Advokat Predrag Milovančević: “Presude Tribunala u Hagu-falsifikovanje istorije”

Foto: Porota-reč građana

LIČNI STAV: Advokat Predrag Milovančević

Međunarodni krivični Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu,  koji sada deluje pod nazivom Mehanizam, osuđujućim presudama izrečenim generalu Ratku Mladiću, Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću,  dosledno realizuje osnovni zadatak  zbog koga je zaista osnovan, a to je falsifikovanje istorijskih činjenica vezanih za nasilno oružano razbijanje bivše SFRJ, kao  članice UN. Naime, dosadašnja praksa  Tribunala je pokazala da je stvarni cilj osnivanja i delovanja ovog Tribunala  upravo izvrtanje i sakrivanje činjenica o razornom delovanju zapadnih zemalja pri  razbijanju bivše Jugoslavije. U toku jugoslovenske krize,  moćne zapadne države kršile su Povelju UN i delovale u svojstvu   stvarnih  podstrekača, organizatora i pomagača nasilne oružane secesije  bivših jugoslovenskih republika Slovenije, Hrvatske i BiH. U postupcima pred Tribunalom sve strašne posledice te velike jugoslovenske krize bile su, zamenom teza,  neosnovano svaljene na srpsku stranu, uz aboliranje od bilo kakve odgovornosti secesionističkih snaga i njihovih mentora, koji se ovde  pojavljuju kao osnivači Tribunala.

PREKORAČENJE MANDATA  Tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je rezolucijom Saveta Bezbednosti kao „ad hoc“ tribunal i zato je njegov mandat ograničen na primenu samo onih pravnih instituta i pravila međunarodnog prava, koja su postojala u momentu njegovog osnivanja. Tribunal kao ad hoc organ UN, upravo zbog takvog njegovog svojstva, nema mogućnost da stvara nove institute  i da ih uvodi u upotrebu, a upravo je to činio stvaranjem i primenom instituta tzv.“ udruženog zločinačkog poduhvata“-UZP, čime je Tribunal za bivšu Jugoslaviju prekoračio svoj mandat. Samo stalni međunarodni krivični sud,  nastao međunarodnim ugovorom, koji države članice UN osnuju i prihvate ratifikacijom takvog ugovora u sopstvenim parlamentima, može imati mogućnost za eventualno stvaranje i primenu novih pravnih instituta, pa je  zbog takvog prekoračenja mandata neophodno poništiti sve presude Tribunala bazirane na  upotrebi  novouvedenog instituta.

KRŠENJE POVELJE UN Sve osuđujuće presude Tribunala za bivšu Jugoslaviju, izrečene optuženim licima srpske nacionalnosti, zasnovane su  na nedozvoljenoj (zbog prekoračenja mandata) i  retroaktivnoj, dakle nedozvoljenoj primeni unazad novouvedenog  instituta tzv. „udruženog zločinačkog poduhvata.“ Ali ni to nije bilo dovoljno za ostvarenje stvarnih planiranih ciljeva, pa je zato institut UZP u praksi Tribunala  upotrebljen na način koji je  u suprotnosti sa Poveljom UN. Naime, Povelja UN  obavezuje sve  države članice i međunarodne organe  da poštuju teritorijalni integritet i suverenitet  država članica UN, a  Međunarodni krivični Tribunal za bivšu Jugoslaviju u svojim optužnicama i presudama  ovu Povelju brutalno krši. Tribunal to čini  tako što kao navodne učesnike tzv. UZP označava sve regularne ustavne institucije i organe dotadašnje savezne države Jugoslavije, koji su po Ustavu SFRJ i Povelji UN bili ovlašćeni i bili u obavezi da štite teritorijalni integritet i suverenitet države Jugoslavije, kao jedinog subjekta međunarodnog prava  u to vreme, a navedeni organi tadašnje Jugoslavije  su upravo tako i postupali. Na identičan način Tribunal tretira i državne organe republika članica savezne države SFRJ, koji su bili lojalni Ustavu SFRJ, lojalni saveznoj državi  i Povelji UN i  koji su u uslovima nasilne oružane secesije pokušavali da zaštite teritorijalni integritet i suverenitet tadašnje Jugoslavije. Samo je nepoštovanje Povelje UN od strane Tribunala za bivšu Jugoslaviju, moglo dovesti do apsurdnog stava Tribunala o tome da se savezna oružana sila SFRJ, tadašnja JNA, zatim Predsedništvo SFRJ i čitav niz najvažnijih regularnih državnih organa savezne države i republika članica federacije, nađu u ulozi agresora na sopstvenu državu Jugoslaviju, navodno vršeći agresiju na sopstvene   republike Hrvatsku i BiH,  te da zbog toga budu optuženi i osuđeni kao navodni učesnici pomenutog UZP. Ovde nije reč o neznanju ili neobaveštenosti o stvarnim dešavanjima, već o potpuno svesnom  falsifikovanju istorijskih  činjenica, sa jasnim ciljem da se sakrije postojanje oružane secesije Slovenije, Hrvatske i BiH, realizovane kroz oružanu pobunu i krvave oružane sukobe, uz punu podršku i učešće  upravo onih država koje su osnivači i finansijeri Tribunala. Sve ovo govori o neobjektivnosti, čak o potpunoj pristrasnosti ovog Tribunala, koji ciljano sakriva pomenute činjenice o nasilnoj oružanoj secesiji kojom je razbijena bivša SFRJ.

