БУЛАТОВИЋ: Одбрана “унапред осуђеног” – случај Милошевић

АДВОКАТ МОМЧИЛО БУЛАТОВИЋ, БРАНИЛАЦ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА У ИСТРАЗИ ПОКРЕНУТОЈ 1. АПРИЛА 2001. У ВЕЗИ ТРОШЕЊА БУЏЕТСКИХ СРЕДСТАВА

Бивши председник Србије и Југославије, Слободан Милошевић умро је у Холандији је 11. марта 2006. године , у притвору Хашког трибунала, где је пребачен 28. јуна 2001, након што је претходно, због истраге о располагању буџетом, ухапшен 1. априла у вили Мир коју је, после петооктобарског преврата добио на коришћење од власти ДОС-а.

Кад је хапшен и притворен у београдски ЦЗ није се помињало ништа у вези Хашког трибунала, каже адвокат Момчило Булатовић, један од бранилаца у процесу пред Окружним судом и наводи да је „Милошевић сумњичен за кривично дело злоупотреба службеног положаја, наводно због ненаменског трошења буџетских средстава“

-До тима одбране допирале су информације да је истражни судија Горан Чавлина доведен са Копаоника да би одредио притвор господину Милошевићу, после оних дешавања у вили „Мир“ између 30. и 31. марта 2001. године-прича Момчило Булатовић и подвлачи да га је у тим одбране, са списка адвоката, изабрао лично Милошевић, због професионалне репутације, а не по политичкој опцији, јер ниједној није припадао.

Одбрана систематски сатанизованог бившег председника, била је, каже Булатовић, велики професионални изазов. Један од оних који, што би рекао Губерина, потврђује да, „величина бранилачког позива јесте у томе да се остане уз свог брањеника и онда када се мора примити и одијум јавности и на својим плећима осетити шта значи бити усамљен у својој борби, изложен јачини беса и огорчења средине у којој живиш“.

-Изузетно је тешко бранити некога ко је унапред осуђен, а био сам један од девет адвоката у тиму одбране Милошевића. Нажалост, господин Милошевић је један од тих који је био унапред осуђен од стране тадашње власти, од стране јавног мњења, од стране спољних фактора који су имали итекако велики утицај, а и дан данас, као што се види, имају на дешавања у земљи Србији. Постоји, међутим, страшан професионални изазов који чини адвокатуру и браниоца другачијим од осталих када му се пружи прилика да брани неког таквог, када добије такав предмет који прави ту квалитативну разлику између адвоката. Не може свако да брани господина Милошевића или неког попут њега. Ипак морате да имате доста неких карактерних особина и професионалних и људских да бисте се упутили у један такав професионални изазов. Невероватно је какве смо све бројне проблеме и сукобе имали, шта смо све морали да доказујемо, шта смо све истрпели управо од оних који су господина Милошевића видели као кривца за све оно лоше што се дешавало у Србији. Ми, бранилачки тим, од почетка смо сумњали, када смо ушли у предмет, да је у питању резервна варијанта и да се нешто спрема, с обзиром да је у припреми била Уредба о сарадњи са Хашким трибуналом и постојале су назнаке неке опасности да Милошевић буде изручен Хагу, иако Устав изричито забрањује изручење сопствених држављана. Ми смо то указали и говорили о томе. Истовремено, с друге стране, судска решења о продужењу притвора Милошевићу, прво које је донео истражни судија и следеће које је донело кривично веће, говорила су да се води поступак и да је разлог притвора да он не би утицао на несаслушане сведоке Николу Шаиновића, Јована Зебића, Радоја Контића, Михаља Кертеса, па је то тако формалноправно покривено. Међутим, наш страх да ће се прекршити закон и Устав и да ће наш држављанин, председник Милошевић бити изручен, показао се оправдан.

Постоје тврдње да је тадашњи државни врх дао Милошевићу гаранције пре хапшења 1. априла 2001. године у вили Мир да неће бити изручен Хагу, а у медијима се појавио и садржај тог документа?

-У време догађаја у вили Мир његов адвокат је био само Тома Фила. Тим одбране је формиран касније, у априлу. Вероватно је тачно да је тај документ потписан, он се појавио и никад није оспорен. Према томе, тај документ је потписан. Али знате колико вреди реч тих људи у овој земљи. Они су потписали то, онда је вероватно неко са запада рекао то мора тако и та реч не важи ништа.

