Vučinić: Kao sudija ostajem pri svojoj odluci

IZLAGANJE SUDIJE VLADIMIRA VUČINIĆA PRED DISCIPLINSKIM SUDOM VISOKOG SAVETA SUDSTVA

Nekadašnji predsednik Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Vladimir Vučinić „dobio“ je krajem oktobra 2014, disciplinski postupak i ostao na funkciji sudije, dokazavši da nije “nezakonito komentarisao” suđenje biznismenu Miroslava Miškoviću, dok je bio predsednik veća, a njegovo izlaganje pred Disciplinskim sudom Visokog saveta sudstva, ostaće upamćeno.

Visoki savet sudstva

Disciplinsku prijavu protiv Vučinića je u maju 2014. godine, podneo predsednik beogradskog Višeg suda Aleksandar Stepanović, navodeći da je u izjavama medijima , “suprotno zakonu i Sudskom poslovniku“ komentarisao svoju odluku o privremenom vraćanju pasoša Miškoviću radi službenog putovanja u London, kao i odluku da ne vrati pasoš Miškoviću radi putovanja u Rim, i „time narušio ugled sudstva u javnosti i počinio teži disciplinski prekršaj”.

Pre toga, u decembru 2013, sudija Vučinić je Visokom savetu sudstva podneo pritužbu protiv predsednika Višeg suda , žaleći se da je vršio pritisak na njega da opozove svoju odluku o privremenom vraćanju pasoša Miškoviću, a ta pritužba je odbijena kao neosnovana.

Pred Disciplinskim sudom, na sednicama održanim 10. i 14. oktobra, sudija Vučinić je rekao da je dajući izjave za medije, kada su ga napadali, postupio po zakonu i da je “samo do kraja branio svoju sudijsku odluku” , s obzirom da je zakonsko ovlašćenje ali i isključiva obaveza sudije da o zahtevu stranke odluči . Po Zakona o sudijama, ukazao je Vučinić, sudija je „dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, kao i da se pridržava Etičkog kodeksa, koji donosi Visoki savet sudstva”-

– Uvažene diciplinske sudije, onako kako ja to vidim, ne ‘sudite’ samo meni, niti funkciji koju još uvek predstavljam. Vi ovde sudite slobodi govora i izražavanja, poštovanju ljudskih prava, slobodi medija i oprostite mi na još jednoj slobodi – sudite sebi ! Gospodo, vi ste ovde reprezenti tog Visokog saveta. Ja sam štitio kodeks, koji je ova kuća donela i da pravna ironija bude veća, zato mi se ovde uslovno ‘sudi’. Ne samo što nisam “narušio ugled i poverenje javnosti u sudstvo“, dakle posmatrano kao celinu te grane vlasti, već suprotno podnosiocu prijave i disciplinskom tužiocu, smatram da sam time, postupajući u svojevrsnoj nužnoj odbrani, zaštitio taj ugled i poverenje. Prosto je neshvaljivo da je u ovoj zemlji koja proklamuje najviše civilizacijske i društvene vrednosti, za nekoga težak disciplinski prekršaj to što je jedan sudija za medije, kada su ga napadali, izjavio da je postupio po zakonu, da je koristio svoja ustavna i zakonska prava kao i svaki građanin u nekom drugom postupku, ili da je odbio neki predlog stranke. To je bukvalno sve zbog čega se, pred vama, traži moja odgovornost, disciplinska sankcija i predlaže iniciranje postupka za moje razrešenje -naveo je Vladimir Vučinić.

Njegova zastupnica, predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević, sudija Apelacionog suda u Beogradu, izjavila je da je “sudija Vučinić podigao ugled sudstva”

-Sloboda medija, sloboda izražavanja su ljudska prava koja su garantovana Ustavom i primenjuju se neposredno na osnovu ustava. Na Vučinića je odijum krenuo od momenta kada nije hteo da opozove svoju odluku o davanju pasoša okrivljenom za privremeni odlazak u inostranstvo. Od tada kreće stradanije sudije Vučinića i do sada još nije završeno – kazala je Dragana Boljević.

Vladimir Vučinić je krajem decembra 2013, prvo ostao bez funkcije predsednika Posebnog odeljenja , a iz Višeg suda s tim u vezi je saopšteno da mu je ta dužnost prestala odlukom o godišnjem rasporedu poslova .

Prenosimo integralnu izjavu sudije Vladimira Vučinića datu pred Disciplinskim sudom Visokog saveta sudstva.

«Etički kodeks, zakonska načela i principi su moj način života»

(usmeno izlaganje -član 96. stav 2. Zakona o sudijama)

Uvažene kolege disciplinske sudije, sudija disciplinski tužioče, sudija moj zastupniče i ostali. Ja sam ovde danas pred Vama, kao sudija kome se disciplinski sudi. Izneću svoje usmeno izlaganje, ili “sudijsku odbranu“, kako god to bude zvučalo i unapred Vam kažem, nemam nameru da bilo koga vređam, ili napadam. To nikada nije bio moj manir.

Držaću se predmeta ovog postupka, ali moram napraviti mali uvod, da bi se razumela suština. U tom uvodu biće reči samo o onome što je u direktnoj vezi sa onim zbog čega sam pozvan, što se odnosi na glavnu stvar. Ja sam to napisao, ne da bih pred vama čitao, ignorišući usmeno kazivanje, već radi podsetnika, da bih bio što precizniji.

Počeću rečima: “Kao sudija ostajem pri svojoj odluci“ !

Osporavam sve navode predloga Disciplinskog tužioca VSS-a, sa posl. br.116-04-00324/2014-03, od 5.6.2014. godine, po disciplinskoj prijavi, tadašnjeg vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, Su.br.VIII/14-56, od 29.4.2014. godine, jer smatram da nisam počinio bilo kakav, a kamoli težak disciplinski prekršaj, iz člana 90. stav 2. Zakona o sudijama, u vezi davanja komentara o sudskim odlukama, postupcima ili predmetima u sredstvima javnog informisanja, na način suprotan zakonu i Sudskom poslovniku, iz stava 1. tačka 13, navedene zakonske odredbe, što je navodno dovelo do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, za koji se neosnovano navodi moja odgovornost i koji za posledicu može imati, najpre, moje udaljenje, a potom i razrešenje od sudijske funkcije (član 62. Zakona o sudijama). Nisam prekršio nijednu ustavnu, zakonsku, pa ni podzakonsku odredbu.

