АУТОРСКИ ТЕКСТ: Др Драган Пашић, адвокат
– „Црни талас“ у најновијој политичкој историји осетио је на сопственој кожи Првослав Давинић. Његова судбина требало би да буде поучна и пример генерацијама садашњих и будућих политичара, носилаца највиших државних функција, како се не треба односити према државном функционеру, политичару, интелектуалцу par ekselans, који је неистомишљеник и који не прихвата налоге који су противни његовој савести, моралу и закону“- адвокат др Драган Пашић, бранилац Првослава Давинића у свим кривичним поступцима, аутор овог текста
„Црни талас“ је назив за појаву која се везује за остварење појединих режисера, сценариста и књижевника у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног комунистичког поретка и друштва. Представници власти су ова остварења назвали „црним таласом“.
Време у ком живимо намеће питање да ли је икад престајао „црни талас“, да ли је тај феномен изражен и у политици и како се рефлектује на друштво, све грађане а посебно на политичаре, који изражавају неслагање са партијским шефовима или странком чији су чланови или носиоцима извршне власти, који су уједно и страначки функционери. Савременик „црног таласа“ у најновијој политичкој историји је Првослав Давинић, бивши члан Г 17 плус и бивши министар одбране Државне заједнице Србија и Црна Гора (ДЗ СЦГ), у периоду април 2004. – септембар 2005. године. Његова биографија је импозантна и вредна је пажње. Ниједан политичар у садашњој и ретко који политичар у бившим номенклатурама има сличну биографију. У време избора за министра извештавао је генералног секретара УН Кофија Анана о ситуацији на Косову и Метохији након доласка међународних снага, а после смене Милошевићевог режима, постао је национални координатор Радне групе за правосуђе, војску и полицију Пакта за стабилост југоисточне Европе. Како је могуће да неко ко је на време и са највишим оценама дипломирао на Правном факултету у Београду, где је магистрирао и докторирао, а онда добио и титулу доктора наука из области међународних односа на Униврезитету Пенсилваније (САД), неко ко научним радом почиње да се бави у Институту за међународне односе и економије у Београду, у Институту за истраживање мира у Стокхолму, неко ко је 23 године каријеру градио у УН (био је специјални помоћник а касније и шеф у Одељењу за разоружање), неко ко је од 1999. до 2003. године, био амбасадор у Министарству спољних послова СРЈ и саветник министра, одједном у својој 67. години, буде не само persona non grata у политици, него и неко ко је највише нападан и „жигосан“ од стране свог тадашњег партијског шефа и министра финансија Млађана Динкића и његових партијских сарадника?! На ово реторичко питање, одговор је јасан: то је незамисливо у уређеном демократском друштву, а могуће је у нашој политичкој и друштвеној стварности. И не само могуће, већ је такав начин опхођења према партијским „дисидентима“ и према неистомишљеницима постао устаљен образац понашања политичких и других моћника. Нису се напади зауставили само на медијској „хајци“, коју је организовао и спроводио бивши министар финансија, него су напади на личност, достојанство и интегритет овог ерудите, искусног и талентованог политичара и дипломате, настављени кроз неосноване и злонамерне бројне кривичне прогоне. Када је Првослав Давинић показао непослушност према председнику странке, јер није хтео да испуњава његове немогуће и захтеве који не представљају државне већ личне, партијске и групне интересе, а у питању је потпуна контрола и одређивање намене финансијских средстава којима је располагало тадашње министарство одбране, искључен је из Г 17 Плус 2005. године, четири дана пре изнуђене оставке на место министра. Тада је из те странке саопштено: „Давинић више није члан Г 17 Плус јер је прекршио основна морална начела и напустио програм странке.“ Он, који је високоморалан, а то се доказује и његовим дотадашњим животом и беспрекорном каријером, доживео је атак на личност од људи који су о њему изнели аутопројектовани вредносни суд.