Како је изгледао истражни процес Милошевићу у Окружном суду у Београду, да ли је било неке разлике у односу на остале грађане када се нађу у ситуацији кривичног прогона?

-Милошевић је био интересантан, да употребим тај израз, као председник Југославије, органима гоњења. Бранити њега изузетно је тешко због тога. Имао је мало бољи затворски статус у односу на остале затворенике, али десило се нешто друго. Приликом сваке посете Милошевићу, његовим разговорима са члановима породице, браниоцима, било је присутно службено лице. Када је тим одбране дошао у прву посету појавила су се два стражара. Нашалио сам се тада да ли су послата двојица да записују шта причамо, за сваки случај, ако један не буде могао да стигне. Била је реакција с њихове стране да је неумесно то што причам. Међутим, тадашњи управник ЦЗ-а, Блануша објавио је књигу, наслов јој је, чини ми се „Чувао сам Милошевића“, у којој је објавио управо оно што се десило тада. Све наше разговоре које смо имали са Милошевићем, ствари које апсолутно нису смеле да се објаве. Поднета је пријава против Блануше због злопупотебе службеног положаја, због наношења штете на тај начин и поступку и Милошевићу, као и због кршења његових људских права, али то је све остало мртво слово на папиру. То је једноставно тада био државни интерес који је негде усмерен, оркестриран из неког центра и то је урађено. Да се Милошевићу нешто спрема по питању Хага наговестио је тадашњи председник Главног одбора СПС-а Живадин Јовановић на конференцији за медије која је одржана 9.јуна 2001. године, на којој је објаснио страхове и оно што говори о томе, да реално постоји таква опасност. У то време у Окружном суду још није била завршена истрага за дело злоупотреба положаја и Милошевићу је 30. априла одлуком кривичног већа притвор био продужен до 1. јула 2001. године, уз образложење да једноставно треба да се саслушају сведоци који наводно нису саслушани. Тај истражни поступак је био једна маска, једна фарса, а формалноправно се водио. Саслушан је ту господин Милошевић, па Радоје Контић, Јован Зебић, Михаљ Кертес, али нама је касније било потпуно јасно да то што су они урадили са тим потписивањем гаранције у ствари довођење у заблуду господина Милошевића, да он буде опуштен, као, „нећемо ми ништа“, „не можемо нашег човека“, а онда кад су то издејствовали, кренуо је тај поступак да је наводно ненаменски трошио средства из буџета давао налоге овом, давао налоге оном, да плати ово, да плати оно, нека гомила глупости… Када је суд завистан, када је суд потребе, а не суд закона, онда једноставно људи губе част, губе образ, изгубе поштење и раде ствари које раде. Нико од тих који су учествовали, ајде да кажем, у том кривичном прогону господина Милошевића није претрпео никаву штету, сви су напредовали и награђени су за ту своју улогу коју су имали у том предмету. Касније, кад је Савезна влада донела Уредбу о сарадњи са Хагом биле су евидентне припреме за изручење. Тиму одбране је текст Владине Уредбе донео народни посланик Игић, а све је било јасно. Уредба је требало да буде објављена у Службеном гласнику и да ступи на снагу даном објављивања. Одмах смо направили иницијативу за оцену уствности и законитости уредбе и упутили је Савезном уставном суду, да по хитном поступку то реши. Била је то једна панична ситуација трка с временом како да то спречимо. Савезни уставни суд је заказао јавну седницу за 28. јун, мислим, да је била у 12 сати, а већином гласова усвојена је привремена мера којом се зауставља примена Уредбе до оцене уставности и законитости. То је била наша правна победа и, када смо изашли из сале, сећам се, честитали смо једни другима професионални успех. Мислили смо да ће све да уђе у нормалну, закониту процедуру, регуларну, легалну, јер су на власти људи који су се клели у примену закона, у демократију, јер је пре њих све било „незаконито, безвлашће, анархија“. Док смо, после седнице седели и разговарали, негде око 16 часова, новинар „Бете“ позвао је некога од нас питајући да ли је Милошевић изручен Хагу. Били смо у шоку, каква сад прича о Хагу кад је управо Савезни уставни суд изгласао да се заустави примена Уредбе. Неко је рекао- да ипак ми то проверимо. Почели су телефони да звоне. Тада смо сазнали да је господин Милошевић отет из затвора, а објаснићу зашто кажем- отет, и да је изручен Хашком трибуналу. Значи, та власт није поштовала одлуку врховне судске инстанце, а то је Савезни уставни суд, а притвореник или затвореник не може се изводити из затвора било где без сагласности истражног судије односно судије који је, што би се рекло, задужен за њега. Они су то урадили. Све оно што су обећали, потписали, све су то изневерили, слагали, што није никакво чудо, и десило се то што се десило. Господин Милошевић је изручен трибуналу, ја даље нисам учествовао у поступку. Виђао сам се Милошевићем у Хагу јер сам у то време бранио Веселина Шљиванчанина. Како је обављено изручење потпуно је јасно ако само прочитате књиге „поштених“ актера целе приче, који су објавили и како је Милошевић изручен и ко је присуствовао и ко је био од страних представника, зашто су били ту, како су били ту, како је организвано и све остало.