Da bi svima bilo jasno šta to znači, reći ću i to da razrešeni sudija, ostaje bez posla ! On više ne radi, nigde, pa ni u sudu. Dobio je otkaz.

Prosto je neshvaljivo da je u ovoj zemlji koja proklamuje najviše civilizacijske i društvene vrednosti, za nekoga težak disciplinski prekršaj to što je jedan sudija za medije, kada su ga napadali, izjavio da je postupio po zakonu, da je koristio svoja ustavna i zakonska prava kao i svaki građanin u nekom drugom postupku, ili da je odbio neki predlog stranke. To je bukvalno sve zbog čega se, pred vama, traži moja odgovornost, disciplinska sankcija i predlaže iniciranje postupka za moje razrešenje.

Kako sam napisao u izjašnjenju, iniciranjem i nastavljanjem ovog postupka, nastavlja se „neprincipijelna“ i jednostrana praksa, koja se negativno odražava na moj rad, sudijsku nezavisnost i samostalnost. Isto doživljavam, novim direktnim pritiskom, koji očigledno ima za cilj da me natera da odustanem od daljeg zalaganja za pomenute profesionalne vrednosti, čak i kada smatram da su nečijim postupcima ugrožene, ali i više od toga, kao pokušaj da se zamenom teza, predstavi da su upravo moje aktivnosti te koje to narušavaju. Prethodno iniciranje disciplinskog postupka, prema mom mišljenju, se ne događa zbog mojih navoda u štampi „na način suprotan zakonu i Sudskom poslovniku“, što može biti samo povod, već zbog novonastale situacije, povodom moje konkretne sudijske odluke, od koje nisam hteo da odustanem pre njenog izvršenja, što je uzrok.

«Ja sam i u ovom postupku sudija’, a ne okrivljeni“

Znam da vaš posao nije lak i da kada ste se prihvatili ove funkcije, niste pomišljali da ćete voditi jedan ovakav postupak, koji je po mnogo čemu specifičan. Verujem da to isto važi i za kolegu tužioca. To je zbog toga, što vi ovde, uvažene diciplinske sudije, onako kako ja to vidim, ne “sudite“ samo meni, niti funkciji koju još uvek predstavljam. Vi ovde sudite slobodi govora i izražavanja, poštovanju ljudskih prava, slobodi medija i oprostite mi na još jednoj slobodi – sudite sebi !

Ovaj disciplinski postupak se, zbog toga, ne odnosi samo na sudiju Vučinića i na to da li je nešto izneo u javnost ili ne, kao i da li je to bio ovlašćen da uradi, ili ne, već se ovde raspravlja o mnogo širem pitanju, o odnosu sudija kao predstavnika jedne značajne i javne funikcije i predstavnika medija.

Zato sam tražio da to svi čuju i da o tome pišu, da ovaj postupak bude javan, tim pre, jer će od vašeg odgovora na to pitanje, nastati presedan, koji će biti „putokaz“ za sve slične situacije. Moram da priznam, bez imalo ironije, da jedva čekam tu odluku. Da sam učinio nešto nečasno i nemoralno, ili nedostojno sudijske funkcije, ja bi se toga stideo i svakako da ne bih zahtevao da ovaj postupak bude javan. Javnost je moje pravo, po članu 94. stav 3. Zakona o sudijama i članu 4. Pravilnika o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti sudija. To nije moja molba, već zahtev, kako izričito piše u tim odredbama, iako je postavljena kao izuzetak u odnosu na pravilo. To je i moje ustavno pravo, prema članu 32 stav 1 Ustava.

Kao predsedavajući sudija sudskog veća, vodim krivični postupak u predmetu, koji se pominje u disciplinskoj prijavi i predlogu disciplinskog tužioca, a u vezi predmetnih tekstova, koji pomno prate strani posmatrači iz EU, stručna i druga javnost, koji će dati ocenu u kojoj meri je Srbija, unutar poglavlja 23 koje se odnosi na pravosuđe, spremna da se pridruži porodici demokratskih i razvijenih zemalja u okviru Evropske unije. Taj postupak prate poznavaoci ljudskih prava, pre svega u funkciji zaštite prava okrivljenih.

Mislim da ćemo se složiti da bi jedan takav proces, u svakoj pravno uređenoj državi, trebalo da vodi sudija koji ima određene afirmativne atribute, jer je on, na najneposredniji način reprezent domaćeg pravosuđa. Ne bi ih nabrajao, jer bi zvučalo neprimereno i neskromno.

Međutim, kod nas, taj isti sudija, je u ovoj sudnici, pred vama, ujedno prvi u istoriji Posebnog odeljenja, Višeg suda u Beogradu, ili medijski poznatije, Specijalnog suda, od osnivanja, preciznije od 2003. godine, protiv koga se, potpuno suprotno tim atributima, vodi ovaj disciplinski postupak. Ja u roku od dva dana, ali zaista, iz one prve sudnice, kao taj afirmativni, trebam da doživim potpunu profesionalnu transformaciju i da kao najgori, ili nedisciplinovan, dođem u ovu drugu, gde će me popraviti i disciplinovati. Verujte da sebi počinjem da ličim na one igračke “transformerse“, koje u sebi nekada sadrže pozitivan i negativan lik.

Namerno sam upotrebio formulaciju da mi se ovde “sudi“, iako se formalnopravno sprovodi disciplinski postupak jer ovde imamo tužioca, sudije, onoga ko je pred sudijama. To je moj profesionalni put, možda i sudbina. Kao što sam naveo, smatram, samo zbog toga što sam do kraja branio svoju sudijsku odluku, od koje nisam hteo da odustanem ni po cenu tadašnjeg položaja i funkcije, čak ni onda kada mi je to stavio u izgled podnosilac ove disciplinske prijave i tadašnji vršilac funkcije predsednika suda Aleksandar Stepanović. Ta odluka je bila moje zakonsko ovlašćenje, ali i isključiva obaveza, jer sam o zahtevu stranke morao da odlučim. Nakon toga, u istom predmetu, doneo sam i mnoge druge odluke, za ovih desetak meseci, od kojih neke još značajnije, a da nisam morao bilo kome to da najavim, ili polažem račune, objašnjavajući šta sam i zbog čega uradio.

