Случај “вила Мир”: Све о хапшењу Слободана Милошевића марта 2001. године

Последњи дани у вили Мир марта 2001.

Суђењем браниоцима бившег председника државе Слободана Милошевића у вили „Мир“ крајем марта 2001. године, учесницима „народне страже“ , оптуженим за „тешко дело против опште сигурности“ и ометање полицајаца на службеној дужности, бившем функционеру Социјалистичке партије Ратку Зечевићу, Синиши Вучинићу и тадашњим полицајцима из Милошевићевог личног обезбеђења Саши Матићу и Дејану Ђикићу, формиран је спис који је по садржаним чињеницама превазишао „оквир“ судског предмета и као многи други вођени поводом догађаја које је историја трајно забележила постао незаобилазан део документарне грађе о њима.

Милошевић: Ову је кућу мени Коштуница дао да будем ту и ја сам домаћин у овој кући

Долазак тридесетак људи с чарапама и фантомкама на глави пред вилу „Мир“ 30. марта 2001. године, бившем председнику Слободану Милошевићу који је користио тај објекат, наводно је званично од тадашњих власти представљен, како су тврдили поједини извори, у првом тренутку као уобичајен поступак замене полицајаца дотадашњих припадника јединици МУП-а која га је обезбеђивала. Видевши замену, Милошевић је, по изворима, рекао да их не прихвата.

„Нећу да их примим. Ову је кућу мени Коштуница дао да будем ту и ја сам домаћин у овој кући, а у Србији ви знате да домаћин пушта у двориште ко ће да уђе“, казао је Милошевић, сведочили су поједини актери догађаја.

Окривљени и бројни саслушани сведоци детаљно су описали мало позната дешавања у и око виле „Мир“, „окупљању пријатеља и грађана у народне страже унутар дворишта виле, да би Милошевићу били живи штит, јер су кружиле приче да ће бити киднапован или убијен“.

Аутентнична су сведочења о последњим данима боравка Слободана Милошевића у вили „Мир“, појављивању чудних наоружаних људи, маскираних налон чарапама и фантомкама, испред капије виле, напад на пријавницу, покушаје маскираних да прескоче ограду, и друге дешавања дан пре него што је Милошевић 1. априла 2001. године прво одведен пред истражног судију Окружног суда у Београду, а потом у ЦЗ, због истраге о буџетским средствима, а непуна три месеца касније, 28. јуна изведен је у највећој тајности из ЦЗ-а и изручен Хашком трибуналу.

Одбрана је тврдила да „група норужаних маскираних људи који су 30 . марта 2001. у вечерњим часовима дошли пред вилу Мир, нису били полицајаци, као и да су ти маскирани с улице пуцали на резиденцију и покушавали да прескоче ограду, а да нису тачне оптужбе да се пуцало из правца дворишта виле“.

-Под маскама су се крили плаћеници, ловци на уцене и део припадника земунског клана који су покушали да киднапују Милошевића због награде како би завршио у Хашком трибуналу где је био оптужен током НАТО бомбардовања Србије 1999. године, због догађаја на Космету -тврдио је бивши високи државни функционер Богољуб Бјелица.

Три аргумента је одбрана најчешће потезала : да Тужилаштво никад, ни после више захтева суда није доставило имена полицајаца који су, по тези оптужбе, увече 30. марта 2001, дошли пред вилу Мир са налогом истражног судије Окружног суда у Београду за Милошевићево хапшење јер је постојао захтев за истрагу у вези буџетских средстава, да на наредби истражног судије за привођење Милошевића, јединој која је прибављена током поступка, није тај датум, као и да се МУП-у у допису суду изјаснио да припадници тог министарства нису учестовали у акцији хапшења Милошевића.

Одбрана је предлагала да сведоче бивши заменик начелник ДБ-а Зоран Мијатовић, полицијски пуковник Миодраг Вуковић, бивши министар унутрашњих послова Душан Михајловић, бивши председник СРЈ Војислав Коштуница, функционерка СПС-а Славица Ђукић-Дејановић, бивши високи функционер тада владајуће групе ДОС Чедомир Јовановић, генерал Небојша Павковић и полицијски генерал Миле Новаковић.

