Оптужница: „Милошевић отет и предат Хагу“. Пресуда: „Није отмица“

СУЂЕЊЕ БИВШЕМ УПРАВНИКУ ОКРУЖНОГ ЗАТВОРА ДРАГИШИ БЛАНУШИ ПО ОПТУЖНИЦИ НЕКАДАШЊЕГ ПРЕДСЕДНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА- ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРЕСУДЕ 20. МАРТА

Процес који је бивши председник Југославије Слободан Милошевић покренуо, након што је 28.јуна 2001 године допао у Хашки трибунал, а његови дани у Окружном затвору у Београду, укупно 89 од хапшења 1. априла 2001, због истраге о располагању буџетским средствима, осванули у књизи „Чувао сам Милошевића−дневник из ћелије број 1121“, управника затвора  Драгиша Блануше, завршен је после шеснаест година у Вишем суду у Београду.

Првостепеном пресудом Блануша ослобођен оптужби
Виши суд у Београду изрекао је 20. марта пресуду којом је ослободио Драгишу Бланушу оптужби за кривично дело отмице у вези с наводима да је бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића, притвореног 1. априла 2001. године због истраге о буџетским средствима, одвео из притвора 28. јуна 2001, без сагласности суда, силом са непознатим људима, и насилно га предао непознатој особи на хелидрому Института за безбедност, да би потом Милошевић био пребачен у притвор Хашког трибунала, супротно Уставу , законима и међународним актима.
Пресудом је утврђено да у радњама које је Блануша предузео, нема елемената кривичног дела отмице онако како је оно дефинисано у Кривичном законику,односно да је примењена сила, претња и обмана ради стицања одређене користи.
Истом пресудом Блануша је ослобођен оптужби за злоупотребу службеног положаја у вези са садржајем књиге „Чувао сам Милошевића−Дневник из ћелије број 1121“, коју је објавио убрзо након што се Милошевић нашао у Хагу, док је услед застарелости одбијена оптужба за кривично дело неовлашћено фотографисање. По те две тачке, Блануши је суђено због оптужби да је током боравка Милошевића у притвору, „дозволио и организовао његово неовлашћено фотографисање приликом шетње затворским двориштем, његово извођење из притвора 28. јуна 2001. године, као и бележење поверљивих разговора које је Милошевић имао са члановима породице, адвокатима и пријатељима, и те записе објавио у својој књизи ‘Чувао сам Милошевића’ коју је продао у за сада неутврђеном броју примерака“.
С обзиром да је пресуда првостепена, постоји могућност жалбе.

Против Блануше је Милошевић прво поднео кривичну пријаву,а кад је одбачена, и оптужницу као оштећени,  преко свог пуномоћника адвоката Зденка Томановића који је и сада заступа јер је Милошевићева удовица Мирјана Марковић преузела гоњење, након што је бивши председник умро 11. марта 2006. године у притвору Хашког трибунала, у Шевенингену.

Милошевић испред виле Мир, пре хапшења 1. априла 2001.

Милошевићева оптужница терети Бланушу да је, како пише, „28. јуна 2001. године, са за сада непознатим радницима Окружног затвора у Београду, без сагласности тадашњег председника Окружног суда у Београду Виде Петровић Шкеро и истражног судије тог суда Горана Чавлине, по чијем решењу је  Милошевићу 1. априла 2001. одређен притвор који је истицао 1. јула 2001 године, силом одвео Милошевића из зграде Окружног затвора  у Београду, а затим га службеним возилом одвезао до хелиодрома на Бањици и предао га насилно за сада непознатом лицу,након чега је насилно Милошевић убачен у хеликоптер Државне безбедности Републике Србије, којим је одвезен до војног аеродрома у Тузли и предат америчким војним представницима који су га авионом холандске државе превезли у Хаг и предали у затвор у Шевенинген, супротно Уставу СРЈ, Уставу Србије, Законику о кривичном поступку, Одлуци Уставног суда Југославије од 28.јуна 2001. године и међународним актима“. Овај опис стоји уз оптужбу за  кривично дело „отмице“ .