Dužnost da u svakoj prilici, pa i ovoj, održim poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, je propisana zakonom, prema članu 3. stav 1. Zakona o sudijama, ali i kroz nezavisnost i nepristrasnost iz tačaka 1 i 2 Etičkog kodeksa od 14.12.2010. godine (“Službeni glasnik RS“ br.96/2010). Nezavisnost prema ovom kodeksu podrazumeva “slobodu u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava u svemu o čemu odlučuje“. “Sudija vrši sudijsku funkciju nezavisno, bez ikakvog spoljašnjeg uticaja, ograničenja, nagovaranja, pritisaka, pretnji, mešanja od strane bilo koga“. Pored ovog kodeksa i ustav to izričito zabranjuje ! Nadalje, prema kodeksu, “Sudija brani nezavisnost suda…u svakoj prilici“. Nepristrasnost se odnosi na “vođenje postupka prema svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenja prava“, u okviru koje je “dužan da se uzdrži od davanja izjava, ili komentara u javnosti, zbog kojih bi se u predmetima u kojima postupa mogao stvoriti utisak pristrasnosti i narušiti pravičnost suđenja, kao i od davanja bilo kakvih obaveštenja ili komentara u medijima o konkretnim predmetima koji bi mogli da utiču na ishod postupka“ (tačka 2., alineja 5). Na ovaj deo ću se vratiti kasnije.

Mogu da kažem iako će za one koji me nedovoljno poznaju zvučati kao fraza, da su Etički kodeks, uz pomenuta i druga zakonska načela, ali i principi, moj način života. Možda je to jedan od razloga ove celokupne priče. O tehnici primene pojedinih odredaba i zakonskih rešenja, možemo raspravljati i to menjati, ali o načelima i principima, nema rasprave.

Pošto se obistinilo to što mi je stavljeno u izgled u odnosu na jednu od funkcija koju sam do tada obavljao skoro četiri godine, kako sam opisao, ne zbog razloga da bih po svaku cenu ostao na tom mestu jer se pre svega radi o velikoj odgovornosti, već zbog principijelnih razloga, isključivo koristeći zakonska ovlašćenja, napisao sam prigovor na godišnji raspored poslova predsedniku Apelacionog suda u Beogradu, tadašnjem vršiocu funkcije Dušku Milenkoviću, kao i pritužbu ovom VSS-u – obe su odbijene.

Kao što je poznato, podneo sam i ustavnu žalbu Ustavnom sudu, smatrajući da su mi povređena neka ustavna prava, pre svega na pravično suđenje, o kojoj još nije odlučeno, ni posle osam meseci. Disciplinski tužilac se čak i time bavi povodom jednog od predmetnih tekstova, tačnije od 20.2.2014., iz “Politike“, tvrdeći da sam znao kako “Visoki savet sudstva odluke donosi većinom svojih članova (pretpostavljam da je mislio “većinom glasova svojih članova“), a ne na osnovu rasprave“. Za mene je, ipak neshvatljivo da neko ko je ovde reprezent istog VSS-a, u organizacionom i funkcionalnom smislu kao disciplinski tužilac, zaboravlja da je i u takvoj situaciji raspravnost ustanovljena Ustavom, Zakonom, pa čak i Poslovnikom o radu Visokog saveta sudstva (“Sl. glasnik RS“, br.29/2013), gde u članu 20. “Pozvana lica, koja prisustvuju sednici Saveta, mogu učestvovati u raspravi, ali ne i u glasanju“, dok prema članu 10. stav 3 istog poslovnika “Sudija o čijem statusu, pravu ili obavezi se odlučuje, ima pravo da prisustvuje sednici Saveta“. Pored toga, prema mom skromnom mišljenju, načelo raspravnosti se ne iscrpljuje samo u tome. O svemu tome sam pisao i u svojoj ustavnoj žalbi (tač. 7, stranica 3 i 4, tač. 11, stranica 5 i dr.), gde sam se pozvao i na praksu međunarodnog suda za ljudska prava. No, time vas ne bi dodatno opterećivao. I da nisam u pravu, u najmanju ruku je čudno, ali moram priznati i smelo, da se ovde disciplinski tužilac upustio u nešto što uopšte nije u opisu njegove funkcionalne nadležnosti, prejudicirajući čak i odluku Ustavnog suda.

Upravo zbog takvih stvari, sam smatrao da bi možda najbolje bilo da se zastane sa ovim postupkom, makar dok se ne odluči o ustavnoj žalbi. Jedno od razmišljanja je bilo i da zatražim izuzeće, shodnom primenom ZKP, zbog procesnih uslova koji se u odnosu na mene mogu shvatiti po poznatoj narodnoj poslovici: „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Sve je ovde Visoki savet sudstva – tužilac, komisija, pa i drugi stepen, ako do njega dođe. Pri tome, izuzev vas, u istom personalnom sastavu. Verujem da ćemo se složiti, da je situacija za mene, u ovom trenutku krajnje specifična i jako nepovoljna, mada znam da to nije vaš problem. Takvo je zakonsko rešenje, koje se mora poštovati. Možda bi izlaz za ubuduće bio u formiranju neke “ad hoc“, ili nezavisne komisije, ali ni to nije tema za ovo mesto i u ovom sastavu.

„Sve ovo je jedan veliki paradoks“

Takođe, shodnom primenom ZKP, tražio sam neodržavanje ovog ročišta, jer ste mi, smatram pravno neosnovano, uskratili pravo da mi zastupnik u ovom postupku bude uvažena koleginica, sudija Apelacionog suda u Beogradu i predsednica Društva sudija, Dragana Boljević (o čemu sam se prethodno izjasnio u delu koji se odnosi na zastupanje). Ovde nema shodne primene Zakonika o krivičnom postupku.