 

Милошевић са грађанима испред виле Мир марта 2001. године

Сада покојни Богољуб Бјелица који због болести никад није изнео целовиту одбрану, почетком априла 2012 године, доставио је допис суду у ком је навео да су „у ноћи 30. на 31. март 2001, били нападнути учесници ‘народне страже‘ који су телима штитили бившег председника Милошевића и Устав Србије, а на браниоце су с улице, кроз капију виле, пуцали мушкарци с црним чарапама преко главе“.

-Приликом напада на резиденију маскирани нападачи посебно су угрозили животе дежурних у пријавници Војислава Вучинића и Драгутина Миловановића. Нападачи су припадали различитим групацијама, а међу њима су били и припадници „земунског клана“- написао је Бјелица у допису суду.

Синиша Вучинић је навео да је сигуран да су те вечери спасили Милошевића.

-Нека је вечна слава и хвала великом човеку и великом председнику Слободану Милошевићу. Нека је слава свим учесницима народне страже који су у међувремену преминули. Част ми је, а и родио сам се да бих тада, у тим народним стражама, био уз њега –рекао је Вучинић. Истакао је да је да би милионе пута да се понови, све исто чинио, јер је све исправно урадио.

– Бранио сам тада Устав, бранио сам председника државе, јер сам преко мојих канала у обавештајној сфери сазнао шта се спрема Милошевићу- киднаповање или убиство, па и да побију све нас који смо били тамо уз њега. Мени се стављало на терет да сам спречавао хапшење Милошевића, а ја тврдим да су маскирани људи који су дошли да га као хапсе, били припадници „сурчинског“ и „земунског“ клана, као и појединици из криминализованог дела ЈСО-а- казао је Синиша Вучинић, пред судским већем 25. марта 2013. године.

Ратко Зечевић је навео да вечери 30. на 31 март није долазио у вилу Мир, али је потврдио да је пре тога био учесник народне страже.

-Имао сам част да учествујем у одбрани председника Милошевића од покушаја отмице у вили Мир. Подсећам суд да је то било време отмица земунског клана, да је то било време, како би рекао некадашњи пуковник МУП-а Миле Новаковић, када је мафија покушавала да влада државом. Имао сам изузетну част да тих фебруарских и мартовских дана и ноћи 2001. године станем уз свог председника Слободана Милошевића јер је привилегија бити уз тако велике људе, највеће државнике, који су стварали историју, чували своју државу и народ-рекао је Ратко Зечевић- Бити са њима и у смртној опасности, исказати верност другу и пријатељу, властитим идејама и убеђењу, више је од привилегије .

Зечевић је истицао да су вилу „Мир“ као резиденцијални објекат службено обезбеђивали припадници Гардијске бригаде Војске Југославије који су једини имали оружје, те да су у дворишту била њихова два возила такозвана БОВ-а.

-Нико од учесника „народне страже“ док сам ја био тамо није имао оружје- тврдио је Зечевић.

Сведок у процесу Драгутин Миловановић који је је критичне мартовске вечери 2001. са колегом био у портирници на улазу „виле Мир“ у којој су се, каже, налазили уређаји за аутоматско отварање капије, сведочио је на претресу 14. септембра 2012. године да их је пука срећа спасила од разјарених маскираних нападача.

– Најмање петнаестак бандита, наоружаних калашњиковима и пиштољима, с најлон чарапама преко лица, су увече 30. марта 2001, напали на портирницу у којој сам био са колегом Војом Вучинићем по изричитом налогу председника Милошевића –посведочио је Миловановић. -Прво је један бандит, држећи бомбу у руци, поразбијао стакла на портирници и упао, а онда и остали, дерући се, урлајући, рушећи и млатарајући оружјем. Кад сам видео бандита с бомбом, бацио сам се између столова. Нисам после могао да видим шта се све дешавало, била је гужва, чуо сам детонације. Потом су ме двојица који су имали чарапе преко лица дигли и као врећу избацили из портирнице. Мислио сам, причао је Миловановић, да ће ме упуцати, али сам у тренутку успео да протрчим кроз полицијски шпалир који је био испред виле и отишао сам у народ окупљен на удаљености свега петнестак метара. Сведок Миловановић је казао да је током марта 2001. „био члан Штаба који је формирао Извршни одбор СПС-а, па је више дана боравио код Милошевића у вили ‘Мир‘, као и велики број чланова СПС-а из више градова“.