Многе измишљене афере добиле су судски епилог или боље рећи све, изузев „Лож уље“ – медијски исконструисане неосноване и нетачне приче да је из војног складишта узимао лож уље како би грејао приватну кућу у Сремчици, која је имала за циљ да га што више оцрни и створи одијум јавности. Наводна афера „Станови“, завршена је судском ослобађајућом пресудом. У том кривичном предмету Првослав Давинић је био оптужен да је незаконито доделио станове осморици припадника из војне јединице „Кобре“ који су га обезбеђивали. У посебном кривичном поступку правноснажно је ослобођен оптужбе да је наводно незаконито доделио једноипособан стан вицеадмиралу Михајлу Жарковићу. У кривичном поступку у тзв. предмету „Панцир“, у коме му је било стављено на терет да је са фирмом „Миле Драгић“ омогућио закључење уговора у вредности од 300 милиона евра у набавци велике количине војне опреме, такође, правноснажно је ослобођен. Међутим, Првославу је штета ипак нанета, јер је у јавности, захваљујући Млађану Динкићу, остао утисак да се ради о „пљачки века“! Јавност је упозната и са кривичним предметом „Сателит“, који је правноснажно окончан, после више година, одбијајућом оптужбом.
Предмет- продаја наоружања у Црној Гори и додела станова генералу Јокићу- Првостепеном пресудом, изреченом 30. новембра 2020. на поновљеном суђењу, поново је као и после првог, Првослав Давинић ослобођен оптужбе да је “злоупотребио службени положај“ 2005. године у вези с поступком продаје вишка војног стрељачког наоружања, наводно тако што је омогућио да се одобри продаја предузећу „Југоимпорт монт“ из Подгорице, које је понудило цене ниже за око 28%, у односу на наводне конкуренте са најповољнијим понудама, као и оптужбе да је противзаконито генералу Љубиши Јокићу, тадашњем помоћнику министра одбране ДЗ СЦГ, омогућио куповину два стана и то један у Београду и један у Подгорици. Овај кривични поступак заслужује посебну анализу, која се неће детаљно износити на овом месту из разлога што првостепена пресуда није правноснажна. Међутим, намеће се закључак да у сваком поступању, уколико то неко жели може да се изврши конструкција радњи до степена приказивања да су оне инкриминисане. То је оно што обележава овај, али и све друге кривичне предмете у којима је оптужени био Првослав Давинић.
Од мноштва неосновано покренутих кривичних поступака, који су иницирани од највиших носилаца извршне власти, нажалост, један кривични поступак се незаконито и неправедно завршио осуђујућом пресудом. Наиме, Апелациони суд у Београду је у кривичном предмету тзв. „Баркаса“, после две првостепене ослобађајуће пресуде од стране Вишег суда у Београду, донео пресуду којом је усвојена жалба Вишег јавног тужиоца у Београду и преиначена ослобађајућа пресуда Вишег суда у Београду, тако што је Првослав Давинић оглашен кривим за кривично дело злоупотреба кривичног положаја из чл. 359. ст. 1. Кривичног закона (КЗ), а не кривичног дела због којег је ослобођен (исти назив али са тежом правном квалификацијом из чл. 359. ст. 3. КЗ), па му је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од осам месеци и истовремено одређено да се овако утврђена казна неће извршити уколико у року од три године не изврши ново кривично дело. Првославу Давинићу и његовом браниоцу у свим кривичним поступцима, аутору овог текста, остало је нејасно и потпуно несхватљиво да инстанциони суд није уважио законске чињенице, а то је околност да након распада Државне заједнице, имовина Србије и Црне Горе на територији Републике Црне Горе, посебно морнарица, припада Црној Гори, чак и да није донета одлука о уступању овог пловног средства, које је служило за обуку ронилаца, као и за подводно разминирање, пружање помоћи, спасавање и контролу на мору. Апелациони суд у Београду иако налази да је „буџет савезне државе претрпео штету нереализовањем продаје поменутог пловног средства“, није прихватио став јавног тужиоца да је на овај начин држави чланици – Црној Гори, „прибављена имовинска корист у износу од 3.647.987,83 динара“. Прво, суд је погрешио када је противправно констатовао да уопште постоји буџет савезне државе. Очигледно судском већу које је донело спорно пресуду није било познато да је свака држава чланица ДЗ доносила самостално свој буџет у свом парламенту, што значи