Као бранилац, као адвокат, једино сам тражио да се поштује Устав, да се поштује закон, то захтевам и сада, увек. Никад нисам говорио о томе да ли је господин Милошевић крив или није крив, свако је невин док се правоснажном судском одлуком не докаже да је крив. Сви су пред законом једнаки. Према томе, ако неко није хтео да испоштује уставно ограничење изручења свог грађанина страном суду, страној држави, ако неко није хтео да поштује одлуку највеће судске инстанце у својој земљи, онда ја не знам шта то значи. Шта могу да мислим о томе? Ако није имао та права Милошевић, значи да та права нема нико од, да тако кажемо, обичних грађана, мада су сви грађани Србије исти.

Ништа се није променило ни до данас јер се изиграва хиљаде прописа и људских права разноразним одлукама, разноразним ставовима, закључцима, накарадним мишљењима која су потпуно противзаконита. Пе је л’ нам треба бољи пример од најсвежијег, пет месеци адвокати су били у протесту. Пет месеци стајало је правосуђе и неко учини уставним оно што се из авиона, што слепац види да је противуставно. Једноставно, сила Бога не моли. Значи ово је земља која једноставно, не поштује своје прописе, не поштује свој Устав, не поштује своје законе, не поштује своју институцију. Томе мора да дође крај једног дана.

8048126413b3c714da8507687748394

Није ваљда пре сто година било лакше аустријском адвокату Рудолфу Цистлеру, који је службено бранио Гаврила Принципа, атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914, и остале из „Младе Босне“, и на крају трепео због бескомпромисне одбране?

Ја сам за то да се у легалном поступку, у складу са правилима поступка, у складу са законом кроз поступак утврди свачија кривица, а не да подмећете доказе, а не да лажете, не да измишљате, не да фингирате, не да се кријете иза неког јавног мњења. Да се не кријете иза приче, он је џукела, он је овакав, он је онакав, треба га осудити, он је крив за ово, он је крив за оно. Да утврдимо у поступку једном, то је у Србији јако тешко.. Постоји и медијски проблем, где вас медији унапред осуде, а кад браните унапред осуђеног, онда јавност вас индентификује са њим. Ставља знак једнакости. То говори једноставно о једном друштвеном тренутку у којем се ствари дешавају. Ово друштво је контаминирано гадостима, подлостима, незнањем, примитивизмом, бахатошћу, и то је проблем. Помињете браниоца Гаврила Принципа. То је нешто што ми треба да доживимо овде. Једноставно ту храброст и доследност.

Јесте ли, када је реч о Милошевићу, икад помислили на онај процес који је Србија водила због бомбардовања 1999. против тадашњих челника држава које су чланице НАТО пакта…

-То суђење челницима НАТО пакта је имало свог смисла, да се ми разумемо. Начин на који је спроведено све то био је потпуно бесмислен, нажалост. У томе су учествовали неки који и сад заузимају значајна места у правном систему ове земље и на правном небу ове земље који су били актери свега тога.

Са ове временске дистанце има ли та пресуда која је поништена неку историјску вредност, односно докази који су проведени у том поступку?