У вези са садржајем књиге „Чувао сам Милошевића−дневник из ћелије број 1121”, оптужницом се Блануши приписују кривична дела „злоупотреба службеног положаја“  и „неовлашћено фотографисање“ због тога што је, како се наводи, „дозволио и организовао неовлашћено фотографисање Милошевића током боравка у притвору, приликом шетње затворским двориштем, његово извођење из притвора 28. јуна 2001. године и увођење у службени комби, као и бележење поверљивих разговора које је Милошевић током боравка у притвору имао са члановима његове породице, својим  адвокатима и пријатељима,  а потом  те записе и фотографије објавио у својој књизи ‘Чувао сам Милошевића’ коју је продао у за сада неутврђеном броју примерака“.  У завршној речи  Зденко Томановић је предложио суду да Бланушу огласи  кривим и казни по закону, , како је навео . „узимајући у обзир све околности и снагом очигледности тежину последица“.

 Томановић је истакао да је притворено лице, по Законику о кривичном поступку, искључиво у надлежности суда и само суд, надлежни истражни судија у то време , кривично веће, могу да одлучују  о притвору и нико притвореног не може да  изведе без одлуке судије, а „ниједна судска одлука није постојала за Милошевића када га је из притвора 28. јуна 2001. године, одвео Драгиша Блануша, на основу писма помоћника републичког министра правде Драгана Вулића и потом предао представницима Хашког трибунала, противно Уставу тадашње државе Савезне Републике Југославије, противно Уставу Србије и противно законима, без спроведеног екстрадиционог поступка, без права на жалбу, кршећи  привремену меру  Уставног суда Југославије којом је било забрањено изручење, као и  пресуду којом је  као противуставна и незаконита поништена одлука Републичке владе о директној примени Статута Хашког трибунала“.

ЗАВРШНA РЕЧ ЗДЕНКА ТОМАНОВИЋА, ПУНОМОЋНИКА ОШТЕЋЕНОГ КАО ТУЖИОЦА (цитати)

фото: mc.rs – Адвокат Зденко Томановић

-Однос према грађанину Слободану Милошевићу школски је пример кршења закона и непоштовања свих права која грађанин има.

Дуго времена траје чекање на два одговора  које само суд може да да: да ли може грађанин Србије да буде одведен из притвора , без одлуке суда, без одлуке истражног судије, без одлуке кривичног већа,  и тада и сада,  иако је одлука о притвору искључиво у надлежности суда? Може ли и сме ли било који државни службеник да крши закон, да поступа противно важећем Уставу, и тада и сада, само због тога што то од њега тражи  политичка елита, део  политичке власти? Суд би требало да одговори на та два питања.

-Слободан Милошевић је једини човек у историји Србије који је одведен из притвора без икакве судске одлуке и  изручен без икакве судске одлуке, без спроведеног екстрадиционог поступка, без права на жалбу. Само зато што моћна политичка елита каже : „Нису важни закони, није важан Устав“, и само зато што неки државни службеник напише писмо управнику затвора. Зашто постоје закони ако могу да се суспендују политичком вољом? Слободан Милошевић је био у притвору на основу одлуке истражног судије тада Окружног суда у Београду Горана Чавлине у истражном поступку, за предмет „буџетска средства“, и по тадашњем ЗКП-у,само он био је надлежан да одлучи о притвору. Слободан Милошевић је изведен и одведен из притвора 28.јуна 2001.године, а истражни судија и председник Окружног суда одбили су да дају сагласност за одвођење.

-Ако није била потребна сагласност судије, зашто их је звао управник затвора пре извођења Милошевића?

Зна сваки управник затвора каква је процедура. Не можете ниједно лице, ни тада ни сада, изручити без екстрадиционог поступка, без судске одлуке о изручењу без права на жалбу. Поједностављено речено, окривљени каже да су на њега вршили притисак из тадашњег републичког Министарства правде. Али не сме ниједан државни службеник да изврши незакониту одлуку , да крши закон и Устав. Некада постоји амбијент када је храброст поступати по закону. Ту храброст, у то време исказали су истражни судија Горан Чавлина и председница Окружног суда Вида Петровић Шкеро који нису хтели да потпишу незаконит документ и да Милошевић буде одведен из притвора.

Суд има писмо које је тадашњи помоћник републичког министра правде упутио Окружном затвору у Београду, оно је насловљено на затвор, нема имена. Зашто се управник затвора нашао позваним?  Не може се са оваквим папирима, ни тада ни сада,  одводити нико из притвора.

Чак  не постоји оригинал тог писма, те одлуке, којом је  наложено одвођење Милошевића и, како је наведено, његова предаја овлашћеним представницима Хашког трибунала, већ само фотокопија, на којој постоји белешка да је оригинал предат помоћнику министра правде Драгану Вулићу 6. 8. 2001. године. Да ли то показује да је неко нешто хтео да  склони, да ли би доживело  судбину масе  папира који су у овом предмету нестали, да неки службеник није сачинио фотокопију с белешком? У овом предмету је нестала чак и књига.

