„ЛЕКАРСКЕ ГРЕШКЕ“- ИСПОВЕСТ ИЛИНКЕ АРАМБАШИЋ , МАЈКЕ ЉИЉАНЕ АРАМБАШИЋ ПРЕМИНУЛЕ 2002. ГОДИНЕ
Како издржати? Како још годинама да седим по судницама и изнова проживљавам петодневну патњу, умирање моје ћерке Љиљане, у болници, у најтежим боловима, да би се обдукцијом показало да је узрок смрти сепса услед перфорације слепог црева!? -пита се Илинка Арамбашић, док чека почетак новог суђења за лекарску грешку, пошто је укинута пресуда Првог основног суда у Београду у случају петоро оптужених лекара Клиничког центра Србије.
Пре тринаест година, 15. фебруара 2002, осамнаестогодишња Љиљана Арамбашић се због јаких болова у стомаку јавила у Ургентни центар у Београду и током пет дана, од тог тренутка, хоспитализована је у три болнице, чак и на неуропсихијатрији,а умрла је 21. фебруара 2002. на Клиници за инфективне и тропске болести!
-Немам више снаге. Не могу њено име да се спомене, јако ми је тешко-прича и плаче Илинка Арамбашић- Све ове године, буквално све испочетка, превише ме је то све исцрпело, пакао суђења, лажи и на крају,опет, истина је негде у ћошку, они су јачи од истине и од свега.
Ево њене приче о Љиљаниној, о њиховој породичној трагедији.
-Први пут се 2002. године Сретење славило као Дан државности и уставности Србије и баш 15. фебруара, пре тринаест година Љиљана је добила старашне болове у стомаку.
Био је петак. Били су празници, три везана нерадна дана. У дежурним здравственим службама били су углавном специјализанти. Јако ми је тешко кад се сетим тог доласка у Ургентни центар. Знате оно, знају превише, чим се појави особа они погледају, знају шта је боли да она и не каже. Такав је случај био. Кад сам почела да причам о њеном стању, доктор,хирург специјализант, удаљио ме из ординације јер је она била пунолетна и могла сама да каже, а она од болова није знала малтене како јој је име. Тако је кренуло. Он је упутио Љиљану на Гинеколошку клинику у Вишеградској улици, у кругу Клиничког центра. Тамо је примила докторка Снежана Вукајловић која је прегледала.После ми се Љиљана жалила да је била превише груба према њој и молила ме је да не остаје у болници. Некако сам је убедила да остане,јер,знате, мајка жели да помогне свом детету,а сутрадан је била субота, па недеља, плашила сам се да јој се код куће не погорша стање, а веровала сам у лекаре, веровала сам да ће јој помоћи . Можда би било боље да сам је одвела кући па се вратиле сутрадан, можда би неко погледао стање леукоцита који су јој скочили преко ноћи, што би указало на неко јаче жариште. Овако је била тамо, а нико ништа није погледао, ништа предузео, тако да то није лекарска грешка, већ је дело нечињења. Они не знају како она изгледа, нико је није видео.