Не бих хтео да будем контрадикторан, ради се о следећем; поступак је окончан том пресудом првостепено, а суђено је у одсуству свим овим који су били највиши државни функицонери водећих држава НАТО алијансе, мислим да је ту био господин Блер, био је Шредер, Клинтон и не знам ко је све још био. По жалбама је тај предмет отишао Врховном суду Србије. Онда је Врховни суд поручио да редовни суд није надлежан, већ да треба да суди Војни суд, па је пресуда укинута, враћено је Окружном суду у Београду који се огласио ненадлежним и предмет је послат Војном суду. У међувремену је Војни суд укинут и по налогу тадашње власти, тај поступак је обустављен. Према томе, никада правоснажном ниједном одлуком није изречена кривица ових поменутих, према томе, они нису криви. Могу ја интимно и грађани Србије да мислимо да су они криви, али формалноправно, потпуно су невини. Тако је и господин Милошевић потпуно невин јер никада Хашки трибунал није утврдио и верујем да никада не би утврдио, осим уз силу, да је он крив за било шта везано за оно што су били предмет оптужбе. Можда за нешто друго, али оно што је писано у оптужбама, ни под разно. Сигурно је, и ја се надам да ће неко паметан сачувати ту документацију која је прикупљена у том поступку за НАТО бомбардовање Србије, документацију која је приложена уз оптужницу у том предмету, да се поткрепе наводи оптужнице која је подигнута. Такође се надам да је после смрти господина Милошевића неко успео, било неко од његових саветника, или држава, да добију ону документацију којом је господин Милошевић располагао у Хагу јер је то историјско и судско богатство, а могу нама да се допадају неки делови те архивске грађе или да нам не буду добри.

Како данас видите тог вашег брањеника Милошевића након свега оног што сте сазнали кроз истражни поступак који је вођен у вези располагања буџетским средствима, кроз доказе оптужбе и оно што је одбрана прикупила, видите ли, било где, његово место?

Господин Милошевић је био државник и био је политичар с грешкама. Колико су оне велике, ја нисам компетентан да судим. Вероватно неке јесу велике. Било је и неких добрих одлука. Ово данас су људи који нису политичари, осим грешака. Значи, људи са огромним грешкама. Време показује где грешимо, шта грешимо и како грешимо. Што се тиче економског стања земље нисам комптентан, нисам економиста и не могу да говорим о томе, осим о економским показатељима у време владавине Милошевића и после. Знам да неки на ту тему одмах скоче и коментаришу: није било струје, није било ово, празне продавнице, инфлација и то све је тачно. Али људи су изгубили из вида једну ствар: да је цела Србија била у блокади, да је Србија бомбардована, да су биле санкције и да смо се сналазили како смо могли. Данас немамо санкције, данас имамо подршку света, узели смо толике и толике милијарде долара, а не знамо где су утрошене, не видим да у Србији има бољитка, или је он врло, врло мали. Према томе, неко ће други судити о томе. Милошевић је невин из разлога које сам рекао. Није правоснажно осуђен. Срамотно је да влада Србије тадашња није нашла за сходно да бар пошаље свој авион да допреми посмртне остатке господина Милошевића из Хашког трибунала већ је он транспортован редовном линијом ЈАТа у пртљажнику. Срамота је да не буде сахрањен као део историје, као човек који је обележио део историје овог народа, а имао је сигурно своје истомишљенике, има их и данас, да буде на месту које заслужује, а не тамо где је сахрањен.

После свега, да ли вам је драго што сте бранили Милошевића?

Јесте. Апсолутно ми је драго. Ја сам поносан на то. Ја нисам бранио дела Слободана Милошевића, доказивао да је он у праву, да је он ово, оно. Ја сам се борио да браним господина Милошевића од неоснованих оптужби, односно, да у законито спроведном поступку докажем да су оптужбе неосноване. Ако је тужилац способнији, паметнији, лепо он докаже да је његова оптужница основана, утемељена, доказана, онда се то заврши пресудом како се заврши, ви пружите руку један другом, фер-плеј, био је бољи противник. Као фудбалска утакмица. Не мора увек бољи да победи, да се разумемо, али иде нека утакмица, иде има нека своја правила, зна се како се игра, ко игра, где игра, шта игра, шта је ово, шта је оно, и онда у тој равноправној борби једнакошћу оружја, борите се, па ко победи, ко је вештији, паметнији, способнији, океј. Нема никаквих проблема.