да није постојао јединствен буџет ДЗ, јер би га у противном доносила Скупштина ДЗ СЦГ. Из буџета држава чланица ДЗ издвајана су средства за Војску ДЗ СЦГ, тако да се војни буџет састојао из два дела, Србија је обезбеђивала 93%, а Црна Гора 7%, предвиђених трошкова. Отуда неприхватање кривичне одговорности, јер је на неистинитој тези Апелационог суда у Београду утврђена кривица! Део у коме суд тврди да Црној Гори није прибављена противправна имовинска корист представља и став одбране (Првослава Давинића и његовог браниоца, потписника овог текста). Са друге стране, опет правилно примећује наведени суд да конкретном одуком Првослава Давинића није био измењен својински однос, већ је одлуком дата могућност коришћења и управљања предметним пловним објектом који се налази на територији Црне Горе. Супротно изнетим правним ставовима, од којих су неки и за одбрану прихватљиви, овај инстанциони суд, ипак, оглашава кривим Првослава Давинића, уз правну преквалификацију кривичног дела које му се оптужбом ставља на терет и изриче наведену кривичну санкцију! Парадоксално, правно неприхватљиво и непринципијелно понашање носилаца високих судијских функција.
Од подношења прве кривичне пријаве, а било их је више, против Првослава Давинића, као иницијалног акта за покретање кривичног поступка, па до најновије првостепене пресуде 30.11.2020. године, када је објављена ослобађајућа пресуда (предмет: продаја наоружања у Црној Гори и додела станова генералу Јокићу), прошло је више од 15 година. Дакле, 15 година неосновано трају кривични прогони Првослава Давинића, иницирани од стране носилаца тадашње извршне власти, а по инерцији, или нечијој вољи, активно вођени од стране тужилачке организације. Судови, односно поступајуће судије у наведеним кривичним предметима, показале су достојност судијске функције, професионализам, храброст, непристрасност, стручност и часно понашање. Првослав Давинић и потписник ових редова, као његов бранилац, не сумњају ни у лоше намере критикованих судија Апелационог суда у Београду, већ изражавају став да се ради о неразумевању, површном и једностраном приступу проблематици која је била предмет њиховог решавања, или, можда о предрасудама. У досадашњој кривично-судској пракси био сам у прилици да чујем „резоновање“ судије када одлучује о кривици: ако оптужени није крив, зашто је онда против њега поднета кривична пријава?! Посебан коментар није потребан.
У политичкој историји, у послератној Југославији, па све до данашњих дана, није забележен случај таквог политички шиканозног, медијског и уопште неприхватљивог односа према неистомишљенику, према министру који се супротстваља интересима другог министра и интересне групе, коју води тај министар, партијски шеф. Онтолошко, антрополошко, психолошко, социолошко и теолошко питање: да ли је могуће да неко до 67. године живота буде узор многима и има успех у свим сегментима живота, постане супротност највиших вредности у тим годинама? Одговор је свима јасан – није могуће! Неистинитим и полуистинитим јавним наступима појединих носилаца извршне власти, пре свега се мисли на Млађана Динкића, јавност је тада, 2005. године, или боље рећи један део јавности, непосредно пред подношење оставке на место министра одбране, поверовала у измишљене афере, вешто састављене конструкције. Тај не мали део јавности и сада верује да је Првослав Давинић неосновано ослобођен оптужби које му се стављају на терет. У овом тексту се више пута помињу и други носиоци извршне власти. Један од њих је и Зоран Станковић, бивши министар одбране Србије и Црне Горе, човек који је преузео дужност министра одбране од Првослава Давинића. Резигниран и незадовољан што је смењен са дужности начелника ВМА, и то захваљујући Првославу Давинићу, како Станковић наводи, он је наставио кривични прогон Првослава Давинића и то није крио. Још у првој недељи његовог министарског мандата, он је тражио да сателитска афера, која је то постала захваљујући његовом партијском шефу, добије судски епилог. Уосталом то се најбоље види из његовог интервјуа, објављеног у Недељним новинама „НИН“ 3. јуна 2010. године, на 36, 37, 38, 39. и 40. страни. Као што се види текстом на пет страна Зоран Станковић се бави Првославом Давинићем и покретањем судског поступка против њега.
