Autor: Dušan D. Bratić
Nacionalna strategija reforme pravosuđa za period 2013 – 2018 godine, usvojena od strane Narodne skupštine Republike Srbije, predviđa isključenje Narodne skupštine iz postupka izbora predsednika sudova, sudija koje se biraju prvi put, kao i članova Visokog saveta sudstva. Visoki savet sudstva ubuduće bi birale same sudije na tajnim izborima po sudovima. To se pravda ustavnim načelom podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i potpunijom nezavisnošću sudske vlasti. Čuju se na javnim raspravama opaske da „ poslanici nemaju tu šta da odlučuju “.
Takva težnja reformatora izaziva nesnošljivu pravnu nelagodu i njena realizacija bi pravni poredak i dostignuti nivo građanske demokratije odvela u regres.
Naime, stvaranju takve apsolutne sudske samouprave, protive se razlozi ustavno pravni, teorijsko pravni, i faktičko stanje srpskog sudstva.
Najpre, Ustavom Republike Srbije je određeno da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko slobodno izabranih predstavnika, a da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Dalje, Ustav određuje da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli i da je sudska vlast nezavisna. Takođe, Ustav određuje i da se sudske odluke donose u ime naroda.
Dakle, princip nezavisnosti sudstva proizlazi iz osnovnog principa vladavine prava, iz načela podele vlasti, a podela vlasti se zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli.
Tako kako je Ustavom i određeno, sa jedne strane Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova i sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, ali odluku o razrešenju sudija donosi Visoki savet sudstva; personalna promena zakonodavne i izvršne vlasti na redovnim izborima, ne uzrokuje i promenu sudske vlasti; zakonodavna i izvršna vlast učestvuju u radu Visokog saveta sudstva zajedno sa predstavnicima advokature i profesure, ali nemaju većinu; parlament zakonima osniva i uređuje organizaciju, nadležnost i sastav sudova. Sa druge strane, Upravni sud kontroliše zakonitost upravnih odluka izvršne vlasti i poništava ih; Vrhovni kasacioni sud učestvuje u izboru sudija Ustavnog suda; Ustavni sud, iako poseban državni organ van sudske vlasti kontroliše ustavnost i zakonitost zakona i drugih opštih akata zakonodavne i izvršne vlasti.
Time se realizuje i održava Ustavom proklamovana, a društveno nužna ranoteža i međusobna kontrola tri grane vlasti.
Izopštenjem zakonodavne vlasti iz postupka izbora sudija i predsednika sudova na način na koji po sadašnjem Ustavu u tom postupku zakonodavna vlast učestvuje i propisivanjem da Visoki savet sudstva biraju same sudije, jednoj grani vlasti, sudskoj vlasti, daje se samouprava koja zapravo narušava osnovni princip vladavine prava, princip podele vlasti. Jer načela podele vlasti nema bez međusobne ravnoteže i kontrole sve tri grane vlasti. Dakle mehanizam međusobne ravnoteže i kontrole tri grane vlasti jeste taj koji obezbeđuje da načelo podele vlasti ne ostane puka proklamacija. To su poluge koje obezbeđuju da se ostvaruje cilj vladavine prava, zaštita pojedinca od nosioca državne vlasti. Šta ostaje drugim dvema granama vlasti od mehanizama ravnoteže i međusobne kontrole prema trećoj, sudskoj vlasti? Osim budžeta, koji će takođe i s pravom biti izuzet, ništa ili makar ništa delotvorno.
Nadalje, pravnici znaju da je narod suveren i da se on iz razloga celishodnosti odrekao dela svoje vlasti i na državu je preneo, a država svoju volju zakonima izražava, dok su sudije, kako kaže Monteskje samo „ usta zakona“. Sve tri grane vlasti predstavljaju organsko biće države i nastale su na volji i izvornoj vlasti naroda. Otuda ona odrednica u Ustavu da se presude donose u ime naroda. A u čije ime će se sada presude donositi? U ime Viskog saveta sudstva.? Ne biraju li ga narodni predstavnici, nema Savet taj legitimitet i suprotno bi predstavljalo prisvajanje suverenosti od građana i ukidanje države zasnovane na načelima građanske demokratije i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.
