Адвокат Предраг Милованчевић: “Пресуде Трибунала у Хагу-фалсификовање историје”

Фото: Порота-реч грађана

ЛИЧНИ СТАВ: Адвокат Предраг Милованчевић

Међународни кривични Трибунал за бившу Југославију у Хагу,  који сада делује под називом Механизам, осуђујућим пресудама изреченим генералу Ратку Младићу, Јовици Станишићу и Франку Симатовићу,  доследно реализује основни задатак  због кога је заиста основан, а то је фалсификовање историјских чињеница везаних за насилно оружано разбијање бивше СФРЈ, као  чланице УН. Наиме, досадашња пракса  Трибунала је показала да је стварни циљ оснивања и деловања овог Трибунала  управо извртање и сакривање чињеница о разорном деловању западних земаља при  разбијању бивше Југославије. У току југословенске кризе,  моћне западне државе кршиле су Повељу УН и деловале у својству   стварних  подстрекача, организатора и помагача насилне оружане сецесије  бивших југословенских република Словеније, Хрватске и БиХ. У поступцима пред Трибуналом све страшне последице те велике југословенске кризе биле су, заменом теза,  неосновано сваљене на српску страну, уз аболирање од било какве одговорности сецесионистичких снага и њихових ментора, који се овде  појављују као оснивачи Трибунала.

ПРЕКОРАЧЕЊЕ МАНДАТА  Трибунал за бившу Југославију основан је резолуцијом Савета Безбедности као „ad hoc“ трибунал и зато је његов мандат ограничен на примену само оних правних института и правила међународног права, која су постојала у моменту његовог оснивања. Трибунал као ad hoc орган УН, управо због таквог његовог својства, нема могућност да ствара нове институте  и да их уводи у употребу, а управо је то чинио стварањем и применом института тзв.“ удруженог злочиначког подухвата“-УЗП, чиме је Трибунал за бившу Југославију прекорачио свој мандат. Само стални међународни кривични суд,  настао међународним уговором, који државе чланице УН оснују и прихвате ратификацијом таквог уговора у сопственим парламентима, може имати могућност за евентуално стварање и примену нових правних института, па је  због таквог прекорачења мандата неопходно поништити све пресуде Трибунала базиране на  употреби  новоуведеног института.

КРШЕЊЕ ПОВЕЉЕ УН Све осуђујуће пресуде Трибунала за бившу Југославију, изречене оптуженим лицима српске националности, засноване су  на недозвољеној (због прекорачења мандата) и  ретроактивној, дакле недозвољеној примени уназад новоуведеног  института тзв. „удруженог злочиначког подухвата.“ Али ни то није било довољно за остварење стварних планираних циљева, па је зато институт УЗП у пракси Трибунала  употребљен на начин који је  у супротности са Повељом УН. Наиме, Повеља УН  обавезује све  државе чланице и међународне органе  да поштују територијални интегритет и суверенитет  држава чланица УН, а  Међународни кривични Трибунал за бившу Југославију у својим оптужницама и пресудама  ову Повељу брутално крши. Трибунал то чини  тако што као наводне учеснике тзв. УЗП означава све регуларне уставне институције и органе дотадашње савезне државе Југославије, који су по Уставу СФРЈ и Повељи УН били овлашћени и били у обавези да штите територијални интегритет и суверенитет државе Југославије, као јединог субјекта међународног права  у то време, а наведени органи тадашње Југославије  су управо тако и поступали. На идентичан начин Трибунал третира и државне органе република чланица савезне државе СФРЈ, који су били лојални Уставу СФРЈ, лојални савезној држави  и Повељи УН и  који су у условима насилне оружане сецесије покушавали да заштите територијални интегритет и суверенитет тадашње Југославије. Само је непоштовање Повеље УН од стране Трибунала за бившу Југославију, могло довести до апсурдног става Трибунала о томе да се савезна оружана сила СФРЈ, тадашња ЈНА, затим Председништво СФРЈ и читав низ најважнијих регуларних државних органа савезне државе и република чланица федерације, нађу у улози агресора на сопствену државу Југославију, наводно вршећи агресију на сопствене   републике Хрватску и БиХ,  те да због тога буду оптужени и осуђени као наводни учесници поменутог УЗП. Овде није реч о незнању или необавештености о стварним дешавањима, већ о потпуно свесном  фалсификовању историјских  чињеница, са јасним циљем да се сакрије постојање оружане сецесије Словеније, Хрватске и БиХ, реализоване кроз оружану побуну и крваве оружане сукобе, уз пуну подршку и учешће  управо оних држава које су оснивачи и финансијери Трибунала. Све ово говори о необјективности, чак о потпуној пристрасности овог Трибунала, који циљано сакрива поменуте чињенице о насилној оружаној сецесији којом је разбијена бивша СФРЈ.