Допринос за измишљање афера и кривично процесуирање Првослава Давинића дао је и Војислав Коштуница, тадашњи председник Владе Републике Србије, тако што није хтео да испита наводе Млађана Динкића, министра коме је био надређен, већ се у целој овој политичко – правној ставари понео пасивно, иако му је дужност била проактивна, у смислу истраживања стварне и политичке позадине напада на Првослава Давинића. И у овом случају потврдио је трајно стечену „титулу“ од народа – вечито необавештени политичар.
Сви медији у Србији, без изузетка, електронски и писани су извештавали о наводним аферама Првослава Давинића. Није спорно да јавност треба да буде упозната са одлукама и понашањем политичара који се односе на јавни посао. Међутим, овде се ради о злоупотреби медија и јавности од стране групе носилаца извршне власти, који у основи садрже лични мотив за измишљање и производњу афера, вешту конструкцију догађаја, а све са циљем како би нанели штету до тада, али и сада, морално, образовно, научно, политички и људски конзистентној личности Првославу Давинићу, а себи прибавили корист у виду различитих бенефита.
Потписник ових редова ће посебно анализирати тзв. аферу „Сателит“ из разлога што је тај случај највише медијски експониран, а јавност о томе мало зна а и обманута је.
Првославу Давинићу је нанета ненадокнадива нематеријлна штета због повреде права његове личности. О њему је у једном делу јавности неосновано формирано мишљење да је он неко ко је склон коруптивним пословима, против њега су покренути и водили су се дугогодишњи кривично – судски поступци. Не постоји човек који је имун на кривични прогон, па тако ни он не може бити имун, јер сваки одлазак у суд за човека представља стрес и велико оптерећење, посебно ако постоји самоспознаја да није крив, али да ипак постоји могућност одузимања слободе, као једне од највиших људских вредности (оптуженом стално виси мач над главом). Скоро да је немогуће објаснити јавном мњењу да без сателита Србија није довољно безбедна, те да са неба треба осматрати не само војно одбрамбене објекте и стратешке тачке које се тичу војне безбедности, него и енергетска постројења, складишта, реке. Србија нема сопствени сателит и због тога мора што пре да се укључи у европски космички прогорам и да користи ресурсе европских сателита „Галилео“ и „Коперникус“. То нам је важно због целовите безбедности, али и због телекомуникација, затим еколошког и другог територијалног надзора а посебно због надгледања критичне осетљиве инфраструктуре, свих оних објеката који су важни за несметано функционисање земље. Ово је не само став Првослава Давинића, који је био задужен да води рачуна и о овој врсти безбедности наше земље, а на основу чијег дозвољеног поступања је исконструисана „сателитска афера“, него је и став еминентних стручњка као што је проф. др Момчило Милиновић, професор на Катедри за системе наоружања Машинског факултета Универзитета у Београду (Вечерње новости, 02.07.2017. године). Очигледно да су ставови овог научног радника допрли и до Владе Републике Србије, јер је 27.07.2017. године, донела закључак о усвајању споразума о сарадњи између Европске уније и Владе Србије у области приступа подацима и коришћењу „сентинел“ података, програма „Коперникус“. Ради се о највећем светском програму за сателитско снимање земље, вредном близу седам милијарди евра. На основу овог приказа није тешко закључити да је увођење сателитске технологије у нашој земљи, односно увођење Србије на сателитском програму за снимање земље нужна потреба, коју је Првослав Давинић имао у виду пре деценије и по, када је учествовао у преговорима са израелском компанијом о закупу сателита.
