Način na koji su komunalni policajci u Beogradu „hapsili“ građanku koja- gle zločina -nije imala kartu- švercovala se u nekom vozilu javnog gradskog prevoza, a odbijala je da im svoj lični dokument da na uvid, pa su joj stavili lisice i odveli u policijsku stanicu na utvrđivanje identita, i ostali (ne)zabeleženi incidenti u vezi kontrole plaćanja korišćenja javnog prevoza u srpskoj prestonici, sve više podsećaju na uterivanje straha građanima.
Nemanje karte u gradskom prevozu u Beogradu tretira se kao prekršaj od 1. oktobra 2014. na osnovu Odluke o javnom linijskom prevozu, a komunalni policajci tvrde da su u pomenutom slučaju postupili zakonito jer im u pogledu ovlašćenja u obavljanju poslova Zakon o komunalnoj policiji, u članu 16. omogućava upotrebu sredstava prinude – sredstava za vezivanje, fizičke snage, službene palice, ako se osoba ogluši na usmena naređenja koja se odnose na proveru identiteta,pregledanje lica i predmeta.
Tumače li tako zakon sami komunalni policajci ili im je neko protumačio da je baš to- to- i da se od toga ne odstupa? Da li država stvarno smatra da je upotreba sredstava za vezivanje-lisica, primerena prema građanima i građankama uhvaćenim u vozilu GSP-a bez karte, pa makar se i ogluše o naređenja komunalnih policajaca?
Nije li to malo preterano ako se barem površno sagleda da građani ionako taj prevoz ,kao i sve ostalo u javnom sektoru, finansiraju novcem koji im kroz razne namete država uzima, a sve i bez podsećanja na retro priču o tranzicionom sumraku od 2001. u kojem su tokom decenije čitavi društveni slojevi postali sirotinja i to pritisnuta milijardama kredita koje je država uzimala, a nije baš vidljivo gde su.
Uostalom, ako država ovakvim angažovanjem komunalne policije kontroliše korišćenje javnog gradskog prevoza u Beogradu i ako je takav način zaista primeren opštem interesu, zašto na isti način ne kontroliše i korišćenje službenih vozila, skupocenih limuzina na raspolaganju funkcionerima i službenicima u državnom i javnom sektoru? Zašto se na uvid svekolikoj javnosti ne daju podaci o tome koliko se iz sredstava naplaćenih od Beograđana izdvaja za javni gradski prevoz čije korišćenje potom plaćaju putem pojedinačne karate ili markica (neprimereno visokih cena spram primanja prosečne četvoročlane porodice), a koliko se izdvaja za besplatan službeni prevoz, reprezentaciju i ostale privilegije svekolike funkcionerske elite, pa i birokratije?
Ide li nekom u prilog sve češće talambasanje o navodno ogromnom procentu građana koji izbegavaju plaćanje gradskog prevoza i dobija li se time opravdanje za angažovanje sve više i više kontrolora, komunalnih policajaca?
Na kraju, koliko košta angažovanje svih tih komunalnih policajaca, kotrolora, njihove plate, dodaci za prekovremeni rad,osiguranje, uniforme, obuća, pa validatori- njihova nabavka, postavljanje, servisiranje, zamena, blanko kartice s rokom trajanja svega tri meseca čija cena bez kredita za vožnju iznosi čak 40 dinara ( koliko i jedan primerak dnevnih novina od pedesetak strana!)
Kako bi bilo da se to sve sabere i taj iznos oduzme od mase stvarno potrebnih sredstava za nesmetano funkcionisanje gradskog prevoza u Beogradu i spram plitkoće džepa onih koji ga najviše i koriste opredeli cena pojedinačne karte i mesečne pretplate. Pa makar ih nazivali „bus plus“ sistem, koji je nekako postao sinonim za traumiranje građana u gradskom prevozu. Kupovinu karte čija cena je pristupačna, i bez ikakvih kontrolora, niko ne bi izbegavao, ni najveći siromah.
Nije pojava komunalnog policajaca čarobna pa da napuni nečiji prazan džep za kupovinu karte. Nije za Mars, već za beogradski prevoz vezan vic o građaninu koji kad otkrije da mu džeparoš pipka jaknu kaže:“A meni neprijatno, nemam u džepu ni dinar“.
Mislite o tome- živeo „Bus plus“!