По вама, зашто је Милошевић тако завршио? Заборављен.

Зато што је Милошевић једноставно био неко ко је био фактор стабилности на Балкану. Ко је био озбиљан државник. Ко је у једном тренутку засметао некоме. Нећу да кажем коме, можете да претпоставите коме је са таквом политиком засметао једноставно, и ту је био крај. После њега су дошли ови који су прихватили ту политику коју Милошевић није хтео, и Милошевића не треба помињати. Треба га сатанизовати. И јасно је. Не знам каквих ту недоумица има.

Милошевић: Био сам на функцији председника у време тешких санкција којима је била изложена наша земља

– Ја сам био на функцији председника СР Југославије и председника Републике Србије у време тешких санкција којима је била изложена наша земља, у време блокаде на Дрини и када су вођени ратови у којима је угрожен српски живаљ, српски народ. Ванбуџетска средства, може се рећи гро тих средстава ишао је на потребе, на разне потребе ради очувања безбедности земљи. Верујем, познајући људе који су то радили, који су били патриоте и професионалнци, да су сва та средства наменски трошена у наведене сврхе. Ја не верујем да је постојао други начин да се ова неопходна средства набаве, јер та средства била су под строгим режимом забране за испоруку нашој земљи. Већ више година сва средства савезног буџета прибирају се искључиво из Републике Србије- изјавио је истражном судији Слободан Милошевић. Касније је, како преносе извори, том исказу додао: „Ти ‘други’ у чију се корист радило све ово време искључиво су наша држава и народ, одбрана и безбедност наше земље и привреде. Новац који је преко Београдске банке пласиран у привреду, у најугроженија социјалноекономска жаришта у условима кризе, нико није ни украо ни отуђио, нити је то било тајна за било кога. Помагало се коме је најтеже и то је била моја чврста оријентација и директива. Увек сам се залагао да нико не буде привилегован.

ОПТУЖБЕ И ОДБРАНА

После хапшења 1. априла 2001. године Слободан Милошевић дао је изјаву истражном судији Окружног суда у Београду, у којој је негирао оптужбе које су га сумњичиле за кривично дело злоупотреба службеног положаја у вези ненаменског трошења буџетских средстава у периоду од средине 1994. до 5. октобра 2000, године – да је у својству председника Србије, а касније председника Југославије, наредио да се средства преусмере са Савезне управе царине ради финансирања различитих савезних институција као и институција Републике Србије, а велика суме пребачене су из СУЦ у банке, Беобанку и Београдску банку укључујући и њену филијалу ББ ЦОБУ на Кипру. Сумињчен је да је „остварио корист за себе и друге.“

Милошевић је, тврде извори, у исказу истражном судији казао да се савезни буџет пунио искључиво из Србије, а да средства нису трошена ненаменски, већ је, у условима вишегодишње изолације због међународних економских санкција, „тоталне спољне блокаде“ држава била принуђена да се сналази како би набавила све оно што је неопходно за очување становништва и привреде: сировине, лекове, нафту, а санкције су онемогућиле СРЈ и Србију да за те сврхе као и опрему за безбедносне службе, која је била потребна, држава уобичајеном процедуром обавља набавке у иностранству, а уз то је због санкција био у прекиду и платни промет Југославије и Србије са иностранством.

По изворима, Милошевић је навео да су набављана „средства за потребе јачања безбедности државе која су била под потпуним ембаргом, за опремање снага безбедности и специјалних антитерористичких снага ‘од игле до локомотиве’-од лаког наоружања и опреме до хеликоптера и осталих средстава која и данас стоје ту где су, а ти издаци, као државна тајна, из разлога државних интереса нису се могли приказивати у Закону о буџету који је јавни документ“.

Милошевић је тврдио је да су због тешке социјалноекономске ситуације услед међународних економских санкција које су трајале скоро десет година, финансијски помагана сва предузећа, све државне институције и установе у земљи, здравствене и друге установе, давано за плате и пензије.

Фото: “Пулс”

Пријатељи сајта