Ja sam i u ovom postupku “sudija“, a ne “okrivljeni“! Moju procesnu ulogu, kao sudije prema kome se vodi disciplinski postupak, izričito određuje Zakon o sudijama, u delu gde govori o ovom postupku i navedeni Pravilnik. Dakle, ta procesna uloga nije neregulisana, ili neimenovana, pa da se shodno “preimenujem“ u okrivljenog. Da je to tako potvrđuje član 96. stav 1. Zakona o sudijama, prema kojem sudija ima pravo i da “preko zastupnika pruži objašnjenja i dokaze za svoje navode“ i član 21. stav 3. navedenog Pravilnika, koji propisuje da “Sudija (dakle ne “okrivljeni“) može imati zastupnika (dakle ne “branioca“), tokom celog disciplinskog postupka“. O tome govori i član 25. stav 4. istog Pravilnika, proširijući pravo sudije i na davanje “usmenih izjava“. Ko može biti zastupnik, regulisano je opštim pravilima o zastupanju, koja su u ovom slučaju u potpunosti ispoštovana datim punomoćjem, ili ovlašćenjem, od strane mene kao vlastodavca, još u prethodnoj fazi postupka, u svemu saglasno odredbama članova 89.-91. a u vezi člana 84. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ako je nesporno da smo u ovoj prostoriji svi sudije – disciplinski tužilac, komisija, sudija prema kome se sprovodi disciplinski postupak, smatram da mi se neosnovano, zakonski neutemeljeno i bez bilo kakve pravne logike, ne dozvoljava, vi kao disciplinska komisija, ali pre vas, ni disciplinski tužilac, da mi zastupnik bude Dragana Boljević, isto sudija, što je i najprirodnije. Koga od branilaca da izaberem a da ne budem u svojevrsnom “sukobu interesa“. U dosadašnjoj skoro dvadesetegodišnjoj sudijskoj karijeri, rešio sam oko 4000 krivičnih predmeta (u svim krivičnim materijama i nadležnostima), u posebnoj nadležnosti za OK za ovih osam godina, doneo sam meritorne odluke (presude), u odnosu na preko sto okrivljenih lica. U tim postupcima, dolazili su najiskusniji advokati, kao branioci.

I kada je ZKP u pitanju, zakonski tekst o kojem sam mnogo puta pisao, još više govorio i koji više od četvrt veka primenjujem, danas taj tekst posmatram kao u «ogledalu».

U sledećem delu izlaganja izjasniću se detaljnije o predmetnim tekstovima:

Ako je moj profesionalni greh to što sam, u prvom, od ukupno šest, za koje se iznosi moja disciplinska odgovornost, iz “Politike“, od 13.12.2013. godine, sa naslovom “Miškoviću pasoš vraćen po zakonu“, dakle, za jedan list sa tavkom tradicijom i reputacijom, izjavio da sam kao sudija postupio po zakonu i uobičajenoj proceduri, objašnjavajući pri tome zakonske odredbe u takvoj procesnoj situaciji, a u vezi prethodno tendenciozno objavljenih naslova i članka, sa mojim fotografijama i na naslovnim stranicama, da sam uradio nešto tajno, što implicira i nezakonito, i kada su upravo ovlašćeni – uprava i portparol suda ćutali, iako su bili u obavezi da reaguju na neistinite natpise, ja onda nemam odbranu.

Ne samo što nisam “narušio ugled i poverenje javnosti u sudstvo“, dakle posmatrano kao celinu te grane vlasti, što je neophodno da je nastupilo kao konkretna posledica, pomenutog kvalifikovanog oblika osnovnog disciplinskog prekršaja i to ne bilo kako već da sam “teško narušio“ taj ugled i poverenje, već suprotno podnosiocu prijave i tužiocu, smatram da sam time, postupajući u svojevrsnoj nužnoj odbrani, zaštitio taj ugled i poverenje. O tome sam vam ponudio dokaze, u vidu izjašnjenja građana sa najšire društvene mreže, koji su me apsolutno podržali i ja im se ovom prilikom, iako ih ne poznajem, najtoplije zahvaljujem. Dostavio sam vam i dva dopisa, koje sam uputio tadašnjem v.f.predsednika suda i portparolu, sa prilogom objavljenih tekstova koji su najdirektnije narušavali poverenje javnosti i ugled sudstva, u kojima su kao udarne vesti, vesti dana, skandalozno i sl., uglavnom na naslovnim stranama, objavljivane neistinite informacije o radu suda i mene kao sudije posebnog odeljenja, a da se oni ni nakon dostavljenog, ali ni pre toga, kao što sam naveo, nisu oglasili, iako su po službenoj dužnosti i funkciji, ali svakako po slovu zakona, bili u obavezi da zaštite ugled suda i sudija (detaljnije o tome u mom pisanom izjašnjenju od 30.7.2014., na str.2). To nije bilo samo njihovo pravo, kao prvo dvoje ovlašćenih, niti je funkcija koju su tada obavljali bila njihova privatna stvar. To je bila njihova dužnost, pre svega predsednika suda, koji se i prema članu 52. stav 2. Zakona o uređenju sudova “stara o održavanju nezavisnosti i ugleda suda“. Ako oni nisu, reagovao sam ja kao “treći“ i kao predsednik Posebnog odeljenja, jer su se ti natpisi direktno odnosili na rad tog odeljenja, koje je od osnivanja postiglo značajne rezultate, pogotovo u nekim najsloženijim predmetima.

To je bila i moja zakonska obaveza. Prema članu 3. stav 1. Zakona o sudijama “Sudija je dužan da u svakoj prilici (dakle i ovoj), održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost“, a prema stavu 4. iste odredbe i da se “u svakoj prilici pridržava Etičkog kodeksa, koji donosi Visoki savet sudstva“.

Zato smatram da ni povodom ovog, ali i ostalih tekstova, nema ni osnovnog oblika disciplinskog prekšaja, a kamoli teškog. Gospodo, vi ste ovde reprezenti tog Visokog saveta. Ja sam štitio kodeks, koji je ova kuća donela i da pravna ironija bude veća, zato mi se ovde uslovno sudi.

Već sam naglasio, da je obaveza ne samo zakonska, već i ustavna, kao i etička, svih sudija, dakle i moja, da u svakoj prilici štitim sudijsku samostalnost i nezavisnost, naročito od neosnovanih napada. Posebno, to je moja obaveza i kao člana Društva sudija, koje je aktivno i najneposrednije učestovalo u donošenju pomenutog kodeksa. Da je to tako može se zaključiti i iz objavljenog mišljenja zaštitnika građana g-dina Saše Jankovića, iz maja 2012. godine, koje se odnosi na strukovno udruženje tužilaca (koje prilažem kao dokaz). Prema istom, javni tužioci i njihovi zamenici, u okviru prava na strukovno udruživanje, ostvaruju i pravo da javno istupaju u medijima u ime tog udruženja i da slobodno izražavaju stručno mišljenje i iznose shvatanja o svim pitanjima javnotužilačke prakse. Zaštitnik građana smatra i da bi zabrana istima da istupaju u javnosti na navedeni način, predstavljala povredu njihovog prava na strukovno udruživanje i pravo na izražavanje, pored eventualno drugih, što je ujedno obaveza države da se uzdrži od svih ograničenja u tom pravcu, osim onih koja su pravno dozvoljena i nužna u demokratskom društvu, srazmerna, svrsishodna i na svaki drugi način pravilna. Prevedite to na strukovno udruženje sudija i sudijsku funkciju, koja za razliku od javnotužilačke, pravno nije organizovana na hijerarhijski način, pa će biti lakše zaključiti, da i sudije, unutar istih uduženja, u najmanju ruku, moraju imati ista ova prava.

