Фото: Порота-реч грађана
У Београду је 31. децембра 2015. године у 91-ој години живота преминуо доајен српске адвокатуре Вељко Губерина, саопштила је Адвокатска комора Србије.
Током више од 50 година адвокатске каријере, Вељко Губерина се бавио кривичним правом. Био је бранилац оптужених за убиство у 700 предмета и успео је, наводи АКС, да својим знањем и адвокатском вештином ослободи 51 брањеника.
„Својим иступима у судници и у јавности Губерина је указао и доказао да адвокат преданим, стручним радом и професионалним залагањем може да одбрани највише људске вредности – слободу и живот.
У судске анале свакако су ушли бројни случајеви у којима је Вељко Губерина радио: „Случај у возу 116“, „Фаркаждински случај“, „Случај Точиловац“, „Случај Деспотов“, „Убиство у судници“, „Убистов таксисте“, „Случај убиства амбасадора Турске у Београду“, случај „Шалинац“ за који је често говорио да је то његово животно дело јер је успео након пет година тешке борбе у судници да ослободи брањеника зато што је утврђено да исказ у истрази није прибављен на законит начин.
Вељко Губерина добитник је више признања: Плакете Адвокатске коморе Србије за допринос унапређењу и развоју адвокатуре, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима поводом 120 година адвокатуре у Србији, Повеље Адвокатске коморе Србије поводом 125 година адвокатуре у Србији, Ордена рада поводом обележавања 140 година адвокатуре у
Србије, Плакете општине Јагодина, Плакете Правног факултета у Нишу, награде „Живојин Павловић“ за едицију „Сведок историје“, „Беседничке хрисовуље“ Правног факултета у Београду, „Чудотворе иконе пресвете Богородице – Чајничка красница“ од Дабробосанске митрополије, признања Адвокатске коморе Србије за допринос у изради „Истоприје српске адвокатуре“, Златне Плакете Адвокатске коморе Србије за животно дело.
Вељко Губерина је аутор едиција „Бранио сам“ и „Сведок историје“ истичући да оно шта за нама остаје је написана реч. Захваљујући његовом залагању и преданом раду са групом истомишљеника историја адвокатуре је трајно забележена у едицији „Историја југословенске адвокатуре“ и „Историја српске адвокатуре – биографије знаменитих српских адвоката. Дужност председника Адвокатске коморе Србије обављао је у два мандата од 1984 до 1986
и од 1988 до 1990. године.
Адвокат Вељко Губерина је отишао у легенду, коју је сам створио за живота. Веровао је у адвокатуру и себе. Живео је у адвокатури и за њу“, наводи се , поред осталог, у саопштењу које потписује председник АКС Драгољуб Ђорђевић.
Интервју објављен 28. фебруара 2015. у 23:24
– Не живим да гмижем од једне тачке која се зове рођење ка другој тачки која се зове смрт, већ да радим, стварам и креирам како бих нешто иза себе оставио и на тај начин и после физичке смрти наставио даље да живим-каже адвокат Вељко Губерина, коме је ова мисао давних година дошла с првим великим искушењима, а потписала читав живот, пуних девет деценија.
Од првог уласка у судницу до Златне плакете за животно дело коју му је због унапређења и афирмације адвокатуре, доделила 2012. године Адвокатска комора Србије, десет година након што се дефинитивно поздравио са судницом, прошло је пуних шездесет година у које је стало 608 одбрана оптужених за убиства и десетак књига, а адвокатској канцеларији је нови живот удахнуо његов унук адвокат Владимир Маринков, због кога је још поноснији на себе.
-Од укупног броја оптужених за убиства, које сам бранио, 45 је ослобођено и имају у својим становима моју слику поред иконе, тридесет двојици којима је првостепено била изречена смртна казна, током даљег суђења је спашена глава. Извршено је девет смртних казни стрељањем, међу којима и над мојим брањеником Небојшом Деспотовим који је осуђен због убиства две девојке у Зрењанину 10. септембра 1975. године. Током суђења које је трајало три године нашао сам код Деспотова да је био испуштен у породици, да је затајило друштво, али и родитељско васпитање. Казна је извршена и над Драгољубом Гутићем који је осуђен због убиства таксисте. Родбина покојног Драгољуба поклонила ми је његов прстен јер су желели да ме подсећа да се слична убиства никада више не понове -показује Губерина прстен на домалом прсту леве руке, док додаје -Био сам убеђен да сваки човек поседује елемент неке људовности која се кад- тад појављује.
Да ли сте код свих које сте бранили за најтежа дела нашли тај елемент људовности?
-Била је неколицина да нисам-признаје велики адвокат.
Крајем шездестих година 20 века, први предмет у којем је Врховни суд отворио главни претрес и пресудио, био је „фаркаждински случај“ у којем је Губерина бранио и обојица оптужених за убиство, на крају су ослобођени, а неколико година касније, забележено је да се стварни извршилац злочина сам пријавио полицији.
Пре 40 година прихватио је да брани бесплатно Рада Ђукића, оптуженог да је децембра 1975. у паузи суђења у судници Окружног суда у Бијелом Пољу, с два хица из пиштоља, који је скривен испод појаса унео у судницу, убио убицу своје ћерке Бранке Ђукић.