-У СПС су још почетком марта почели да страхују да би могле да се десе лоше ствари Милошевићу па су гледали да успоставе контакт са људима из власти да разговарају да до тога не дође. Заједно са Славицом Ђукић- Дејановић и Банетом Ивковићем ишао сам код тадашњег председника Југославије Војислава Коштунице и разговарали смо у кабинету са њим и Љиљаном Недељковић. Тада нам је Коштуница рекао: “Ја не подржавам то што раде Ђинђић, Батић и Михајловић, али ја ту ништа не могу. Идите код Душана Михајловића он је ваш бивши друг“. После смо покушали да дођемо до тадашњег председника Србије Милана Милутиновића, али он није хтео да нам се јави-испричао је Драгутин Миловановић.

IMG_0461

Милошевић са грађанима испред виле Мир марта 2001. године

Богољуб Бјелица: „Људи маскирани најлон чарапама оружано напали на вилу Мир“

-Незаобилазна је чињеница да је Америка била расписала уцену од пет милиона долара за испоручивање председника Милошевића Хагу –тврдио је сада покојни Богољуб Бјелица у допису достављном судском већу Првог суда- Неспорно је да су у ноћи 30. на 31. март на вилу Мир немали број метака испалили људи под чарапама на глави који су напали објекат . Неспорно је да су ти исти људи извели детонацију и истовремено извели оружани напад и употребили ручне бомбе бацајући их на пријавницу – навео је Богољуб Бјелица у писаној одбрани достављној у априлу 2012. године судији Зорану Шешићу.

Сведоци који су критичне вечери били у дворишту виле „Мир“, навели су да ниједан од окривљених, као ни остали из „народне страже“, нису имали оружје.

Сведок Драган Филиповић, тада припадник МУП-а за обезбеђење лица и објеката, навео је да су тог 30 марта 2001, неколико наоружаних мушкараца маскираних чарапама, покушали да прескоче ограду виле „Мир“.

-Био сам на самим улазним вратима у објекат кад је поред мене пролетео један пројектил испаљен из правца капије и ударио у стакло. Пуцњава је веома кратко трајала. Прво су се, такође, споља чуле две- три детонације и видео сам бљесак са капије. Постојале су камере са ИЦ уређајем које су и ноћу покривале сваки улаз, целу ограду око објекта и виделе су се особе са чарапама на глави како покушавају да прескоче. Сећам се да сам чуо да су та лица разрушила једну пријавницу. Камере су сигурно снимиле шта се десило на улазним вратима и на улазу у двориште виле „Мир“- казао је Филиповић који је такође сведочио на суђењу у марту 2012.године. Он је додао да не зна шта је било са снимцима.