STVARNE ČINJENICE  Međunarodni  Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu, kao organ UN, ima na raspolaganju sve rezolucije i dokumenta Saveta Bezbednosti UN iz vremena jugoslovenske krize, pa tako i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN br.721 od 27. novembra 1991, kojom je  na zahtev jugoslovenske Vlade, odobrena  Mirovna misija UN u Jugoslaviji. Prethodni uslov za ovu rezoluciju bio je pristanak predsednika tadašnje  jugoslovenske republike Hrvatske Franje Tuđmana, koji je  u Ženevi potpisao obavezu da hrvatske snage prestanu sa napadima  na kasarne JNA na teritoriji Hrvatske. Tom rezolucijom je bilo predviđeno da se  JNA, kao regularna oružana vojna sila Jugoslavije, povuče sa cele teritorije Hrvatske, kako bi na prostorima na kojima je došlo do međuetničkih napetosti i sukoba bile raspoređene mirovne  snage UN. Mirovnu misiju UN  istovremeno su   prihvatili i Savezna vlada Jugoslavije i  republika Srbija, kroz potpis njenog tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića na pomenutom Ženevskom sporazumu, sve kao deo mirovnog plana bivšeg američkog državnog sekretara Sajrusa Vensa. Ovakav Vensov plan, kao deo izveštaja Generalnog sekretara UN od 11.12.1991. godine, odobren je Rezolucijom  Saveta Bezbednosti UN br.724 od 15.12.1991.godine, o raspoređivanju 10.000 pripadnika mirovnih snaga UN na teritoriji tadašnje jugoslovenske republike Hrvatske, nakon povlačenja jedinica JNA, sa ciljem da se uspostavljanjem  mira pronađe mirno rešenje za jugoslovensku krizu.

Pomenuti Izveštaj Generalnog sekretara UN od 11.12.1991.godine, koji je bio osnov za donošenje Rezolucije Saveta Bezbednosti UN br.724, o raspoređivanju mirovnih snaga UN u Jugoslaviji, kao pisani dokument Saveta Bezbednosti, sadržao je izričito upozorenje tadašnjeg Generalnog sekretara UN, o tome da bi svako preuranjeno priznanje separatističkih republika u Jugoslaviji, pre postizanja političkog sporazuma, doslovno predstavljalo dolivanje benzina na vatru oružanih sukoba. Suprotno ovakvom upozorenju Generalnog sekretara UN i suprotno Rezolucijama 721 i 724 Saveta Bezbednosti UN,  da mirovna misija UN u Jugoslaviji ima za cilj da, uspostavljanjem mira, stvori uslove za postizanja političkog rešenja, pojedine moćne zapadne države i to  Nemačka , Vatikan, Austrija , Italija, Francuska, Velika Britanija i druge,  priznale su secesionističke republike Sloveniju i Hrvatsku kao samostalne države, neposredno pre raspoređivanja mirovnih snaga UN.  I ne samo to, već su suprotno Povelji UN,  odmah  izdejstvovale njihov prijem u UN. Na taj način UN su dovedene u poziciju da podržavaju razbijanje sopstvene države članice,  kroz priznavanje nasilne oružane secesije pojedinih republika jugoslovenske federacije i da čak oružanu secesiju nagrađuju hitnim  prijemom u UN,  iako su  suverenitet i  teritorijalni  integritet Jugoslavije, kao zemlje članice i jednog od 45 osnivača UN,  bili  garantovani  najvišim pravnim aktom ove svetske organizacije, Poveljom UN. Nasiljem i zloupotrebom moći zapadnih zemalja, UN su na opisani način dovedene u poziciju najmoćnijeg razbijača sopstvene članice-bivše Jugoslavije. Taj proces je nastavljen i potonjim nemačkim priznanjem oružane secesije BiH, čije je priznanje od 06.aprila 1992. kao samostalne države  (nije nimalo slučajno izabran baš 06.april, kao dan napada Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju  1941.) dovelo do čitavog niza priznanja od strane drugih država, a završeno ekspresnim prijemom BiH u UN u jeku strašnih secesionističkih sukoba u BiH.