-Не сме  ниједан државни службеник да изврши незакониту одлуку, да крши закон и устав. Државни службеник мора законитим понашањем да штити грађане

Блануша: „Поступао сам по налогу претпостављених“

Фото: Драгиша Блануша

У изјави новинарима испред зграде Вишег суда у Београду , Драгиша Блануша је, коментаришући оптужбу за кривично дело отмице, због одвођења Милошевића из затвора 28.јуна 2001 године, рекао да „напросто не зна о чему се ради, јер је само извршавао налог Владе Србије“.

– Тог дана Влада Србије донела је одлуку и закључак да се Милошевић испоручи представницима Хашког трибунала. Представници Хашког трибунала су пре тога десетак дана боравили у Београду, донели су цео предмет у Окружни суд у Београду и све је то било припремано да се Милошевић прво одведе до Института за безбедност. Кад сам примио одлуку и закључак Владе Србије, а уједно сам добио и писану наредбу коју је потписао директор Управе за извршење заводских санкција Драган Вулић, ја сам поступио по налогу Владе Србије. Моје није било да расправљам да ли је то било у реду или није било у реду. Истовремено, кад сам све те папире добио , обавио сам разговор и са председницом Окружног суда Видом Шкеро, где сам је упознао да се тог часа већ спроводи одлука Владе Србије, звао сам и истражног судију Горана Чавлину. Судија Шкеро ми је одговорила да ту ја немам шта да се бринем, да је ту улогу преузела Влада Србије, ниједном речју није поменула да је то противзаконито нити да ја чиним било шта што није у реду. Истражни судија Чавлина је неким послом био у Батајници и такође ми је рекао да је то одлука Владе Србије. Када је истражни судија Чавлина испитиван као сведок на овом суђењу , он је тврдио да га је тог дана звао и премијер Зоран Ђинђић и да га је обавестио да ће то преузети Влада Србије. Истовремено, када је стигао допис од стране Министарства правде ја сам више пута разговарао са министром правде сада покојним Владаном Батићем. Што се мене тиче, мени је мирна савест. Ја сам као службеник Министарства правде, уједно од Владе Србије и постављен на место управника, извршио оно што су они налагали-рекао је Блануша
На питање како се сада осећа, каже: „Напуштено и препуштен самом себи“.
-Ја сам високи професионалац. Радио сам у полицији дуго, преко тридесет година, ниједну грешку немам иза себе, добио сам све могуће награде. Све сам учинио у овом случају, везано за испоруку Милошевића и његов боравак у притвору да то протекне, што кажу, најпрофесионалније, најљудскије и како треба. Односио сам се према њему на најбољи могући начин. Он никада није имао примедбе на мој рад ни његова породица. Током та три месеца састављао сам белешке о сваком дану, знајући да ће то једног дана бити историја. Те ноћи када је дошло до разлаза челника владајуће коалиције ДОС ја сам одлучио да напишем ту књигу да остане аутентични докуменат за историју, јер уколико се нешто мени деси, касније би о томе неко писао онако како њему одговара –нагласио је Блануша
Бивши управник затвора тврди да су он лично и његова породица „имали последице због неоснованих изјава да је наводно малтретирао Слободана Милошевића док је био у притвору“.

-Ако неко од вас тражи да  урадите нешто незаконито,  ако пристајете то да урадите онда сте прихватили и последице. Драгиша Блануша је прихватајући да изврши незаконити налог пристао на последице и  ако га је извршио, није важно да ли је био 24. у хијерархији у тадашњој Влади Србије.

Слободан Милошевић је сматрао да управник затвора нема право да га изведе и он је то предочио управнику када је дошао да га воде и онда је уследио понижавајући однос према њему, вика , дрека, стављањем у изглед силе, принудом је натеран да изађе из  притвора и уђе у комби- марицу.

Нема тог политичког интереса, ни оног који је доминантан био 2001. године, да прекршите закон, Устав и људска права грађанина.

-Председник Југославије Војислав Коштуница је после изручења Милошевића Хашком трибуналу  рекао да је то отмица, а цела тадашња Савезна влада је поднела оставке.