Пацијенткиња која је била у истој соби са Љиљаном позвала ме је 20.фебруара око два сата иза поноћи и рекла да цело одељење од ње не може да спава. Отишла сам у болницу око пола шест, имала сам шта да видим, а медицинско особље ме питало да ли је она наркоманка. Љиљана ме није препознала, ваљала се по кревету, ходала, бацала по пацијентима, није знала за себе, била је од болова у делиријуму. То је сцена коју нико ни од пацијената који су били тамо неће заборавити. По налазу обдукције и њеног стања, њој је унутрашњост стомака буквално иструлила, јер је сепса наступила од како је перфорирало слепо црево. А, чим смо у петак дошле у Ургентни центар, инисистрала сам на томе да сумњам да јој је можда пукло слепо црево и тражила сам упут, јер симптоми су били такви и болови, али они су сумњали да је то упала стомака, трбушне марамице, па упала јајника…
Тада, тог јутра 20.фебруара 2002, Љиљана није препознала ни своју млађу сестру. Кад су дошли лекари било је да је хитно водимо одатле, да она није пацијент за њих. Срећа је што сам знала за превоз пацијената и рекла сам им: „Ја је нисам довела у овом стању, ви сте је направили такву каква је сад. Пошто постоје болничка возила која превозе пацијенте од клинике од клинике, изволите“. Значи, хтели су да се очисте тако што би ме избацили са њом на улицу. Брзински су је спремили, и као хитан случај упутили у Клинику за психијатријске болести „Лаза Лазаревић“, до које су нас превезли аутомобилом и оставили мене и млађу ћерку са Љиљаном, без пратње, била је само једна медицинска сестра која је донела документацију. Лекар је примио са већ познатом дијагнозом, ништа није питао. Узео је само податке и сместио је на „Ф“ одељење. Тек на одељењу сам сазнала, вероватно, како је дојављено, пошто су тако тешили пацијенте, како она плаче и урличе због тога што јој је, као, тамо остала беба! Онда је моја млађа ћерка ускочила у визиту и поче да виче :“Каква беба?“. Лекари су је укочено гледали и видело се да им ништа није било јасно. Онда су нас две склонили са стране . Увече је Љиљана добила температуру, повраћала је крв, већ је почела да пуца. Одатле су је одвезли у Ургентни центар, али тамо ваљда није било слободног апрата за реанимацију и послали су је на Клинику за инфективне и тропске болести . Чула сам да су је и ту једва примили јер,једноставно,ваљда ни они не желе неки случај када неко направи такву грешку и такав хаос, да не буду одговорни у свему томе. Примили су је, покушали су шта су могли. После сат времена њој је срце стало и окончано је њено путовање-завршава своју болну исповест Илинка Арамбашић
По чињеницама из судског поступка, Љиљана Арамбашић се јавила због јаких болова у стомаку у Ургентни центар 15. фебруара 2002,а дежурни хирург је проценио да су тегобе гинеколошке природе и послата је у Гинеколошко акушерску клинику (ГАК), где јој је одређена терапија лечења антибиотицима. Са гинекологије су девојку, пошто је вриштала од болова упутили у Институт за неуропсихијатријске болести „Лаза Лазаревић“, а стручњаци су одмах закљичили да она није пацијент за њих и одвезли су је у Ургентни центар. Због високе температуре, девојка није примљена у Ургентни центар, већ је упућена у Институт за инфективне и тропске болести, где је примљена у коми. Исте ноћи је преминула.
После окончаног суђења 19. априла 2012.године, судско веће Првог основног суда у Београду изрекло је пресуду и осудило на по две године затвора уз меру двогодишње забране обављања лекарске делатности оптужене лекаре Клиничког центра у Београду специјалисте гинекологије: Милоша Радовића, Веру Миленковић и Гордану Милетић.
Они су осуђени по оптужби за кривично дело против здравља људи – несавесно лечење .
Оптужбе су ослобођени лекари: Снежана Вукајловић, Србољуб Милићевић, Александар Јовановић, Александар Димитријевић и Гордана Милетић. Сви лекари су у одбрани негирали оптужбе и тврдили да нема њихове одговорности. Председавајући већа судија Александар Герасимовић, навео је да је пресуда донета и заснована на изведеним доказима,имајући у виду налаз и мишљење вештака.
Пред судским већем Првог основног суда на суђењу 19. априла 2012, сведочио је пензионисани неуропсихијатар др Младен Зец који је 2002 године био начелник „Ф- одељења“ Институту за неуропсихијатрију др „Лаза Лазаревић“ на које је 20. фебруара 2002. у 9 часова ујутро примљена Љиљана Арамбашић.
-Након што сам добио позив да сведочим отишао сам Институт да бих се подсетио детаља о случају те девојчице, увидом у документацију, али нисам могао јер је историја болести нестала. – казао је др Зец већу судије Герасимовића.
У априлу 2014.године Апелациони суд у Београду потврдио је ослобађајућу пресуду Првог основног суда лекарима Снежани Вукајловић и Александру Димитријевићу.
Пресуда је укинута и наложено понављање суђења у односу на оптужене лекаре: Милоша Радовића, Веру Миленковић, Гордану Милетић, Србољуба Милићевића и Александра Јовановића .
Фото: Албум породице Арамбашић