Okončanje  nasilnog razbijanja Jugoslavije, uz brutalnu zloupotrebu UN, završeno je  Rezolucijom Saveta Bezbednosti br 752 od 15. maja 1992.godine, kojom se od Jugoslavije traži da se JNA odmah povuče iz BiH,  iako se, kao regularna oružana sila savezne države Jugoslavije,  u Bosni nalazila  na teritoriji  sopstvene države. JNA je u BiH  legalno boravila u skladu sa Ustavom SFRJ i Poveljom UN i čak je bila garant za bezbednost srpskog stanovništva na teritoriji Hrvatske, odakle se, po Rezoluciji 724 Saveta Bezbednosti UN iz 1991. godine, povukla radi dolaska UNPROFOR-a. Poštujući odluku državnih organa Jugoslavije, koji su morali da ispoštuju Rezoluciju UN,  JNA se povlačila i  iz BiH, iako je u tome bila sprečavana brutalnim napadima  snaga SDA pod komandom Alije Izetbegovića. Sve to je bilo i navedeno u Izveštaju Generalnog sekretara UN iz  maja 1992, koji je takođe izvestio da se u Posavini,  na teritoriji BiH neovlašćeno nalaze oružane snage Hrvatske, ali je ambasador Austrije, koja je tada predsedavala sednicom Saveta Bezbednosti, sakrio takav izveštaj Generalnog sekretara, tako što ga nije izneo na sednicu SB na kojoj je taj izveštaj trebalo da bude razmatran. Takvo namerno izostavljanje  izveštaja iskorišćeno je za uvođenje totalnog ekonomskog embarga UN prema Jugoslaviji. Naime, Rezolucijom 757 od 30. maja 1992.godine, na osnovu navedenog skandaloznog postupka Austrije, Savet Bezbednosti uvodi  sankcije  SRJ zbog navodnog učešća JNA u ratu u Bih, iako je Generalni sekretar UN u svom izveštaju naveo da se  radilo samo o delu nekih jedinica JNA, koje se nisu mogle povući zbog stalnih napada Alijine vojske. U vezi sa ovako uvedenim sankcijama,  ništa nije mogla promeniti ni činjenica da su odmah posle toga novinski mediji i u Srbiji i u Parizu detaljno izveštavali o neviđenoj prevari Austrije i zapadnih sila, koje su na ovakav kriminalan način uvele sankcije jednoj državi. Bio je to pravi ratni čin, koji je uništio privredu SRJ, doveo do hiperinflacije i naneo neverovatne patnje celokupnom stanovništvu tadašnje  SRJ. Po uništavajućim  posledicama na ukupni život stanovništva tadašnje SRJ, predstavljao je doslovnu  realizaciju pretnje ministra spoljnih poslova Nemačke Hansa Ditriha Genšera, da će Srbima skinuti osmeh sa lica.  Cilj je bio očigledan i jasan: sankcijama uništiti privredu SRJ i tako Srbiju  onemogućiti da pomaže i brani srpski narod koji je živeo na teritoriji Hrvatske i BiH. Isterivanjem JNA iz Bosne, tamošnje Srbe trebalo je  zatvoriti u bosanski karakazan i izložiti udarima Alijinih i Tuđmanovih bojovnika, mudžahedina i NATO avijacije, do njihovog potpunog uništenja i eliminisanja  kao političkog faktora u BiH.