Готово истоветно је сведочио и некадашњи полицајац Душан Ракочевић .
-Пуцало се на нас у објекту. Ја сам после целог догађаја, одвезао председника Слободана Милошевића у затвор, а убрзо сам после остао без посла- испричао је Ракочевић.
Касније је сведок Ракочевић избегао контакт са новинарима, јер, како је навео, не жели да говори о том дану кад је одвезао Милошевића у ЦЗ.
-То је дан жалости, о томе нећу да причам- казао је Ракочевић.
На суђењу су, поред осталих саслушани, Жарко Мијановић, Радомир Кривокапић и Милан Чолаковић који су посведочили да су, како су говорили „ као учесници народне страже ишли у вилу Мир да пруже подршку свом председнику Милошевићу, јер су у партију стигле информације да постоји опасност да буде киднапован од ловаца на уцене“.
-Нико у „народним стражама“ није имао никакво оружје, нити га је носио -тврдили су и ови и остали сведоци.
Жарко Мијановић из села Ловћенац у сведочењу је стално понављао да му је „била част и понос што је био тих дана уз свог председника“.
-Волим Слобу и волећу га док сам жив. Воле га сви моји, цела моја породица. Имам шесторо унучади и причам им стално колико је био велики наш Слоба -рекао је Жарко Мијановић.
Пресудом Првог основног суда изреченом 25. марта 2013, која је касније укинута и наложено понављање поступка, сва четворица окривљeних ослобођени су оптужби за кривично дело тешко дело против опште сигурности.
Неколико дана пре објаве пресуде преминуо је некадашњи високи државни функционер оптужени Богољуб Бјелица, бивши председник удружења „Слобода“.
Иста ослобађајућа пресуда била би и за Богољуба Бјелицу –рекао је судија Зоран Шешић, који је био председник судског већа.
Први основни суд је том пресудом утврдио је да „нема доказа за оптужбе“ које окривљене сумњичe за „пуцњаву у ноћи 30. на 31. март 2001.године“, кад је у вилу покушала да упадне група наоружаних људи маскираних најлон чарапама и фантомкама, обучених у фармерке и јакне.
У образложењу ослобађајуће пресуде, у којем се осврнуо на догађаје 30. на 31. март 2001, судија Зоран Шешић навео је да је неспорно да су тада пред вилу „Мир“ у којој се налазио Слободан Милошевић, стигли маскирани људи и „та лица су бацајући шок бомбе на пријавницу, почела напад на објекат, пуцали су на резиденцију и прескакањем ограде покушали да уђу у кућу“. Потом су, додао је судија, „уследили као одговор пуцњи са дворишне стране капије и зауставља се напад“.
Доказима изведеним током суђења, како је образложено пресудом, „утврђено је да том приликом из унутрашњости дворишта виле према капији испред које су се на улици налазила маскирана лица, нису пуцали, нити могли пуцати Богољуб Бјелица и Синиша Вучинић јер се нису ни налазили у дворишту, док Ратко Зечевић уопште није био тада у објекту већ на Новом Београду“.
-Друго, од окривљних је узета парафинска рукавица и утврђено је да нису имали барутне честице на рукама-истакао је Шешић. „Код Зечевића, који је тек ујутро дошао у објекат, на одећи у пределу грудног коша нађене су барутне честице, али оне су се пренеле док је с још једном особом, сакупљао оружје које су затекли разбацано по дворишту“.
Првобитном оптужницом било је обухваћено 34 учесника „народне страже“, под оптужбом за ометање полицајаца у хапшењу Милошевића, али је та оптужба у међувремену застарела.
Шешић је казао да су у вези овог случаја без одговора остала бројна питања.
– Нема одговора ко су била маскирана лица која су 30. на 31. март покушала да прескоче ограду виле Мир -рекао је судија Шешић.
Суд је, наиме, у неколико наврта тражио од МУП-а имена припадника полиције који су те вечери долазили да хапсе Милошевића, али је стигао одговор да припадници МУП-а нису били на том задатку тада.
– Нема одговора, ко је, након што је, непосредно пре догађаја, расформирана јединица МУП-а која је обезбеђивала Милошевића, а објекат напустили припадници војске коју су га до тада обезбеђивала као резиденцију Југославије, учесницима народне страже који су доши у вилу Мир да пруже подршку Милошевићу, дао оружје.
Шешић је рекао да „није утврђено ко је испалио хитац кад је рањена једна особа за коју се у оптужници наводи да је полицајац, као ни ко је испалио метак чији је рикошет лакше повредио једног фоторепортера, а налазили су се на тротоару испред куће“.

4

Милошевић са грађанима испред виле Мир марта 2001. године

Сведочење Драгутина Миловановића: „ Слоба нас је двапут слао код Милутиновића, али се није јављао“

– Под заклетвом кажем, Слоба је био непоновљиво добар човек, частан и добронамеран. Живим за то да овај народ сазна истину о Слоби- сведочио је Драгутин Миловановић – За све године колико сам га познавао он није знао лоше да каже о људима. Миловановић тврди да је у марту 2001, као члан Тима за координацију тадашњег председника СПС-а сa њеним структурама, био са партијским друговима и пријатељима у вили „Мир“ уз бившег преседника државе Слободана Милошевића, непосредно до пред његово хапшење 1. априла 2001 године и одвођење у београдски Централни затвор одакле је 28. јуна исте године, послат у Хаг .

-До 30. марта 2001. у вили „Мир“ је текао неки уобичајени ритам. Данима се испред виле окупљало по неколико хиљада грађана у „народне страже“- испричао је Миловановић – Долазили су грађани из целе Србије, Босне и других крајева бивше СФРЈ, чак и организовано у великим групама да виде Милошевића, да му пруже подршку, фотографишу с њим.