Čak i u pomenutom Etičkom kodeksu, u delu nepristrasnosti, gde je sudija “dužan da se uzdrži od davanja izjava, ili komentara u javnosti, zbog kojih bi se u predmetima u kojima postupa mogao stvoriti utisak pristrasnosti i narušiti pravičnost suđenja, kao i od davanja bilo kakvih obaveštenja ili komentara u medijima o konkretnim predmetima koj bi mogli da utiču na ishod postupka“ (tačka 2., alineja 5), očigledno je da moje izjave ili komentari da sam postupio po zakonu i uobičajenoj proceduri, ili da sam odbio zahtev stranke, nikako ne bi mogli stvoriti utisak bilo kakve pristrasnosti, niti narušiti pravičnost suđenja, jer se na tako nešto nijednom nisu pozvale ni stranke. Iz predmeta se može lako videti da odbijena strana nije zbog toga tražila moje izuzeće, iako je to jedan od mogućih zakonskih razloga. Ovo naročito jer su moje objavljene izjave krajnje nepodobne da bi se njima bilo kako moglo uticati na ishod postupka, koji ni ja u ovom trenutku ne znam. Tek kada i ako, sve dokaze po provedenom postupku, stavimo na tasove pravde, eventualno pre presuđenja, moći ćemo i o tome nešto više da zaključimo.

Dalje, ako je moj profesionalni greh, to što sam u drugom od predmetnih članaka, od 29.12.2013. godine, predstavnicima medija, takođe iz dnevnog lista “Politika“, sa naslovom “Sudija Vučinić najavljuje žalbu na odluku o smeni“, rekao da ću iz principijelnih i zakonskih razloga podneti prigovor na rešenje podnosioca prijave o mojoj smeni sa mesta predsednika Posebnog odeljenja za organizovani kriminal, što je moje zakonsko pravo, ili iz objavljenog teksta od 20.2.2014. godine, sa naslovom “Politika saznaje – Sudija Vučinić podneo ustavnu žalbu“, da ću na odluku VSS-a uložiti ustavnu žalbu, što je moje zakonsko i ustavno pravo, upravo, suprotno podnosiocu prijave i tužiocu, smatram da sam tim učvrstio navedeni ugled i poverenje javnosti u sudstvo, jer je to dokaz da funkcioniše pravna država i da sam i ja samo građanin, koji ima svoja zakonska i ustavna prava kao i svaki drugi, koja koristi u jednom upravnom postupku. Ja sam u tom postupku stranka i nikako nisam mogao da time ugrozim bilo koji predmet, ili krivični postupak koji vodim kao krivični sudija. U vezi pomenute ustavne žalbe, povodom postupka pred VSS’ i ovog teksta, notorna je neistina, da je u postupku pred VSS utvrđeno “da nisam trpeo pritiske od strane v.f.predsednika Višeg suda u Beogradu“. Mislim da pravnici, bar na ovom nivou, ne bi trebali da imaju dileme, da se po mom zahtevu, tamo, nisu utvrđivale negativne činjenice, tj. “da nije bilo pritiska“. Ako nema dokaza da je nekog određenog dana padala kiša, ne znači da je bilo suvo ! Ovde nema “a contrario“.

Najzad, u svim preostalim predmetnim tekstovima, u preostala tri, koji se odnose na predmet “Mišković Miroslava i dr.“, tzv. “Putarska preduzeća“, dva od 4.4.2014. godine, u “Blicu“, sa naslovom “Mišković ne može u Rim“ i “Informeru“, sa naslovom “Specijalni sud – Miškoviću nije vraćen pasoš“ i jednog od 22.4.2014. godine, sa naslovom “Mišković ne sme iz Srbije još tri meseca“, to što je sudija rekao predstavnicima medija da je nešto, u ovom slučaju zahtev stranke, odbio, ili da nije odobrio, kada je odluka već doneta i ekspedovana, stvarno ne vidim kako je moglo da naruši ugled i poverenje javnosti, ili najšire posmatrano, građana u sudstvo. Nisam unapred rekao da ću nekoga osuditi, osloboditi, da mi se neko dopada ili ne dopada, da ima, ili nema dokaza za krivicu… Posebno, u vezi poslednje navedenog teksta, disciplinski tužilac citira reči novinara, koji piše kako je to što je objavljeno saznao od „Izvora bliskog tajkunu i Informerovog izvora“, a da je sudija Vučinić samo to potvrdio, pa mi nije jasno kako potvrđivanje nečega što novinar već zna, može dovesti do bilo kakvih štetnih posledica, a nadasve, da može narušiti poverenje javnosti u sudstvo ?!

Zaštita profesionalnog ugleda, sudijske samostalnosti i nezavisnosti

Ne znam kakva je «pravna imaginacija» potrebna (kako sam napisao u pisanom izjašnjenju), pa da se izvuče zaključak, da su takve informacije, pri tome istinite, da je odbijen zahtev odbrane da «Mišković putuje u Rim», ili zahtev «da mu se trajno vrati putna isprava», što je objavljeno u jednoj rečenici, uz moje protivljenje da bilo šta dalje komentarišem, dovele do «teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo», kao posledice, a u vezi osnovnog oblika disciplinskog prekršaja. Prema tome nije dovoljna konstatacija, ili nečije logiciranje da je to moglo da se desi (hipotetički), već da je konkretna posledica nastupila i da postoje dokazi za takvu tešku optužbu, što treba da dokaže disciplinski tužilac, na kome je teret dokazivanja, shodnom primenom člana 15. stav 2. ZKP. Ali isto tako, morao bi prethodno dokazati da postoji osnovni oblik disciplinskog prekršaja. Siguran sam da za to nema dokaza, jer nisam prekršio nijednu zakonsku, ili drugu odredbu.