-Можете да мрзите Слободана Милошевића колико хоћете али не можете да му ускратите његово људска права, а њему су све ускратили, овде није добио ни пензију на коју је имао право, био је председник државе, његовој одбрани  нису дали ниједан једини папир који је био потребан за хашки процес. Умро је, а да никад ништа није добио. Хашки трибунал је кршио његова права и у процесу и право на адекватну медицинску заштиту и умро је у  притвору Хашког трибунала. Постоји континуитет и српске и хашке правде кад је у питању тај човек , никад ништа није добио. Тај загрљај српске и хашке правде довео је до тога до чега је довео у случају Слободана Милошевића.

– Ако је било исправно његово изручење зашто је онда Србија накнадно донела Закон о сарадњи са Хашким трибуналом  који  дефинише поступак испоручивања, право жалбе? Овај предмет није био омиљен ниједној власти и стално је гуран у страну. Три пута је вештачен Милошевићев потпис којим ми је дао пуномоћ да водим овај поступак.

-Кад је реч о садржају књиге коју је објавио Драгиша Блануша „Чувао сам Милошевића“, нико, ниједан закон не даје право управнику затвора да фотографише притвореника, нема право да прислушкује и бележи његове поверљиве разговоре са браниоцима,  са члановима породице, с пријатељима  и да још и објави. На тај начин окривљени  је тешко повредио људска права Слободана Милошевића, нанео му штету, а себи  прибавио противправну имовинску корист

-Однос према грађанину Слободану Милошевићу школски је пример кршења закона и непоштовања свих права која грађанин има. (крај цитата Томановићевог излагања)

ЗАВРШНА РЕЧ ОДБРАНЕ

Адвокат Радослав Тадић, бранилац Драгише Блануше,  затражио је ослобађајућу пресуду, наводећи да „Блануша није крив,  оптужбе нису доказане, нити  опис у оптужници уопште садржи радње које чине елементе кривичних дела  која су му стављена на  терет“.

ЦИТАТИ ИЗ ЗАВРШНЕ РЕЧИ АДВОКАТА ОДБРАНЕ  РАДОСЛАВА ТАДИЋА

Адвокат Радослав Тадић

 -Није задатак суда да даје одговоре на питања  која је потенцирао колега , већ да на основу изведених доказа и утврђених чињеница одговори  да ли је окривљени извршио или није извршио кривична дела која му се стављају на терет, а слажем се са Томановићем  да поступак предуго траје.

 У  Кривичном законику  јасно су дефинисана  кривична дела отмица и злоупотреба службеног положаја, а у радњама Драгише Блануше  нема елемената ниједног од тих дела. Кривично дело   неовлашћено фотографисање је одавно застарело.

– Што се кривичног дела  отмице тиче,  пуномоћник се позива на изјаву коју је тадашњи председник Југославије дао у жару политичке борбе са неистомишљеницима. Постоји документ којим је помоћник министра правде дао налог Окружном затвору да се Милошевић спроведе и преда овлашћеним представницима Међународног трибунала у Хагу. Испитан је  у својству сведока један судија тадашњег Окружног суда у Београду, из  екипе тог суда која је посетила затвор након испоручења, на околност да никад нико никакву примедбу није имао. Изведен је извештај затвора о томе да је Окружни суд обавио посету затвору, дан после испоручивања Милошевића, 29. јуна 2001. године, да никакве примедбе нису стављене

 Адвокат Радослав Тадић  изјавио је за медије да  је „Драгиша  Блануша, приликом извођења Милошевића  из притвора, само извршавао наредбе својих претпостављених“ .

-Након што је влада 28. јуна 2001,  донела одлуку да се Милошевић испоручи Хагу, истог дана је- наводи  Тадић -дат закључак Министарству правде да спроведе одлуку, истог дана је помоћник министра правде доставио налог управнику затвора да је спроведе.

-Шта смо очекивали, да ће Драгиша Блануша да каже: „Ма кава влада, какво министарство правде“? Наравно он је, само оно што је било у његовом домену, обезбедио комби-марицу да одвезе Милошевића до хеликоптера који га је потом  пребацио до аеродрома у Тузли. Он је био у оквиру Министарства правде које му је наложило да  изврши одлуку о спровођењу  Милошевића, о чему постоји несумњив доказ. Нико ни из суда није рекао : „Не можеш“. Напротив, сви су прећутно одобрили да се то спроведе. Драгиша Блануша је поступао у складу са овлашћењима која је имао – нагласио је адвокат Тадић

Пријатељи сајта