Тих дана, Милошевић је, присећа се његов пријатељ, примио на стотине група грађана, разговарао са њима. Због разних прича које су крајем марта кренуле – да је одведен, да је побегао, решио је да излази међу грађане да би их умирио. Народ је био одушевљен, вуку га са свих страна, грле, вичу: „Слобо не дамо те“, „Слобо, слободо наша“, плачу, а он их храбри да ће бити добро. Слоба, његова супруга Мирјана и ћерка Марија, односили су се према свима који су били у вили као према члановима породице. Обично смо седели у салону, па Слоба дође, нашали се мало, поприча о разним темама. Причао нам је Слоба тада у најискренијем разговору све ово што данас видимо у стварности, ишао до детаља. Чак нам је, рецимо, рекао да не једемо пилетину која се увози, јер није здрава, да НАТО пакт празни своје магацине и да ће то нама да пласира овде, а да то није здрава храна. Поводом петооктобарских демонстрација и других дешавања 2000. Слоба је говорио да иза тога стоји велика страна организација, да је велики новац уложен да се то уради, а да руководство које је то водило није ни свесно у шта улазе и кад се буду опасуљили шта су урадили и за кога, да ће бити касно. Њему је било најважније да је све то око петооктобарског демонстрација прошло у суштини мирно, да није дошло до крви, а био је убеђен да је сценарио био да се то изазове. Слоба је био скроман човек, домаћин, добар супруг и отац, добар друг, био је веома духовит. Сећам се да је тих дана најчешће био у фармерицама и карираним кошуљама. Ни Слоба ни Мира никад нису били материјално оријентисани, нису из те приче. Они су господа, додао бих и духовна господа уживали су у доброј књизи, у доброј музици- почев од наших староградских песама, до класика и светских евергрин хитова, а Слоба је посебно волео чувену руску песму „Тамна је ноћ“, руске баладе и циганске романсе. Били су заиста достојанствени – описује Миловановић у даху и додаје да се и тих мартовских дана редовно чула музика коју су радо слушали.

Кад су се 30. марта 2001, код виле „Мир“ појавили неки црни џипови, почеле су и слутње да ће се нешто лоше десити, а помоћ није била у изгледу ниоткуда.

–Покушавајући да нађу било кога да помогне, прво су Славица Ђукић-Дејановић и Жика Игић отишли код партијског друга Милана Милутиновића, тадашњег председника Србије, али им је речено да није ту. Онда је пао договор да Славица, Бане Ивковић и ја одемо код председника Југославије Војислава Коштунице. Он је обавио разговор са нама и рекао да он не може да помогне. „Предлажем вам да одете код вашег бившег друга Душана Михајловића да разговарате и од њега тражите помоћ “, казао нам је Коштуница. Ми смо се вратили у вилу „Мир“ и ту ноћ сви смо били на ногама. Слоба нам тада предлаже да опет идемо до Милана, да га позовемо да дође. Али, кад смо Славица и ја по други пут отишли до куће Милана Милутиновића обезбеђење је поново рекло да није ту. Није хтео да се јави. По повратку смо, каже Миловановић, то саопштили Слоби. Видело се колико му је тешко пало што се пријатељ према пријатељу тако понаша. Марија, његова ћерка, тада је почела да виче: „Какав је то човек!?“. Из њене реакције сам закључио да је то до тада било дубоко породично пријатељство.

crop-milosevic

Гроб Слободана Милошевића у дворишту породичне куће у Пожаревцу

Вилу Мир је, тврди Миловановић, до вечери 30. на 31.март, као резиденцијални објекат тадашње савезне државе Југославије, чувала војска, која се касно те ноћи повукла из портирница у унутрашњост дворишта.

-Кад се то десило, онда је Богољубу Бјелици Слоба рекао да неко од нас буде у портирници испред виле Мир, на улазу из Конавланске улице, јер су се у њој налазиле команде за отварање капије. Тамо смо отишли Војо Вучинић и ја, а речено је да док нас Слоба не зовне и не каже да некога пустимо, не отварамо капију. Седели смо у портирници, гледали како напољу окупљени народ виче, псује полицију. Међутим, немам појма да су испод стакла те протирнице дошли они лопови и бандити, „земунци“ из Шилерове или неко ко је већ био под тим најлон чарапама и фантомкама, то ће се доказати, а мислим да се зна све. Онда једног момента видим руку с бомбом која разбија стакло портирнице и инстиктивно се бацам у ћошак. Било је сигурно 15 – 20 људи с чарапама на глави и фантомкама, наоружаних калашњиковима и хеклерима. Ту је настао прасак ваљда „шок бомби“, пуцњава, ускакање, драње– пуцај, не пуцај– а ја доле лежим док ми двојица скачу на леђа у патикама, повлаче ме и избацују напоље кроз оно стакло.- присећа се Миловановић. Ту где је пао, устаје и чека, као хипнотисан да га упуца неко, а онда долази себи, у трену претрчава у масу народа. Отуд види свог друга Воју како и он испада кроз разбијено стакло портирнице, а кад су се састали у маси, заједно су се, преко улаза из Ужичке улице, поново вратили у вилу „Мир“.