Nečija «mogućnost», ili ovlašćenje, nikada ne znači apsolutnu zabranu, ili razvlašćenje za sve ostale. Da je to tako govori i navedena odredba člana 90. stav 1, tačka 13 Zakona o sudijama, gde je akcenat na “načinu komentarisanja“, koji je “suprotan zakonu i Sudskom poslovniku“. Ako način komentarisanja nije suprotan navedenim propisima, dakle, jednom zakonskom i drugom podzakonskom, onda se, prema mom mišljenju, ne radi o nezakonitom ponašanju. Moram da vas podsetim da se suprotnost zakonu mora shvatiti isključivo kao nešto što je “contra lege“, ili kršenje zakona, za razliku od ponašanja “praeter lege“ (pored zakona), koje do kraja zakonom nije regulisano, ali nije ni zabranjeno. Ako je zabranjeno kretanje levom stranom ulice, šta nas sprečava da se krećemo desnom, budući da nije zabranjeno svako kretanje tom ulicom ?

Pored toga, u vezi istog pitanja (“načina komentarisanja“), ako se na trenutak vratimo pomenutoj zakonskoj formulaciji, očigledno je da mora postojati kumulacija nedopuštenog ponašanja, kao radnje izvršenja disciplinskog prekršaja, koja istovremeno mora biti suprotna “zakonu i Sudskom poslovniku“. Između njih stoji veznik “i“. U protivnom, stajala bi alternativnost, odnosno reč “ili“, koje očigledno nema. Ne vidim u mom postupanju takve radnje.

Navedeno tim pre, jer pomenuta odredba iz člana 90. stav 1. Zakona o sudijama, na koju se pozvao tužilac, nije najpreciznija, budući da uopšte ne razrađuje dalje dispoziciju, u smislu toga koje bi to konkretno ponašanje, ili predmetno komentarisanje, bilo suprotno zakonu. To se ne razrađuje ni u nekoj drugoj zakonskoj odredbi. Ako biste me oglasili odgovornim za ovaj disciplinski prekršaj, a da mi osim ove odredbe koja govori o vrstama prekršaja ne ukažete na konkretnu zakonsku odredbu koju sam prekršio, to bi bilo isto kao i kada bi u krivičnom postupku oglasili krivim neko lice, samo prema opštoj odredbi koja govori o vrstama krivičnih dela (npr. protiv života i tela, imovine ili drugih dobara), a da se pri tome ne pozovemo ni na jedno konkretno krivično delo.

Kada se radi o zakonskoj blanketnoj dispoziciji, koja ovde upućuje na podzakonski akt, Disciplinski tužilac se u svom disciplinskom predlogu, konkretno pozvao na član 58. stav 1. Suskog poslovnika, koji propisuje da “Obaveštenja za medije o radu suda i pojedinim predmetima daje predsednik, lice zaduženo za informisanje javnosti (portparol), ili posebna služba za informisanje“. U stavu 4. iste odredbe, na koju se takođe pozvao, propisano je da “Informacije i podaci koji se dostavljaju javnosti moraju biti tačni i potpuni“. Međutim, i ovde smatram da navedene apsolutne zabrane nema, jer to što su pomenuti (predsednik i portparol) izričito ovlašćeni, kao što sam rekao ne znači da su svi ostali “razvlašćeni“, a naročito ako ovi prvi ne reaguju i kada su u obavezi (o čemu će biti još reči kasnije).

Dakle, kao što sam istakao, smatram da nisam postupio suprotno zakonu, ali ni Sudskom poslovniku, pa ni kada bi se ovaj drugi akt izolovano posmatrao, iako zbog prethodno objašnjenog smatram da tako ne može da se posmatra, zbog toga što “informacije i podaci“ koje sam dao, sa objektivnog i realnog stanovišta nisu “netačni i nepotpuni“ (što bi bilo nužno prema pomenutom članu 58. stav 4.). Šta je netačno, ili nepotpuno, u tome da sam kao sudija postupio zakonito i po uobičajenoj proceduri, o čemu inače postoje dokazi i u samom predmetu, zatim, da sam napisao prigovor na godišnji raspored i ustavnu žalbu, što je moje zakonsko i ustavno pravo, odbio da jednom od okrivljenih vratim pasoš i drugo. Što se navedene “potpunosti“ tiče, tačno je da sam novinarima u svakom od navedenih tekstova, odgovorio manje no što sam bio pitan, ili dovoljno. U preostalom delu sam odbio da bilo šta komentarišem, što su pojedini i objavili. Ako je to dovoljno za moju odgovornost, evo priznajem.

Nadalje, u ovom pravnom delu, da bi me oglasili odgovornim za predmetni prekršaj, makar i samo za osnovni oblik, smatram da zakonski uslovi moraju biti ispunjeni u odnosu na sve pomenute tekstove, jer je to pravno postavljeno kao jedan jedinstveni disciplinski prekršaj, rekao bih krivično pravnom terminologijom u produženom trajanju. Čak i u tekstu gde je objavljeno da sam smenjen sa funkcije predsednika odeljenja, objasnio sam da je to realno smena, koja formalno pokriće ima u izmeni godišnjeg rasporeda. Pa nije bilo za očekivati da ću dobiti rešenje u kojem će formulacija izreke glasiti: “Smenjuje se predsednik Posebnog odeljenja…“, koje niko nikada u pravosuđu nije dobio. Za takvom formulacijom nije ni bilo potrebe. Meni je podnosilac prijave rekao da sam smenjen i da će me najverovatnije vratiti u Palatu zbog odluke koju sam doneo i to je realnost, a vi to tumačite kako vam je volja. Imam dokaz i SMS koji sam mu dostavio gde mu kažem da “uradi to što mora…“, pri tome mislim na to da me smeni ili vrati u Palatu, a da ja i po cenu toga “kao sudija ostajem pri svojoj sudijskoj odluci“. Ovo me profesionalno, ali i ljudski, zaista vređa. Sve što sam za medije saopštio je od reči, do zareza i tačke, i u suprotnom smeru, istinito i potpuno.

O stavu 1. navedene odrebe Sudskog poslovnika, mislim da sam dovoljno rekao. Iako ne spadam u krug navedenih lica, moja situacija je bila krajnje specifična. Isto mi nije bilo zabranjeno i kao što sam naveo smatram da sam time samo branio svoj profesionalni ugled, sudijsku samostalnost i nezavisnost, na šta sam bio primoran, što je bila i moja zakonska, ali i etička obaveza. Sudija može da odgovara disciplinski, a ja smatram i da treba, samo ako je prekršio neku konkretnu zakonsku odredbu. Ako se radi o nekoj drugoj odredbi, ta odgovornost naravno može biti i moralna, ili etička.