Чињеница је да су јавни наступи наведеног професора, као и афирмативно писање о неопходности сателита скоро незапажено у јавности прошли, а то је зато што су јавности далеко примамљивији текстови као што су „Давинићев потпис увалио војску у дугове“, који је настао на основу изјаве Млађана Динкића („Блиц“, 27.03.2006. године).
Првослав Давинић је као министар одбране Србије и Црне Горе, био свестан да подлеже моралној, политичкој и правној одговорности. Јасно је изграђен његов однос према нашим друштвеним вредностима. Он јасно разликује корисно од штетног, рационално од ирационалног, поштено од непоштеног, а тиме и дозвољено од оног што са становишта друштва није дозвољено. Он је као министар државне заједнице полагао рачуне о својим поступцима председнику Државне заједнице Србија и Црна Гора, уједно и председнику Врховног савета одбране и члановима тог савета и Савету министара ДЗ СЦГ. Нико од његових надређених није имао примедби на његов рад. Напротив, добијао је само похвале и подршку за послове које је обављао. Никако није пристајао на покоран и уцењивачки положај који тражио његов тадашњи шеф странке, јер је схватио да се ради о захтевима који су противни интересима одбране, Републике Србије и ДЗ СЦГ, што је за последицу имало напад од стране тог истог шефа и приказивање целокупног понашања Првослава Давинића као недозовољеног и аморалног. Изражена непослушност и неприхватање противзаконитог поступања, које је хтео да му наметне Млађан Динкић, шеф странке, иако му није био надређен у државној структури, има за чињеницу да се као корелат наводне моралне одговорности појављује осуда јавног мњења, иако нико никада, осим Млађана Динкића, није довео у питање морал Првослава Давинића.
Одговорност као друштвена категорија иманентна је сваком друштву, она је веома значајна и за наше друштво које још увек није јасно профилисано. Од те одговорности никада није бежао Првослав Давинић. Он није рачунао нити је био спреман да прихавти појавне облике друштвеног понашања у коме се не само додирују него се међусобно преплићу, па чак и сливају појединачни и групни интереси и то носиоца највиших државних функција.
Првослав Давинић не сноси никакву моралну одговорност за функцију коју је обављао, јер није имао никакв морални деликт, не само пред другима, него и пред самим собом. Питање морала Првослава Давинића су поставили они, којима је та категорија хетерогена и флуидна.
Политичку одговорност је Првослав Давинић и те како осетио. Био је министар само годину и по дана, а могао је знатно више, јер је почео војне реформе и поставио је смернице за бржи, прогресивнији и економичнији развој војно-одбрамбеног система Србије и Црне Горе.
Наш политички систем, или боље рећи појединци који су представљали тај систем, пре свега шефови политичких партија, уједно и носиоци највиших функција у извршној власти, увео је једну нову ванправну категорију одговорности која произлази из интереса партије и појединаца – непосредну партијску одговорност. Тај посебан облик одговорности који и данас постоји и врши се изван правног механизма, најбоље је осетио Првослав Давинић. Од њега се тражило да буде војник партије и да извршава све налоге, без обзира да ли су ти налози морални, законити, штетни, друштвено прихватљиви. Тако се и данас поступа и то устројство и наметање воље страначких вођа је изражено мање – више у скоро свим политичким странкама, које се, нажалост, у нашој земљи своде на интересне организације, које воде рачуна само о својим припадницима и партикуларним интересима, а не о државним, националним и интересима грађана. Првослав Давинић, икао није прихватио ту врсту одговорности, њене последице још увек осећа. Ова одговорност, као што је наведено, постоји и данас и врши се изван правног механизма, изван монопола власти и хијерархије државних органа. Не треба посебно доказивати да и данас непослушни чланови странака, посебно они који обављају функционерске функције и критичари друштва немају право на мишљење и став који су противни власти, а ако га износе онда сви морају проћи кроз „топлог зеца“ наше Скупштине, али и највиших носилаца извршне власти и њихових помоћника, као и прорежимских медија, а биће и вивисецирани од стране неких таблоидних новинара!