FALSIFIKOVANJE ISTORIJE Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju raspolagao je svim ovim dokumentima UN, makar na taj način što su mu bili predočeni od strane odbrana optuženih, ali sve te činjenice izvrće i falsifikuje, tako što u optužnicama i presudama sakriva navedene nasilne secesionističke postupke bivših jugoslovenskih republika Slovenije, Hrvatske i BiH, a oružane sukobe izazvane oružanom secesijom predstavlja kao  srpski udruženi zločinački poduhvat, navodno izvršen sa ciljem da se stvori država pod srpskom dominacijom, tako što će se, činjenjem najgorih zločina, eliminisati sve nesrpsko stanovništvo sa tih teritorija. Dokumenta UN pokazuju da je bilo upravo obrnuto, da je to bio plan secesionističkih snaga u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH prema Srbima, jer je samo uništenje domaćeg stanovništva srpske nacionalnosti omogućavalo uspeh secesionističkih snaga. Takve planove secesionista  moćni zapad otvoreno je  podržavao i to vojno, politički i ekonomski, pa je sakrivanje takve uloge pojedinih zapadnih zemalja u razbijanju Jugoslavije – osnovni razlog za opisani rad Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Nesporna je činjenica da je  Nemačka kao moćna zapadna zemlja, kršenjem međunarodnog prava priznala nasilnu, oružanu secesiju pojedinih jugoslovenskih republika i time minirala mirovni plan UN za bivšu Jugoslaviju,  tako što je  direktno raspaljivala oružane sukobe u Hrvatskoj i BiH. Otuda je cinično,  ali i potpuno istinito da je upravo Nemačka bila inicijator za osnivanje Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Upravo su najznačajnije zapadne države, koje su najvažniji osnivači i finansijeri ovog Tribunala, u isto vreme bile i najznačajniji podstrekači, organizatori i promoteri nasilne oružane secesije pojedinih jugoslovenskih republika. Upravo zato se Tribunal u njegovim presudama bavi falsifikovanjem istorije, sakrivanjem  stvarnih događaja i njihovih učesnika i  neosnovanim prebacivanjem krivice na srpski narod,  koji je bio i najveća žrtva nasilnog razbijanja Jugoslavije.

Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju sakriva i zataškava strašne zločine počinjene prema stanovništvu srpske nacionalnosti, pa i na taj način falsifikuje istorijske činjenice. Na područjima koja su bila pod zaštitom UNPROFORA, kao mirovnih snaga UN u Jugoslaviji, hrvatske snage su sprovele u periodu od sredine 1992. do 1995. godine ukupno pet brutalnih vojnih operacija, u kojima su teško stradali stanovnici srpske nacionalnosti, za koje niko nije osuđen pred Tribunalom.

U hrvatskoj operaciji Miljevački plato u junu 1992. raskomadano je i bačeno u krašku jamu 40 pripadnika teritorijalne odbrane RSK srpske nacionalnosti. Niko za taj zločin nije odgovarao.

U Masleničkoj operaciji oružanih snaga Hrvatske u januaru 1993. smrtno je stradalo 348 lica srpske nacionalnosti, a 10.000 ljudi je proterano i nikada nije vraćeno na svoja ognjišta, ali ti zločini nisu interesovali Tribunal.

Za vojnu akciju Hrvatske u Medačkom džepu, u septembru 1993. godine, komandat UNPROFORA, general Žan Kot je, nakon obilaska lica mesta, naveo: „Razaranje je namerno, sistematsko  i potpuno. Nema tragova života  ni ljudi, ni životinja, ni ptica!“ Radilo se o uništavanju srpskih sela u zaleđu Gospića. Ne postoji osuđujuća presuda Tribunala.