U vezi navoda disciplinske prijave i kasnije predloga, tvrdim i to da je apsolutno netačno da sam pre svega ovoga, ili bilo kada, bio “opomenut“ od strane podnosioca prijave, navodno pred portparolom, na svoje ranije slično postupanje. Naš odnos je, prethodno, bio jako korektan i jednostavno nikada nismo funkcionisali na način “opominjanja“, “upozoravanja“ i sl.. Pre bih rekao da smo se o svemu dogovarali.

Dodajem i to da npr. u Vojci Srbije, pri Ministarstvu odbrane, koja po mnogo čemu, još uvek može i treba da bude uzor drugima, a naročito na polju vojničke preciznosti i discipline, postoji pravna regulativa – Smernice strategije komunikacije, Uputstvo za odnose sa javnošću i Pravilnik, koji detaljno regulišu ova pitanja. Tamo se tačno zna za svako lice, pod kojim uslovima, može ostvariti komunikaciju sa predstavnicima medija. U svom pisanom izjašnjenju, ja sam se osvrnuo samo na policiju.

Kada bi se prihvatila činjenična i pravna logika podnosioca prijave i disciplinskog tužioca, proizilazilo bi da sudije i ostali zaposleni u sudu, imaju manja prava, jer suprotno prethodnom, jedan podzakonski akt, kao što je Sudski poslovnik, fakultativno daje mogućnost sudskoj upravi da odredi lice koje će komunicirati sa medijima (potrparola), a ako to ne učini, onda da to može da čini predsednik suda i niko više. Kao što je poznato, znatno veći broj sudova u Srbiji i nema portparola, pa ako bi isključivo predsednik suda bio ovlašćen da komunicira sa medijima, postavlja se pitanje kako bi uopšte sudije i ostali zaposleni mogli da eventualno štite svoj ugled i profesiju kada smatraju da treba, kada ovi prvi iz bilo kog razloga to ne čine. Čak i tamo gde postoji portparol, a identično mojoj predmetnoj situaciji, nema adekvatnog rešenja, jer i njega postavlja godišnjim rasporedom poslova predsednik suda, kome “polaže račune“ za svoj rad i po pravilu dobija “zeleno svetlo“ da bi nešto “pustio u medije“.

Sve ovo je jedan veliki paradoks i mom nekadašnjem zalaganju za profesionalnu, a ne disciplinsku odgovornost sudija, kao predstavnika jedne uzvišene profesije. Smatrao sam i sada smatram, da sudije, ali i sudijske pomoćnike, ne treba disciplinovati, a naročito ne ocenjivati ocenama “zadovoljava, nezadovoljava“ i sl., što po meni može imati i pogrdno, ili pežorativno značenje, već npr. sa “naročito uspešno, veoma uspešno, nedovoljno uspešno, itd.“.

U svemu ostalom, ostajem pri svom pisanom izjašnjenju, od 30.7.2014. godine, koje možete smatrati sastavnim delom ovog usmenog izlaganja, ali isto tako i prethodno izjašnjenje koje sam 25.5.2014. godine, dao disciplinskom tužiocu. Isto se odnosi i na moje dokazne predloge, uključujući i da se kao svedoci ispitaju novinari – autori pomenutih tekstova.

Jedan od pomenutih dokaznih predloga, pri kojem ostajem, kao što sam naveo, je vezan za određeni datum jula meseca prošle godine, tačnije za pribavljanje listinga telefonskih brojeva podnosioca prijave, pomoću kojeg bi u svetlu drugih dokaza i informacija, trebalo doći do odgovora na neka pitanja kao što su: da li je toga dana izvan suda održan sastanak između pojedinih ljudi iz pravosuđa, ali i izvršne vlasti, kao i sve okolnosti u vezi istog, a naročito ko su bili akteri, da li je i ako jeste, po kom pravnom osnovu, ili ovlašćenju, izvan suda razmatrano konretno procesno pitanje (kao što je npr. pritvor, ili jemstvo), tim pre jer se radi o aktuelnom krivičnom predmetu i pravnoj stvari koja je u isključivoj sudskoj nadležnosti. Ovo je izuzetno važno za razumevanje svega, jer se u protivnom, težište odlučivanja izmešta izvan suda, a sudija stavlja “pod kontrolu“ drugih centara moći.

Zaštita profesionalnog ugleda, ali i sudijske samostalnosti i nezavisnosti, je bilo ne samo moje pravo, već kao što sam više puta naveo i obaveza i mislim da sam u tome samo delimično uspeo, jer u Srbiji, treba uspostaviti takav pravosudni sistem u kome sudije više nikada i ni u jednom predmetu neće imati ovakav postupak.

Upravo te reči, koje sam tada saopštio novinarki “Politike“, u prvom tekstu, citirajući član 22. stav 2. Zakona o sudijama, za koje se sada traži moja disciplinska odgovornost, izgovorio je i predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević, pred oko 1500 sudija na upravo završenom redovnom savetovanju sudija u Vrnjačkoj Banji, što je objavljeno u istom dnevnom listu, pre par dana (7. oktobra), da nezavisnost sudije znači to što “sudija nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju svoje odluke, ili kad to zakon posebno nalaže“.

Takođe, prema stavu 1 iste zakonske odredbe „sudija je slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje“.

Ove zakonske odredbe su izvedene iz ustavnih normi člana 145 stav 4 Ustava Republike Srbije, koja određuje da „Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku“, kao i člana 149 stav 1, gde se navodi da je „Sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu“, a prema stavu 2, iste ustavne odredbe „Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen“.

I Zakon o uređenju sudova (član 6), propisuje da je “Radi čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda zabranjeno korišćenje javnog položaja i javno istupanje kojim se utiče na tok i ishod sudskog postupka” i da je “Zabranjen svaki drugi uticaj na sud i pritisak na učesnike u postupku.” I ne samo to, već isti zakon propisuje i dužnost predsednika suda (član 52 stav 2), da se “stara o održavanju nezavisnosti sudija”.

«Vaša odluka biće primer odnosa državnih i javnih funkcionera, sudija i predstavnika medija»

Prema iznetim navodima, smatram da sam, upravo suprotno mišljenju predlagača ovog postupka, na navedeni, pravno dozvoljeni i etički način, branio sudijsku nezavisnost i samostalnost, ali i svoj profesionalni ugled, što je bila moja profesionalna obaveza, ali i pravo, u skladu sa članom 46. stav 1. Ustava Republike Srbije, koji garantuje meni kao građaninu i članu strukovnog udruženja sudija, „Slobodu mišljenja i izražavanja“, kojom se „jemči pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da govorom, pisanjem, slikom, ili na drugi način, traže, primaju i šire obaveštenja i ideje“, a u vezi člana 50. Ustava, koji garantuje „Slobode medija“, koje se, smatram, već samim iniciranjem, ali i daljim nastavljanjem ovog postupka guše.

