Фото: Скриншот Јутјуб
Борба Вуксановића за дом:
„…губитак дома најекстремнији [је] облик мешања у право на поштовање дома- Европски суд (Ћосић против Хрватске )
Четворочланој породици Вуксановић из Београда наложено је извршним судским решењем да напусте кућу, свој дом у који су уложили све, а 2000. године, кад се због руинираности кућа урушила, подигли и буквално нову, на темељима старe .
У кући породица живи осамдесет година , причају Војислав и Марко, пета генерација од 1930-их кад су се њихови чукундеда и чукунбаба по мајци, Крста и Живана, с децом доселили у ту кућу као станари тадашње власнице, удове без деце, која је живела сама у мањој кући у истом дворишту, до смрти.
Крстина и Живанина ћерка, Војина и Маркова прабаба Милица, удајом доводи у кућу свог младожењу Милана, који је, како тврде њихови праунуци, од општине добио станарско право и цео живот је провео ту.
Да ли ће четврта и пета генерација Вуксановића; Воја, Марко и њихови родитељи, који су такође имали станарско право, завршити на улици?
Судска одлука, донета по тужби правних наследника давнашње власнице куће, пре неколико година, којом је наложено исељење Вуксановића, постала је правоснажна и извршна.
Погледајте Војину и Маркову причу објављену на Јутјубу.
УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Члан 3.
Владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима
Члан 18.
Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.
Члан 19.
Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.
Члан 21.
Пред Уставом и законом сви су једнаки.
Члан 22.
Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Члан 58.
Јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
ЕВРОПСКА КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ СЛОБОДА
Члан 8
1 Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
2 Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
ОСНОВНИ ЗАКЉУЧЦИ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА О ПИТАЊУ ОПРАВДАНОСТИ ИСЕЉЕЊА (преузето са званичног сајта Уреда заступника Републике Хрватске пред Европским судом за људкса права)
Ћосић против Хрватске, § 22
„…губитак дома најекстремнији [је] облик мијешања у право на поштивање дома. Свака особа изложена ризику мијешања такве важности треба у начелу имати прилику да размјерност и разумност мјере буде утврђена од стране неовиснога суда, у свјетлу мјеродавних начела из чланка 8. Конвенције, без обзира на то што према домаћем праву његово право бити у стану треба престати.“
Бједов против Хрватске, § 66
„Свакој особи којој пријети ризик од мијешања у њезино право на дом, начелно требало бити омогућено да независни суд оцијени размјерност и разумност мјере с обзиром на мјеродавна начела садржана у чланку 8. Конвенције, неовисно о томе што та особа нема, темељем домаћег права, право становати у стану“.
Орлић против Хрватске, § 69
„У околностима у којима националне власти, у својим одлукама којима је наложено и потврђено исељење подноситеља захтјева нису дале никакво објашњење ни изнијеле никакве тврдње које би показале да је исељење подноситеља захтјева било нужно, легитиман интерес државе за контроломсвоје имовине долази иза права подноситеља захтјева на поштовање његовог дома.“
Шкртић против Хрватске, § 35-36
„Национални су се судови стога ограничили на закључак да становање подноситељице захтјева нијеимало правног темеља, но нису додатно анализирали размјерност мјере која би се требала примијенити против подноситељице захтјева, односно њезино присилно исељење из стана у којем живи од 1991.године.
Не испитавши претходно наведене тврдње, национални судови подноситељици захтјева нису омогућили прикладну поступовну заштиту. Поступак доношења одлука који је довео до мијешања утаквим околностима није био поштен и није омогућио дужно поштовање интереса који су подноситељицизахтјева зајамчени чланком 8. (види, успоредно, Ћосић против Хрватске; Паулић против Хрватске; Орлићпротив Хрватске; и Бједов против Хрватске, све претходно цитирано).“
