б92″. Марковић је додао да је и Европска унија рекла да се решавање овог предмета везује за брзину напретка Србије у евроинтеграцијама.

– Ако ће то да помогне држави, није мени проблем ни да признам да сам убио Ћурувију иако са тим немам никакве везе. Већ сам осуђен на 40 година. Овај поступак је историјска оцена једном времену, једној власти и не могу да не кажем шта мислим о томе. Учествујем у њему да бих доказао сву бесмисленост ових оптужби и доказа. Ми овде истину дугујемо породици Ћурувија, његовој ћерки Јелени, а њу и њеног брата не интересује политика-казао је Марковић.

Коментаришући исказ главног сведока оптужбе бившег команданта Јединице за специјалне операције осуђеног Милорада Улемека Легије, Марковић је рекао да “није истинита ниједна тврдња”.

– Неистинити су Улемкови наводи да сам га 29. или 30. марта 1999. године наводно питао да ли припадници ЈСО могу да уклоне једно лице које нешто ради против државе, као што је неистина да сам му 2000. године наложио да ЈСО ухапси једно лице, и да сам наводно рекао да су навигатори који воде акцију, “они Радоњини што су убили Ћурувију”. Није истина да сам 2002. године из затвора поручио Легији да организује убиство Мирослава Курака. Ништа од тога није истина, нити има било каквих доказа за тако нешто, али има много доказа да се ништа од тога није десило -рекао је Марковић и нагласио да тужилац „доказе тумачи тенденциозно и селективно“.

–У поступку је саслушано више од сто сведока, а ниједан нема никаква сазнања о случају Ћурувија, сви говоре не знам ништа о томе, или нисам вам ја сведок за то. Једини сведок убиства Славка Ћурувије је Бранка Прпа која је изјавила да је убицу добро видела, да убица не одговара личном опису Мирослава Курака-рекао је окривљени.

У опширној одбрани, Марковић је навео да је „после петооктобарских промена велики број припадника ДБ-а избачен из службе, поједини оптуживани за различита дела, али да су сви ослобођени, а да је он ухапшен крајем фебруара 2001. године и једини осуђен“.

– После 5. октобра формирана је полицијско-истражна група Поскок са задатком да реши пре свега: случајеве Ибарска магистрала, Стамболић и Ћурувија. У то време налог америчке администрације био је да се бивши шеф државе Слободан Милошевић ухапси до 31. марта. Пошто због Устава и закона није било могуће да се Милошевић изручи Хагу, требало је да се нађе неко кривично дело да му се стави на терет и процесуира у Србији. Понуда је била, Зорана Ђинђића Улемеку и припадницима “земунског клана”, ако допринесу да се процесуира бар неко тих поменутих дела, да ће им бити опроштени сви криминални греси. Око тога је одржан састанак у Шилеровој ком су присуствовали Ђинђић, Улемек, Спасојевић и Слободан Пажин, а још два састанка су одржана у Сурчину, један у кући Драгољуба Марковића, а други код Дејана Миленковића Багзија. Након тога, ја сам ухапшен 24. фебруара, пошто је Ненад Бујошевић из ЈСО дао лажни исказ за Ибарску магистралу да сам рекао да треба да се неутралишу неки албански терористи. После хапшења изводили су ме из затвора на састанак у вилу са тадашњим челницима ДБ-а Гораном Петровићем и Зораном Мијатовићем и министром полиције Душаном Михајловићем где ми је уз вечеру нуђено да теретим Слободана Милошевића да је дао налог и да бирам земљу у којој ћу да живим, и тражим уз то још шта хоћу. Рекао сам им: “Хвала господо не могу то да изјавим јер није истина. Вратите ме у затвор да не закасним на вечеру”-испричао је, поред осталог, Радомир Марковић. У случају Ибарска магистрала је, каже, „после три првостепене ослобађајуће пресуде , на истом чињеничом стању, осуђен на 40 година затвора, четвртом пресудом коју је донео Врховни суд Србије након што је у жалбеном поступку отворио претрес“.