СТВАРНЕ ЧИЊЕНИЦЕ  Међународни  Трибунал за бившу Југославију у Хагу, као орган УН, има на располагању све резолуције и документа Савета Безбедности УН из времена југословенске кризе, па тако и Резолуцију Савета безбедности УН бр.721 од 27. новембра 1991, којом је  на захтев југословенске Владе, одобрена  Мировна мисија УН у Југославији. Претходни услов за ову резолуцију био је пристанак председника тадашње  југословенске републике Хрватске Фрање Туђмана, који је  у Женеви потписао обавезу да хрватске снаге престану са нападима  на касарне ЈНА на територији Хрватске. Том резолуцијом је било предвиђено да се  ЈНА, као регуларна оружана војна сила Југославије, повуче са целе територије Хрватске, како би на просторима на којима је дошло до међуетничких напетости и сукоба биле распоређене мировне  снаге УН. Мировну мисију УН  истовремено су   прихватили и Савезна влада Југославије и  република Србија, кроз потпис њеног тадашњег председника Слободана Милошевића на поменутом Женевском споразуму, све као део мировног плана бившег америчког државног секретара Сајруса Венса. Овакав Венсов план, као део извештаја Генералног секретара УН од 11.12.1991. године, одобрен је Резолуцијом  Савета Безбедности УН бр.724 од 15.12.1991.године, о распоређивању 10.000 припадника мировних снага УН на територији тадашње југословенске републике Хрватске, након повлачења јединица ЈНА, са циљем да се успостављањем  мира пронађе мирно решење за југословенску кризу.

Поменути Извештај Генералног секретара УН од 11.12.1991.године, који је био основ за доношење Резолуције Савета Безбедности УН бр.724, о распоређивању мировних снага УН у Југославији, као писани документ Савета Безбедности, садржао је изричито упозорење тадашњег Генералног секретара УН, о томе да би свако преурањено признање сепаратистичких република у Југославији, пре постизања политичког споразума, дословно представљало доливање бензина на ватру оружаних сукоба. Супротно оваквом упозорењу Генералног секретара УН и супротно Резолуцијама 721 и 724 Савета Безбедности УН,  да мировна мисија УН у Југославији има за циљ да, успостављањем мира, створи услове за постизања политичког решења, поједине моћне западне државе и то  Немачка , Ватикан, Аустрија , Италија, Француска, Велика Британија и друге,  признале су сецесионистичке републике Словенију и Хрватску као самосталне државе, непосредно пре распоређивања мировних снага УН.  И не само то, већ су супротно Повељи УН,  одмах  издејствовале њихов пријем у УН. На тај начин УН су доведене у позицију да подржавају разбијање сопствене државе чланице,  кроз признавање насилне оружане сецесије појединих република југословенске федерације и да чак оружану сецесију награђују хитним  пријемом у УН,  иако су  суверенитет и  територијални  интегритет Југославије, као земље чланице и једног од 45 оснивача УН,  били  гарантовани  највишим правним актом ове светске организације, Повељом УН. Насиљем и злоупотребом моћи западних земаља, УН су на описани начин доведене у позицију најмоћнијег разбијача сопствене чланице-бивше Југославије. Тај процес је настављен и потоњим немачким признањем оружане сецесије БиХ, чије је признање од 06.априла 1992. као самосталне државе  (није нимало случајно изабран баш 06.април, као дан напада Хитлерове Немачке на Југославију  1941.) довело до читавог низа признања од стране других држава, а завршено експресним пријемом БиХ у УН у јеку страшних сецесионистичких сукоба у БиХ.