„И мој сарадник колега Милан Вујин је учествовао у том процесу. У овом случају ништа није било спорно, једино сам напао оптужницу због квалификације, да је дело почињено из безобзирне освете, за шта је првостепени суд и осудио оптуженог. По жалби одбране, Врховни суд Црне Горе је прогласио кривим Рада Ђукића за кривично дело ‘обично’ убиство и изрекао му казну од 5 година затвора. Почетком фебруара 1979. године Раде Ђукић са својом браћом дошао је код мене доносећи гусле на којима је било написано: ‘За људски поступак, за доказивање истине о трагедији наше Бранке. 1975. године, а у знак вијечите захвалности. Драгом В.Г. дарујемо овај стари инструмент – српске гусле. Раде и браћа Ђукићи’. Том приликом дали су ми и касету са гусларском песмом о случају покојне Бранке“, записао је адвокат у својим мемоарима.
– Адвокатура је најзначајнија професија у цивилизованом друштву јер штити људска и грађанска права, владавину права. Лекар може да вам спаси, продужи живот, али и адвокат, поготово у оно време док је постојала смртна казна, а и када исходује ослобађајућу пресуду и докаже да је неко неосновано оптужен.
Фото: Порота-реч грађана
Ја сам живео за историју. Гледајући са ове временске дистанце, мислим да сам стицајем околности био предодређен за професионални успех јер сам 1959. године добио случај „воз 116“ прву одбрану оптуженог за убиство, у којем сам три пута обарао осуђујућу пресуду, а четврта је била ослобађајућа, због чега сам постао познат.
Бранио сам –прича Губерина- малолетног ромског младића, оптуженог да је у возу украо сат од једног путника и да је потом хтео да избаци из воза полицајца који је дошао по путниковој пријави, али није успео па је кроз друга врата избацио оштећеног који је тада погинуо, а оптужени је искочио из воза и побегао. Истрага коју је у то време обављала полиција брзо је завршена, али је површно урађена, а веровало се сведочењу милиционера и кондуктера, док је трећи био само исказ оптуженог који је тврдио да то није урадио.
Мој клијент је на првом суђењу осуђен на 14 година затвора, пошто је био малолетник и није могао добити смртну казну. Пресуда је укинута због тога што се заснивала на два сведочења, а сведоци којима је првостепени суд веровао сасвим различито су говорили о догађају. На новом суђењу тужилац је предложио још једног сведока, неког путника из воза који је био у близини врата код којих се све догађало. Међутим, нису се били добро договорили јер он даје трећу верзију догађаја. Пада и друга пресуда, па и трећа, сведоци на реконструкцији износе нове верзије. Долази до четвртог суђења, након ког је била ослобађајућа пресуда.
Сва штампа је писала о том случају и тако је, напомиње Губерина, његова каријера почела успехом који је проистекао само из пружања професионално квалитетне одбране у складу са етиком и законом… У борби за истину победио је закон!
Завршним речима које је изговарао у судницама увек је давао тежину етичке и професионалне поуке које је оставио за наук генерацијама младих правника:
Данас ми остаје да се сетим-прича Губерина- да сам опстао, да је моја продице опстала захваљујући сељаку из Јагодине који нас је 1941. године примио кад смо побегли са Кордуна од усташког погрома током Другог светског рата. Живео сам у Карловцу и кад су 1941. дошле усташе, ми смо избегли –каже Губерина и истиче да је породица његове мајке тешко страдала.
У збегу, без игде ичега, спасавајући се од усташа, Срби Кордунаши бежали су насумично, а дошавши у то месташце, ти сељани, који су имали тек нешто мало, ни за себе довољно, примили су нас, удомили, делили све са нама. Било нас је око 2000, много и избеглица из Словеније, а прихватани смо сви, помогли су нам, преживели смо и вратили се својим кућама. Касније ми је Јагодина дала признање, што ми је велика част.
Моја цела породица, и то најутицајнији Кордунаши, прошла је кроз затвор, кад је дошао комунизам и Тито. Био сам из породице која је означена као реакционарна, па нисам могао да се упишем на факултет у Београду него у Словенији. Али, после сам бранио по целој бившој СФРЈ. Пет пута сам обишао Америку- каже Вељко Губерина
„-Нема ни великих ни малих судова, има само великих и малих судија!
-Величина бранилачког позива јесте у томе да останемо уз свог брањеника и онда када се мора примити и одијум јавности и на својим плећима осетити шта значи бити усамљен у својој борби, изложен јачини беса и огорчења средине у којој живиш.
-Моје основно начело: Само стваралачки рад који нешто иза себе оставља испуњава сврху нашег живљења! Држећи се тог начела човек ће себе да надживи.
-Не обезвређујем рад ниједног органа власти, али исто тако не дозвољавам ниједном органу власти да обезвреди Закон о кривичном поступку који императивно захтева поштовање личности и достојанство човека.
-Моја порука младима: Пошто верујете у себе, употребите сву своју снагу у служби амбиције!