U napadu oružanih snaga Hrvatske na zonu pod zaštitom UN u Zapadnoj Slavoniji, u toku operacije „Bljesak“ početkom maja 1995. godine, ubijeno je 283 lica srpske nacionalnosti, a od ukupno popisanih 20.000 stanovnika, posle „Bljeska“ostalo ih je, prema izveštaju UN, svega 800, ostali su proterani. Ova operacija nikada nije bila predmet rada Tribunala i niko za nju nikada nije odgovarao. U toku suđenja Milanu Martiću, bivšem Predsedniku RSK koji je optužen odmah posle raketiranja Zagreba, Tribunal je doslovno zabranjivao bilo kakvo pominjanje operacije „Bljesak“, iako je do raketiranja  Zagreba sa 6 projektila, u toku koga nije bilo poginulih,  došlo u očajničkom pokušaju da se zaustavi masakriranje srpskog stanovništva u  Zapadnoj  Slavoniji. Zversko ubijanje srpskih civila u zbegu,  od strane hrvatskih  snaga, zabeležila je i nemačka televizija, snimkom hrvatskih cisterni koje sa autoputa peru  krv brutalno pobijenih Srba, ali ni to nije bio dovoljan dokaz da pred Tribunalom neko odgovara za ove zločine. Iako je Milan Martić osuđen kao predsednik izgnanog srpskog naroda iz RSK na ukupno 35 godina zatvora, Tribunal u Hagu je, protivno sopstvenom Statutu, dozvolio da mu Hrvatska ponovo sudi za bombardovanje Siska i Karlovca i da ga za to osudi na dodatnih 7 godina zatvora, iako su ovi gradovi bili obuhvaćeni optužnicom Tribunala zajedno sa raketiranjem  Zagreba, o čemu je Tribunal  već doneo presudu.

O oslobađajućoj presudi Tribunala za hrvatsku  operaciju „Oluja“ u avgustu 1995. da ne govorimo. Smrtno stradanje preko 2300 lica srpske nacionalnosti i etničko čišćenje 250.000 srba ne povlači za sobom krivičnu odgovornost ni vojnih komandanata, ni političkog rukovodstva Hrvatske. Radi se o potpunom kompromitovanju Tribunala,  koji je otvoreno na strani počinilaca najtežih zločina protiv srpskog stanovništva.

ŠTA I KAKO  DALJE  

Način na koji se država Srbija danas odnosi prema junacima sa Košara i Paštrika, nakon prethodnih 20 godina ćutanja, pokazatelj je kako se treba odnositi prema presudama Tribunala: Srbija ne sme dozvoliti da joj drugi i to otvoreni neprijatelji pišu istoriju.  U istorijske udžbenike treba uneti napred navedene činjenice o teškom zločinu protiv mira, koji su moćne zapadne države izvršile podržavanjem i učešćem u nasilnoj oružanoj secesiji Slovenije, Hrvatske i BiH i oružanim razbijanjem jedne miroljubive zemlje, koja nikoga nije napala, niti je njen vojnik kročio van teritorije SFRJ. Jugoslavija je  bila brutalno napadnuta i iznutra i spolja radi njenog uništenja, a presudama Tribunala se srpski narod proglašava za agresora i krivca za rat koji su drugi izabrali i vodili. Da bi opstala kao država, Srbija  ima obavezu da uči svoju decu elementarnom samopoštovanju kroz upoznavanje sa ovim napred navedenim činjenicama: da nisu potomci nekog agresorskog i genocidnog naroda, kako nam se sugeriše presudama Tribunala, već da pripadamo narodu koji se u dva svetska rata borio na pravoj pobedničkoj strani, koji nikada  nije otimao tuđe, ali koji uvek brani svoju državu, pa je tako činio i u jugoslovenskoj krizi.

Kada danas moćni zapadni politički faktori zahtevaju donošenje zakona o zabrani negiranja genocida, navodno utvrđenog presudama Tribunala, kada traže proglašenje Srba za genocidni narod i kada nas  kao takve  i tretiraju, Srbija bi trebalo da se suoči sa moćnim nevladinim sektorom kod nas,  koji podržava takvu politiku zapadnih zemalja prema nama. To se može učiniti samo donošenjem Zakona o agentima stranog uticaja, koji bi zaustavio takvu otvoreno neprijateljsku delatnost dela tzv. nevladinog sektora, organizovanog, vođenog i plaćenog od strane zemalja sa očito neprijateljskim namerama prema RS, radi realizacije njihovih – stranih, a ne naših interesa.

12.7.2021.                                                         adv. Predrag Milovančević,                                                                            branilac Milana Martića

Prijatelji sajta