– То је можда било у првим сатима 31. марта, одмах после поноћи. У вили касније затичемо узнемирење и страх. Слоба зове телефоном Милана Милутиновића али овај неће да му се јави. Тад сам видео Слобу веома утученог, не због онога што ће да се деси, већ због тога што му се не јавља пријатељ, који је и председник државе и кад би се појавио, ваљда се ни ови вандали не би тако понашали, због функције коју он обавља – вели Миловановић- Коначно свиће, а они ликови маскирани чарапама су, срећом, отишли и ситуација се некако примирила, али настаје ишчекивање.

Пошто је непрекидно два дана одсуствовао из своје породичне куће боравећи у вили „Мир“, Миловановић одлази да се освежи, а неколико сати касније, схвата да због блокаде саобраћајнице неће моћи да се врати у вилу, па у седишту СПС-а на Новом Београду остаје све време у ноћи 31. марта на 1. април 2001.

– У партију тада стално стижу различите информације. Тако сазнајем да је у вилу „Мир“ почетком ноћи дошао Чеда Јовановић први пут, па су обавили разговоре, којима није присуствовао нико од ових људи сем Слобе, његове породице, Бјелице и Славице. Слоба је рекао да ће да оде у притвор београдског Централног затвора, да нема чега да се боји и да је увек спреман да положи рачуне за све оно што је радио. Потом се Чеда вратио да прикупи потписе од премијера Зорана Ђинђића, председника СРЈ Војислава Коштунице и председника Србије Милана Милутиновића, односно писану гаранцију да Слоба неће бити изручен Хагу. Онда је Слоба са Бјелицом и адвокатом Томом Филом отишао у ЦЗ у раним јутарњим сатима 1. априла 2001. године. Миловановић му је отишао у посету у ЦЗ и ту пропусницу чува и данас, а последњи пут га је, каже, видео у Хашком трибуналу, пред суђење Кости Булатовићу за непоштовање суда, када је, да би их орасположио, Милошевић испричао шалу о качамаку и киселом млеку.

IMAG0143

Капија породичне куће Милошевића у Пожаревцу

Нема човека који је са Милошевићима био у контакту, почев од Веселке која је кувала кафу и свих који су тамо радили, да не плачу за Слобом-тугује Миловановић- Само је апсолутна, добро осмишљена вишегодишња кампања сатанизације Слободана Милошевића могла да произведе негативну слику која је присутна у значајном делу јавности.

– О њему најгоре говоре они који га никад нису видели, а на бази прича којима је сатанизован и које су даље развијали, по принципу ко ће више да га испљује и ружније о њему да каже. Има људи који уназад десет, да не кажем двадесет година, живе најудобнији живот на томе што су блатили Слобу, а у ствари блатећи Слобу блатили су српски народ и довели га ту где су га довели. Ево колико смо без Слобе и дошли смо до тога да смо просјаци да не можемо да се прехранимо- закључује Драгутин Миловановић. И након што је Слоба отишао у ЦЗ, народ је наставио да се окупља у центру Београда , а после су одлазили пред затвор да протестују. -Једног дана се окупила маса око 100 000 људи и хтели смо да идемо пред ЦЗ, а расположење је било такво да извучемо Слобу. Сви смо били спремни да се заменимо да ми одемо у затвор, а он да изађе. Неко је масу, међутим, преусмерио преко савског моста према Палати федерације на Новом Београду где су биле службене просторије Војислава Коштунице, па смо тамо одржали скуп. Нико из власти, тврди Миловановић, се није обратио, а пред зору су разбили протест.

Фото: приватни албум Драгутина Миловановића

НАСТАВАК У ИНТЕРВЈУУ СА АДВОКАТОМ МОМЧИЛОМ БУЛАТОВИЋЕМ КОЈИ ЈЕ БРАНИО МИЛОШЕВИЋА У “БЕОГРАДСКОМ ПРОЦЕСУ”-БУЏЕТСКА СРЕДСТВА.

Пријатељи сајта