Окончање  насилног разбијања Југославије, уз бруталну злоупотребу УН, завршено је  Резолуцијом Савета Безбедности бр 752 од 15. маја 1992.године, којом се од Југославије тражи да се ЈНА одмах повуче из БиХ,  иако се, као регуларна оружана сила савезне државе Југославије,  у Босни налазила  на територији  сопствене државе. ЈНА је у БиХ  легално боравила у складу са Уставом СФРЈ и Повељом УН и чак је била гарант за безбедност српског становништва на територији Хрватске, одакле се, по Резолуцији 724 Савета Безбедности УН из 1991. године, повукла ради доласка УНПРОФОР-а. Поштујући одлуку државних органа Југославије, који су морали да испоштују Резолуцију УН,  ЈНА се повлачила и  из БиХ, иако је у томе била спречавана бруталним нападима  снага СДА под командом Алије Изетбеговића. Све то је било и наведено у Извештају Генералног секретара УН из  маја 1992, који је такође известио да се у Посавини,  на територији БиХ неовлашћено налазе оружане снаге Хрватске, али је амбасадор Аустрије, која је тада председавала седницом Савета Безбедности, сакрио такав извештај Генералног секретара, тако што га није изнео на седницу СБ на којој је тај извештај требало да буде разматран. Такво намерно изостављање  извештаја искоришћено је за увођење тоталног економског ембарга УН према Југославији. Наиме, Резолуцијом 757 од 30. маја 1992.године, на основу наведеног скандалозног поступка Аустрије, Савет Безбедности уводи  санкције  СРЈ због наводног учешћа ЈНА у рату у Бих, иако је Генерални секретар УН у свом извештају навео да се  радило само о делу неких јединица ЈНА, које се нису могле повући због сталних напада Алијине војске. У вези са овако уведеним санкцијама,  ништа није могла променити ни чињеница да су одмах после тога новински медији и у Србији и у Паризу детаљно извештавали о невиђеној превари Аустрије и западних сила, које су на овакав криминалан начин увеле санкције једној држави. Био је то прави ратни чин, који је уништио привреду СРЈ, довео до хиперинфлације и нанео невероватне патње целокупном становништву тадашње  СРЈ. По уништавајућим  последицама на укупни живот становништва тадашње СРЈ, представљао је дословну  реализацију претње министра спољних послова Немачке Ханса Дитриха Геншера, да ће Србима скинути осмех са лица.  Циљ је био очигледан и јасан: санкцијама уништити привреду СРЈ и тако Србију  онемогућити да помаже и брани српски народ који је живео на територији Хрватске и БиХ. Истеривањем ЈНА из Босне, тамошње Србе требало је  затворити у босански караказан и изложити ударима Алијиних и Туђманових бојовника, муџахедина и НАТО авијације, до њиховог потпуног уништења и елиминисања  као политичког фактора у БиХ.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ Међународни трибунал за бившу Југославију располагао је свим овим документима УН, макар на тај начин што су му били предочени од стране одбрана оптужених, али све те чињенице изврће и фалсификује, тако што у оптужницама и пресудама сакрива наведене насилне сецесионистичке поступке бивших југословенских република Словеније, Хрватске и БиХ, а оружане сукобе изазване оружаном сецесијом представља као  српски удружени злочиначки подухват, наводно извршен са циљем да се створи држава под српском доминацијом, тако што ће се, чињењем најгорих злочина, елиминисати све несрпско становништво са тих територија. Документа УН показују да је било управо обрнуто, да је то био план сецесионистичких снага у Словенији, Хрватској и БиХ према Србима, јер је само уништење домаћег становништва српске националности омогућавало успех сецесионистичких снага. Такве планове сецесиониста  моћни запад отворено је  подржавао и то војно, политички и економски, па је сакривање такве улоге појединих западних земаља у разбијању Југославије – основни разлог за описани рад Трибунала за бившу Југославију. Неспорна је чињеница да је  Немачка као моћна западна земља, кршењем међународног права признала насилну, оружану сецесију појединих југословенских република и тиме минирала мировни план УН за бившу Југославију,  тако што је  директно распаљивала оружане сукобе у Хрватској и БиХ. Отуда је цинично,  али и потпуно истинито да је управо Немачка била иницијатор за оснивање Међународног трибунала за бившу Југославију. Управо су најзначајније западне државе, које су најважнији оснивачи и финансијери овог Трибунала, у исто време биле и најзначајнији подстрекачи, организатори и промотери насилне оружане сецесије појединих југословенских република. Управо зато се Трибунал у његовим пресудама бави фалсификовањем историје, сакривањем  стварних догађаја и њихових учесника и  неоснованим пребацивањем кривице на српски народ,  који је био и највећа жртва насилног разбијања Југославије.

Међународни трибунал за бившу Југославију сакрива и заташкава страшне злочине почињене према становништву српске националности, па и на тај начин фалсификује историјске чињенице. На подручјима која су била под заштитом УНПРОФОРА, као мировних снага УН у Југославији, хрватске снаге су спровеле у периоду од средине 1992. до 1995. године укупно пет бруталних војних операција, у којима су тешко страдали становници српске националности, за које нико није осуђен пред Трибуналом.

У хрватској операцији Миљевачки плато у јуну 1992. раскомадано је и бачено у крашку јаму 40 припадника територијалне одбране РСК српске националности. Нико за тај злочин није одговарао.