-Та пресуда против мене, као и друга у случају Стамболић –Будва, помињу се сада, као доказ у предмету Ћурувија. А у предмету „Стамболић“ и „Будва“, председник већа и судија известилац у трећем степену Врховног суда Србије, судија Милена Инић Дрецун, одбила је да потпише пресуду и тражила је разрешење судијске функције, а за медије је изјавила: „Да сам потписала ту пресуду починила бих кривично дело. У том предмету постоје вишеструке повреде закона на штету Радомира Марковића.“ Њена замена је потписала пресуду.

У овој оптужници су те пресуде наведене као доказ да смо Радоњић, Ромић, Курак и ја деловали као организована криминална група-казао је Марковић.

О случају Ћурувија, тврди, не зна ништа, а то је, вели, рекао истражним органима, и много пре него што се средином јануара прошле године нашао под истрагом заједно са Радоњићем, Ромићем и Кураком. Да се у смислу нешто дешава око њега сигнал му је био кад су „после формирања Комисије за истрагу убиства новинара, почели да се појављују наслови попут „Марковић сведок“, „Марковић решава случај“.

-Убрзо после тих написа почели су да долазе у затвор да разговарају са мном. Рекао сам: “Људи не могу вам помоћи јер ништа не знам, узалуд долазите. Долазили су четири пута. Трећи пут су рекли: „Видиш, терети те Наташа Кандић, поднела је кривичну пријаву против тебе“. Кад су дошли четврти пут, било је на нивоу- ако нећеш да сарађујеш, тужићемо тебе. Рекао сам: „Тужите ме, ја из ове коже не могу“. Онда се одједном појавио кључни сведок Милорад Улемек. Кад је 14. јануара 2014. године специјални тужилац одржао конференцију за новинаре, изјавио је: „Ухапшене су убице Славка Ћурувије“. А, претпоставка невиности, нећемо о томе. Ја то разумем да је можда требало да буде послата порука јавности, можда и вама судије, да је овај случај решен и да суд само треба да стави тачку на тај предмет. После тога саслушавају ме 20. јануара, а да нисам знао за шта ме терете од чега се браним. Наредба о допуни наредбе о спровођењу истраге уручена ми је после саслушања али нису ми омогућени докази, тек касније сам сазнао кад сам дошао до истражних списа. О садржају исказа Улемека никад нисам имао могућност да говорим. Мислио сам да ћу о томе моћи да говорим пред судом у одбрани, али сад ми судско веће каже по закону да не могу, али да ћу моћи касније кад ти докази буду извођени -навео је Радомир Марковић у одбрани.

Оптужени Милан Радоњић и Ратко Ромић ухапшени су средином јануара прошле године и налазе се у притвору. Радомир Марковић издржава казну од 40 година затвора по пресуди у случају Ибарска магистрала, а неколико припадника бивше ЈСО и Милорад Улемек Легија оглашени су кривим за намештање саобраћајке 3. октобра 1999. у којој су погинула четворица функционера Српског покрета одбнове, а Вук Дршковић лакше повређен. Марковић је осуђен на 15 година затвора у случају Ивана Стамболића, док су шесторица припданика ЈСО-а међу којима и Улемек, оглашени кривим за отмицу и убиствo Ивана Стамболића 25. августа 2000 . и покушајa убиствa Вука Драшковића 15. јуна 2000. у Будви.

Случај Ћурувија је петнаест година изгледао нерешив јер су нападачи на Ћурувију успели да побегну с места злочина, а истрага је вођена против НН лица, до 13. јануара 2014, кад је кривична пријава поднета против четворице из ДБ-а.

Како је саопштило Тужилаштво, пресудан допринос расветљавању, дао је својим исказом осуђени бивши командант ЈСО-а Милорад Улемек Легија, који издржава 40 година затвора, због такве четири максималне казне у четири процеса по оптужбама за више тешких кривичних дела, међу којима и за организовање убиства премијера Србије Зорана Ђинђића са сада покојним вођом “земунског клана” Душаном Спасојевићем Шиптаром.

Улемек се, тврди Тужилаштво, јавио добровољно да помогне не тражећи никакве привилегије, нити их може добити.