Коначно, правна одговорност је према Првославу Давинићу била најизразитија, па и најефикаснија. Посебно су у томе активну улогу имали државни органи кривичног гоњења (Војнобезбедносна агенција, Војна полиција и Више јавно тужилаштво у Београду). Са друге стране, управо захваљујући правној одговорности утврђено је да Првослав Давинић није повредио ни један закон, ни једну правну норму, ни у једном кривичном предмету. Истина, он је условно осуђен за пловно средство које јавности није било познато, нити је то неко од носилаца јавне функције представио као аферу. Као што је анализирано он је расходовани брод „Баркаса“, који није имао борбену намену, уступио Републици Црној Гори, тадашњој чланици Државне заједнице Србија и Црна Гора,на чијој територији се и налазио, а у сврху образовне и намене са хуманим карактером. То пловно средство би свакако припало Црној Гори и да га није уступио, јер се налазило на територије те Републике. У томе се огледа његов „правни деликт“. Из ове сажете дескрипције произлази закључак да никакву корист није себи прибавио, али није ни другоме нанео штету.
Кроз завршене судске поступке и један неправноснажно окончан у његову корист, произлази неколико закључака. Основни закључак јесте да понашање Првослава Давинића није било противно било којој правној норми, односно заповести или забрани садржаној у њој. Следећи закључак је да се Првослав Давинић није понашао штетно за друштво или појединце, нити је угрозио нека материјална добра, права или интересе грађана. Најзад, Првослав Давинић није ни имао намеру да нанесе било какву штету држави или било коме, а у правноснажно завршеним кривичним поступцима није утврђено постојање његове кривице, као субјективне категорије. Уколико нема кривице, нема ни одговорности као субјективног елемента деликта.
Као да постоји усуд у нашој земљи који се своди на непобитну чињеницу да сви велики људи морају да страдају, уколико се супротставе „већим“ од себе по положају и моћи. Тада се уопште не узима њихов квалитет, нити некога интересује њихов дотадашњи живот и успех, већ се човек посматра у тренутку, без обзира што тренутак може да обмане.
Први страдалник овог политичког времена, после петооктобарских промена, а сигурно и највећи је Првослав Давинић. Тај политички „црни талас“ он је осетио на сопственој кожи, чије последице још увек трају. Његова судбина треба да буде поучна и пример генерацијама садашњих и будућих политичара, носилаца највиших државних функција, како се не треба односити према државном функционеру, политичару, интелектуалцу par ekselans, који је неистомишљеник и који не прихвата налоге који су противни његовој савести, моралу и закону.
Од појаве Првослава Павинића на нашој политичкој сцени, као прве и највеће жртве произведених афера, примењује се опробани модел дискредитације и омаловажавања неподобних личности, у континуитету афера и конфликата, често без крајњег исхода и судских одлука или са судским одлука које се не поклапају са очекивањима спинера афера, без којих владајуће странке не могу да функционишу, јер би у противном морао да постоји дијалог и аргументи, па је проглашавање неморалних, корумпираних, криминалаца, непријатеља, издајника, једино у чему истрајавају многи носиоци политичке власти у нашем дисторзијском друштву.
Првослав Давинић је осетио и још увек осећа велику неправду. Многи читаоци су, сигуран сам, такође осетили неправду ове или сличне врсте, а неки ће баш због претрпљене неправде бити имуни на описану неправду, са могућим констатацијама: ипак је њему лако било, био је министар, није му угрожена егзистенција. Одговор на евентуално такве констатције и сумње није могуће једноставно дати, већ је потребна једна шира анализа. Како би се избегла непотребна даља анализа употребићу супститут очекиваног одговора, у животним ситуацијама у којима човек осећа неправду, па ћу се позвати на великана наше књижевности Мешу Селимовића, који је рекао: „Свака неправда је једнака, а човјеку се чини да је највећа која је њему учињена. А ако му се чини, онда и јесте тако, јер не може се мислити туђом главом.“
У Београду, 30.12.2020. године Адвокат др Драган Пашић