У Масленичкој операцији оружаних снага Хрватске у јануару 1993. смртно је страдало 348 лица српске националности, а 10.000 људи је протерано и никада није враћено на своја огњишта, али ти злочини нису интересовали Трибунал.

За војну акцију Хрватске у Медачком џепу, у септембру 1993. године, командат УНПРОФОРА, генерал Жан Кот је, након обиласка лица места, навео: „Разарање је намерно, систематско  и потпуно. Нема трагова живота  ни људи, ни животиња, ни птица!“ Радило се о уништавању српских села у залеђу Госпића. Не постоји осуђујућа пресуда Трибунала.

У нападу оружаних снага Хрватске на зону под заштитом УН у Западној Славонији, у току операције „Бљесак“ почетком маја 1995. године, убијено је 283 лица српске националности, а од укупно пописаних 20.000 становника, после „Бљеска“остало их је, према извештају УН, свега 800, остали су протерани. Ова операција никада није била предмет рада Трибунала и нико за њу никада није одговарао. У току суђења Милану Мартићу, бившем Председнику РСК који је оптужен одмах после ракетирања Загреба, Трибунал је дословно забрањивао било какво помињање операције „Бљесак“, иако је до ракетирања  Загреба са 6 пројектила, у току кога није било погинулих,  дошло у очајничком покушају да се заустави масакрирање српског становништва у  Западној  Славонији. Зверско убијање српских цивила у збегу,  од стране хрватских  снага, забележила је и немачка телевизија, снимком хрватских цистерни које са аутопута перу  крв брутално побијених Срба, али ни то није био довољан доказ да пред Трибуналом неко одговара за ове злочине. Иако је Милан Мартић осуђен као председник изгнаног српског народа из РСК на укупно 35 година затвора, Трибунал у Хагу је, противно сопственом Статуту, дозволио да му Хрватска поново суди за бомбардовање Сиска и Карловца и да га за то осуди на додатних 7 година затвора, иако су ови градови били обухваћени оптужницом Трибунала заједно са ракетирањем  Загреба, о чему је Трибунал  већ донео пресуду.

О ослобађајућој пресуди Трибунала за хрватску  операцију „Олуја“ у августу 1995. да не говоримо. Смртно страдање преко 2300 лица српске националности и етничко чишћење 250.000 срба не повлачи за собом кривичну одговорност ни војних команданата, ни политичког руководства Хрватске. Ради се о потпуном компромитовању Трибунала,  који је отворено на страни починилаца најтежих злочина против српског становништва.

ШТА И КАКО  ДАЉЕ  

Начин на који се држава Србија данас односи према јунацима са Кошара и Паштрика, након претходних 20 година ћутања, показатељ је како се треба односити према пресудама Трибунала: Србија не сме дозволити да јој други и то отворени непријатељи пишу историју.  У историјске уџбенике треба унети напред наведене чињенице о тешком злочину против мира, који су моћне западне државе извршиле подржавањем и учешћем у насилној оружаној сецесији Словеније, Хрватске и БиХ и оружаним разбијањем једне мирољубиве земље, која никога није напала, нити је њен војник крочио ван територије СФРЈ. Југославија је  била брутално нападнута и изнутра и споља ради њеног уништења, а пресудама Трибунала се српски народ проглашава за агресора и кривца за рат који су други изабрали и водили. Да би опстала као држава, Србија  има обавезу да учи своју децу елементарном самопоштовању кроз упознавање са овим напред наведеним чињеницама: да нису потомци неког агресорског и геноцидног народа, како нам се сугерише пресудама Трибунала, већ да припадамо народу који се у два светска рата борио на правој победничкој страни, који никада  није отимао туђе, али који увек брани своју државу, па је тако чинио и у југословенској кризи.

Када данас моћни западни политички фактори захтевају доношење закона о забрани негирања геноцида, наводно утврђеног пресудама Трибунала, када траже проглашење Срба за геноцидни народ и када нас  као такве  и третирају, Србија би требало да се суочи са моћним невладиним сектором код нас,  који подржава такву политику западних земаља према нама. То се може учинити само доношењем Закона о агентима страног утицаја, који би зауставио такву отворено непријатељску делатност дела тзв. невладиног сектора, организованог, вођеног и плаћеног од стране земаља са очито непријатељским намерама према РС, ради реализације њихових – страних, а не наших интереса.

12.7.2021.                                                         адв. Предраг Милованчевић,                                                                            бранилац Милана Мартића

Пријатељи сајта