Iste ustavne odredbe, koje ulaze u korpus „Osnovnih ljudskih prava i sloboda“, su izvedene iz sadržinski gotovo identičnih odredbi Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 10. stav 1., preko „Slobode izražavanja“, koje se u ovoj pravnoj stvari, takođe, mogu primeniti. Kao takva, saglasno odredbi člana 18. Ustava, ljudska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju, s tim što se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno, ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, a odredbe o ovim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Nesporno je da se u stavu 2. svih pomenutih odredbi, navode i izvesna ograničenja, ali je opšte poznato, da realizaciju ovih najviših i opšte priznatih civilizacijskih prava, treba tumačiti najšire, a da se situacije kada se mogu ograničiti, ili kako se navodi da se mogu podvrgnuti ograničenju, ukoliko je to neophodno, u demokratskom društvu, između ostalog i „radi čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda“, trebaju tumačiti kao izuzetak, odnosno najrestriktivnije.

U tome je upravo ono gde se suštinski ne slažem sa podnosiocima prijave i kasnije predloga, jer sam siguran da se na ovu moju komunikaciju sa predstavnicima medija, čak i pod uslovom da se sve tako odvijalo po sadržini i obimu, izneto ograničenje ne može i ne sme primeniti.

Vi ste, gospodo, disciplinske sudije, ovlašćeni da vodite jedan ovakav postupak i da disciplinski oglasite odgovornim i sankcionišete onoga ko se ogrešio o kakvu zakonsku, ili podzakonsku normu, to je kako razumem i Vaša obaveza, ali van toga, sve je, pa i ovaj postupak klasičan mobing koji se već deset meseci, unutar “mobing paketa“ sprovodi nadamnom, ali na žalost, sve više i prema mojoj porodici. O tome sam detaljno pisao i izjašnjenju koje je pred vama, pa vas neću ni time dodatno optrećivati.

Vaša odluka biće primer odnosa državnih i javnih funkcionera, sudija i predstavnika medija, novinara, u najširem smislu slobode medija i prava, koja će kao što sam naveo, predstavnicima Evropske unije, koji u okviru određenih poglavlja prate napredak Srbije, pre svega na poljima pravosuđa, medija i ljudskih prava, kao bitnim segmentima, dati odgovor na mnoga pitanja, a naročito u kojoj meri poštujemo pravo i slobode svakog pojedinca, pa i profesionalca, nosilaca javnih funkcija, sudija, kao i koliko smo kao država i društvo spremni, ili još važnije, da li ćemo u dogledno vreme biti spremni, da zakoračimo u porodicu demokratski priznatih i razvijenih naroda.

Ukoliko donesete u odnosu na ova moja nastojanja negativnu odluku, siguran sam da smo još duboko “u mraku“, možda kao nikada do sada i daleko, a ja ću ubuduće svaki sličan zahtev novinara, uz službenu belešku dostaviti lično vama, pa vi vidite šta ćete sa time. Takva odluka, kao što sam naveo u pisanom obraćanju vama, može biti na žalost i “smernica“ za sve druge sudije, naročito one sa manje iskustva, da usklade svoje ponašanje u “željenom“ smeru.

Kako god, čak iako odluka bude pozitivna, smatram da se zauvek mora prekinuti praksa da se proizvoljno i bez dokaza izvode pred razne komisije, ili sudove, a posebno ne na ovom nivou, ljudi koji savesno i odgovorno rade svoj posao, podrazumevajući i sudije, koje jedino žele da donesu zakonitu odluku.

U vezi sa iznetim, smatram da je važno sagledati još jednu činjenicu, a to je u kojoj meri je javnost bila zainteresovana za događaje o kojima govore „sporni“ tekstovi, što je po svemu sudeći i danas. U tu svrhu, dostavljam samo nekoliko novinskih napisa iz kojih se vidi da je isto bilo objavljivano na naslovnim stranama, ili kao udarna vest (ne samo u štampanim medijima), iz čega, duboko sam ubeđen, proizilazi i opravdan interes javnosti, da bude istinito i pravovremeno obaveštena, naročito kada su oni koji su pozvani da se staraju o tome u „prvom redu“, iz bilo kog razloga, ostali pasivni.

Budući da uskoro nastupa jubilarna dvadeseta godina od kako sam sudija, a u pravosuđu radim već dvadeset i tri godine, ovaj postupak je očigledno zahvalnica pravosuđa meni lično za sve ono što sam za to vreme ugradio u taj stub državnosti.

Završiću rečima kao što sam i počeo: “Kao sudija, ostajem pri svojoj odluci“.

Te reči sam, uz druge da sam “Razmislio…“, da “uradi to što mora…“, napisao u pomenutoj SMS poruci koju sam poslao podnosiocu prijave, koju vam uručujem (po jedan primerak za komisiju i tužioca), što sam učinio jednog nedeljnog prepodneva koje sam provodio sa najbližim članovima porodice. Ja i sada ne mogu da verujem, da se neki drugi, koji su to imali pred sobom, odlučujući pre vas, nijednog trenutka nisu zapitali, zbog čega je podnosilac prijave, tadašnji vršilac funkcije predsednika suda, upravo u subotu uveče pozvao sudiju da dođe u njegov kabinet tražeći objašnjenje za odluku koju je sudija doneo i zašto mu nije najavio kakvu odluku namerava da donese, nagovarajući ga da je opozove, kao i na koji način, šta je to što je mislio da bi bilo drugačije i najzad, šta je to što je jednog sudiju, u ovoj nadležnosti, nakon toga, baš tada, primoralo da napiše navedenu poruku, a sagovornika da odgovori kako “ne razume o čemu priča…“, uz savet da “uvek radi po savesti i Zakonu“ i da će on “biti tu za pomoć, uvek kad zatreba“.

Da su se samo malo dublje zamislili, siguran sam, da ja danas ne bi bio ovde, pred vama.

Predlažem da nakon sprovedenog postupka, donesete rešenje, kojim ćete odbiti predlog Disciplinskog tužioca.

Hvala što ste me pažljivo slušali !

oktobar, 2014. Sudija Vladimir Vučinić, Ms.