Аутор: Душан Д. Братић
Националнa стратегијa реформе правосуђа за период 2013 – 2018 године, усвојена од стране Народне скупштине Републике Србије, предвиђа искључење Народне скупштине из поступка избора председника судова, судија које се бирају први пут, као и чланова Високог савета судства. Високи савет судства убудуће би бирале саме судије на тајним изборима по судовима. То се правда уставним начелом поделе власти на законодавну, извршну и судску и потпунијом независношћу судске власти. Чују се на јавним расправама опаске да „ посланици немају ту шта да одлучују “.
Таква тежња реформатора изазива несношљиву правну нелагоду и њена реализација би правни поредак и достигнути ниво грађанске демократије одвела у регрес.
Наиме, стварању такве апсолутне судске самоуправе, противе се разлози уставно правни, теоријско правни, и фактичко стање српског судства.
Најпре, Уставом Републике Србије је одређено да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко слободно изабраних представника, а да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску. Даље, Устав одређује да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли и да је судска власт независна. Такође, Устав одређује и да се судске одлуке доносе у име народа.
Дакле, принцип независности судства произлази из основног принципа владавине права, из начела поделе власти, а подела власти се заснива на равнотежи и међусобној контроли.
Тако како је Уставом и одређено, са једне стране Народна скупштина на предлог Високог савета судства бира председника Врховног касационог суда, председнике судова и судије које се први пут бирају на судијску функцију, али одлуку о разрешењу судија доноси Високи савет судства; персонална промена законодавне и извршне власти на редовним изборима, не узрокује и промену судске власти; законодавна и извршна власт учествују у раду Високог савета судства заједно са представницима адвокатуре и професуре, али немају већину; парламент законима оснива и уређује организацију, надлежност и састав судова. Са друге стране, Управни суд контролише законитост управних одлука извршне власти и поништава их; Врховни касациони суд учествује у избору судија Уставног суда; Уставни суд, иако посебан државни орган ван судске власти контролише уставност и законитост закона и других општих аката законодавне и извршне власти.
Тиме се реализује и одржава Уставом прокламована, а друштвено нужна ранотежа и међусобна контрола три гране власти.
Изопштењем законодавне власти из поступка избора судија и председника судова на начин на који по садашњем Уставу у том поступку законодавна власт учествује и прописивањем да Високи савет судства бирају саме судије, једној грани власти, судској власти, даје се самоуправа која заправо нарушава основни принцип владавине права, принцип поделе власти. Јер начела поделе власти нема без међусобне равнотеже и контроле све три гране власти. Дакле механизам међусобне равнотеже и контроле три гране власти јесте тај који обезбеђује да начело поделе власти не остане пука прокламација. То су полуге које обезбеђују да се остварује циљ владавине права, заштита појединца од носиоца државне власти. Шта остаје другим двема гранама власти од механизама равнотеже и међусобне контроле према трећој, судској власти? Осим буџета, који ће такође и с правом бити изузет, ништа или макар ништа делотворно.
Надаље, правници знају да је народ суверен и да се он из разлога целисходности одрекао дела своје власти и на државу је пренео, а држава своју вољу законима изражава, док су судије, како каже Монтескје само „ уста закона“. Све три гране власти представљају органско биће државе и настале су на вољи и изворној власти народа. Отуда она одредница у Уставу да се пресуде доносе у име народа. А у чије име ће се сада пресуде доносити? У име Виског савета судства.? Не бирају ли га народни представници, нема Савет тај легитимитет и супротно би представљало присвајање суверености од грађана и укидање државе засноване на начелима грађанске демократије и припадности европским принципима и вредностима.
У том смислу, професор Слободан Јовановић овако је беседио: „ У демократији власт се може на више начина добити, али ауторитет, само на један, а то од народа“.
Како то реформатори мисле да судије врше судску власт над грађанима, када грађани, посредним избором судија, нису пристали на то?
И кад смо већ код ауторитета, у протеклом периоду ми смо имали прилике да видимо рад Високог савета судства. Високи савет се одметнуо од права. Његови поступци су били више него дрски, а чији су прсти у тим трагичним актима били дужи, а чији краћи, да ли судијског дела састава или представника извршне власти, за грађане је небитно, битно је да је „већ виђено паметнима довољно“. Истовремено, имали смо прилике и да сазнамо резултате гласања судија у поступку избора председника судова. Пословично су највише гласова у колективу добијали кандидати са лошијим резултатима рада од противкандидата, чак је било запањујућих примера. Судије су резоновале, ако победи кандидат који има најбоље резултате по квалитету и ажурности, сви ћемо морати да радимо као и он и зато је завладала негативна селекција. И сада, таквом стању духа ми хоћемо да поклонимо веру и препустимо целу једну грану власти, судске власти. Резултат би био унапред познат. За такву победу независности судства, могли бисмо рећи попут Пира „ Још једна оваква победа и сви смо поражени“.
За независност судства нису довољне регуле које то прокламују. Потребна је чврстина карактера судијиног и морална храброст да се одупре сваком притиску и сваком искушењу. Јер независност је својство нечије слободе од утицаја свих других приликом формирања мишљења и поступања, а политика увек нађе начина да покуша утицати на судије. Кадрови су ти од којих, понајвише, зависи правилан и законит рада суда. Зато чланови Виског савета судства морају бити личности неформалног ауторитета у правничкој струци и у друштву уопште, а њих, овакво судство, само изабрати неће.
Истовремено, одредбом члана 95 став 2 Устава Савезне Републике Немачке, земље оснивача и лидера Европске уније, чија решења у поступку придруживања морамо имплементирати, предвиђено је да судије именује савезни министар правде са комисијом коју чине министри правде покрајина и један број чланова које именује Бундестаг. Такође, ни Словенија и Хрватска као земље чланице Европске уније, нису усвојиле решења којима стреми наша Стратегија, а сада већ и Закон о изменама и допунама Закона о високом савету судства.
Замислимо када би овде оспораваним методом пошле и преостале две гране власти, па саме себе бирале и разрешавале, све кроз Високи савет Владе и Високи савет Народне скупштине, како то судска власт жели.
Све изнето сходно вреди и за предложени начин избора и овлашћења Државног већа тужилаца.
Да закључимо, апологетско прихватање решења које нам намећу споља, а каквог нема ни у тим државама, представљало би опасан двосекли мач који би се лако могао вратити као бумеранг и покосити и оно мало здравих изданака у српском правосуђу. Зато, да нам се историја не понови као добро ненаучена лекција, можда би требало за почетак од катедре за јавно право Правног факултета затражити научну верификацију предложеног решења.
А до тада, решење које је још 2006. године понудио проф. Зоран Томић, чини се најоптималније. То решење гласи да Парламент ако не прихвати неки предлог Високог савета судства био би дужан да се о евентуалном поновљеном истом кадровском предлогу опет изјашњава и да у случају поновног неприхватања, такав став озбиљно и целовито аргументује.
ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ДРЖАВНОМ ВЕЋУ ТУЖИЛАЦА
ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ВИСОКОМ САВЕТУ СУДСТВА