U tom smislu, profesor Slobodan Jovanović ovako je besedio: „ U demokratiji vlast se može na više načina dobiti, ali autoritet, samo na jedan, a to od naroda“.
Kako to reformatori misle da sudije vrše sudsku vlast nad građanima, kada građani, posrednim izborom sudija, nisu pristali na to?
I kad smo već kod autoriteta, u proteklom periodu mi smo imali prilike da vidimo rad Visokog saveta sudstva. Visoki savet se odmetnuo od prava. Njegovi postupci su bili više nego drski, a čiji su prsti u tim tragičnim aktima bili duži, a čiji kraći, da li sudijskog dela sastava ili predstavnika izvršne vlasti, za građane je nebitno, bitno je da je „već viđeno pametnima dovoljno“. Istovremeno, imali smo prilike i da saznamo rezultate glasanja sudija u postupku izbora predsednika sudova. Poslovično su najviše glasova u kolektivu dobijali kandidati sa lošijim rezultatima rada od protivkandidata, čak je bilo zapanjujućih primera. Sudije su rezonovale, ako pobedi kandidat koji ima najbolje rezultate po kvalitetu i ažurnosti, svi ćemo morati da radimo kao i on i zato je zavladala negativna selekcija. I sada, takvom stanju duha mi hoćemo da poklonimo veru i prepustimo celu jednu granu vlasti, sudske vlasti. Rezultat bi bio unapred poznat. Za takvu pobedu nezavisnosti sudstva, mogli bismo reći poput Pira „ Još jedna ovakva pobeda i svi smo poraženi“.
Za nezavisnost sudstva nisu dovoljne regule koje to proklamuju. Potrebna je čvrstina karaktera sudijinog i moralna hrabrost da se odupre svakom pritisku i svakom iskušenju. Jer nezavisnost je svojstvo nečije slobode od uticaja svih drugih prilikom formiranja mišljenja i postupanja, a politika uvek nađe načina da pokuša uticati na sudije. Kadrovi su ti od kojih, ponajviše, zavisi pravilan i zakonit rada suda. Zato članovi Viskog saveta sudstva moraju biti ličnosti neformalnog autoriteta u pravničkoj struci i u društvu uopšte, a njih, ovakvo sudstvo, samo izabrati neće.
Istovremeno, odredbom člana 95 stav 2 Ustava Savezne Republike Nemačke, zemlje osnivača i lidera Evropske unije, čija rešenja u postupku pridruživanja moramo implementirati, predviđeno je da sudije imenuje savezni ministar pravde sa komisijom koju čine ministri pravde pokrajina i jedan broj članova koje imenuje Bundestag. Takođe, ni Slovenija i Hrvatska kao zemlje članice Evropske unije, nisu usvojile rešenja kojima stremi naša Strategija, a sada već i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom savetu sudstva.
Zamislimo kada bi ovde osporavanim metodom pošle i preostale dve grane vlasti, pa same sebe birale i razrešavale, sve kroz Visoki savet Vlade i Visoki savet Narodne skupštine, kako to sudska vlast želi.
Sve izneto shodno vredi i za predloženi način izbora i ovlašćenja Državnog veća tužilaca.
Da zaključimo, apologetsko prihvatanje rešenja koje nam nameću spolja, a kakvog nema ni u tim državama, predstavljalo bi opasan dvosekli mač koji bi se lako mogao vratiti kao bumerang i pokositi i ono malo zdravih izdanaka u srpskom pravosuđu. Zato, da nam se istorija ne ponovi kao dobro nenaučena lekcija, možda bi trebalo za početak od katedre za javno pravo Pravnog fakulteta zatražiti naučnu verifikaciju predloženog rešenja.
A do tada, rešenje koje je još 2006. godine ponudio prof. Zoran Tomić, čini se najoptimalnije. To rešenje glasi da Parlament ako ne prihvati neki predlog Visokog saveta sudstva bio bi dužan da se o eventualnom ponovljenom istom kadrovskom predlogu opet izjašnjava i da u slučaju ponovnog neprihvatanja, takav stav ozbiljno i celovito argumentuje.
PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DRŽAVNOM VEĆU TUŽILACA
PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O VISOKOM SAVETU SUDSTVA