-Бранећи не значи увек тражити ослобађајућу пресуду; задатак одбране је исто тако велик када се тражи решење законски и човечански правично!
-Човек сам добре воље јер никада никоме нисам пожелео оно што и самоме себи не бих пожелео. Када би се сви људи тиме руководили, на овоме свету не било проблема.
-Обраћам се увек и срцу и разуму.
-Бранећи мог клијента ја браним законитост, а кроз то браним правну стабилност овог друштва загарантовану кроз позитивне правне прописе.
-Углед се никада не може стећи на другом место до судске зграде. Репутација долази једино кроз иступање пред судом.
-Могу разумети када се судија, пошто изрекне смртну казну позива на закон. Не знам како да схватим када тај судија ту пресуду не достави оптуженим ни за три године. На који се закон тада позива, односно где му је савест да то оправда?
Фото: приватни албум Вељка Губерине
-Нисам добротворна установа, ја сам адвокат!
-Нападајући ме доказују да постојим!
-“Не лепо него корисно” девиза је Флорија. Међутим права је уметност спојити лепо и корисно, а то могу само великани одбране.
-Снага одбране је у томе да се човеку који је изложен већој опасности и мржњи притекне одмах у помоћ.
-Адвокат треба да располаже изузетном радном енергијом, знањем и упорношћу – све у служби своје амбиције, а у интересу свога брањеника.
-Ако је суд омогућио оптуженом да му бранилац прати суђење преко тумача како би могао одговорити своме позиву, како да објаснимо потез суда да истоме браниоцу шаље пресуду на језику који тај бранилац не познаје. Да ли је тада оптужени и на тај начин прикраћен у своме праву које има по закону?
-Руководио сам се начелом да свагда и свуда на свом животном путу саградим нове изворе, а старе да очувам, како бих увек имао где да се воде напијем.
-Закон ми дозвољава, а савест налаже да у интересу брањеника предузмем све, апсолутно све што му користи.
-Био сам принуђен да изјавим да не верујем у Закон, јер не верујем у суд који га треба применити, односно спровести. Нажалост и то сам неки пут морао изјавити.
-Изречену смртну казну нисам сматрао само својим поразом, већ и поразом друштва коме припадам, које нема веру у своје способности.
-Верујем да ћемо једног дана као друштво толико стасати да смртна казна неће бити једини лек и једино решење.
-Злочин без обзира колико био екстреман – смртном казном се не решава.
-Увек сам био и такав ћу и остати: противник убиства, без обзира да ли ће оно починити неконтролисани појединац или пак само цивилизовано друштво преко својих органа.
-Не убијајте људе због убиства, већ спасавајте људе од убиства!
-Нико ме није натерао да браним људе који су оптужени за убиство, али док их будем бранио нећу никада дозволити да ми савест пребаци да сам се о њу огрешио. Од суда, странака, пријатеља или пак непријатеља човек може и побећи, од своје савести никада!“
-Бранио сам од Марибора до Битоља, наставља причу Вељко Губерина- За мене су говорили ако није помогао ником није одмогао. То је довољно да вас Бог подржи. Моја мајка је пресудно утицала да будем овакав какав сам. Била је дубоко хумана особа. Често су оптуженици, који нису имали новца за одбрану, њој писали из затвора и молили је да ме моли да их браним.
Шта је теже у једном процесу, пресудити или бранити, бити судија или бранилац?
– Бићу отворен, не бих могао да одговорим. Постао сам јако субјективан. Многи су се чудили у вези неких случајева које сам примио. Много пута сам казао да бих и ја донео такву пресуду. Судијски, као и наш посао, дубоко је везан за човека од, што кажу, оног првог плача по рођењу до последњег којим оптужени прокуне онога који му није спасио живот и ту између та два плача тражио сам елеменате који су својствени сваком човеку-објашњава Губерина.
Да ли сте желели да будете судија?
-Нисам имао жељу да будем судија.
А тужилац?
Никад нисам желео да будем тужилац-категоричан је Губерина који је у дугој каријери био председник Адвокатске коморе Србије и председник Савеза републичких и покрајинских адвокатских комора Југославије.
Адвокатура је –убеђено оцењује Губерина- најегоцентричнија професија.
-Тврдим то професионалним искустовом које је трајало 50 година, а ангажовао сам се и на изради књиге Историја српске адвокатуре. Адвокати су најегоцентичнија професија, јер сви, свако од њих за себе мисли да је најбољи.
Цео живот, како напомиње, провео је у адвокатури, а то је место са ког се добро виде сви друштвени процеси.
-Замерио сам се на много места где сам говорио да ми нисмо правна држава. Не могу да заборавим ни то да бивши председник државе Борис Тадић није примио представике српских избеглица и прогнаника из Хрватске, а послали смо му молбу у име представника више од 200 000 људи који су најурени са својих вековних огњишта. Не да нас није примио, ма није одговорио! Сваког марта сетим се НАТО бомбардовања Србије 1999. године, огорчен због тог злочина против нашег народа. Питам се да ли је ико од наших политичара из свих тих власти, питао икада те људе за које говоре да су им пријатељи у европским земљама ишта о томе.
Ј.Ј
