Телевизијска такса којом ће уз 4 милијарде динара (око 33 милиона евра) из буџета на годишњем нивоу, наставити да се финасирају РТС и РТВ, дакле, као и иначе-из џепова грађана, почиње да се наплаћује од јануара 2016. године, а да јавност још није обавештена о томе да ли је 150 динара коначно утврђен износ таксе, како ће се наплаћивати, да ли ће једно домаћинство, једнa породица, плаћати једну или ко зна колико претплата, нити се помиње ко ће и на који начин утврђивати скалу плата запослених у тим тв-кућама: да ли по Закону о платама у јавном сектору или по неком другачијем моделу у одређеним распонима спрам минималне зараде у држави.
Није ефемерно и никако се ово последње не може игнорисати као некаква матрица наводно популистичке бурлеске. Свакако не у оваквом тренутку и овде, јер није реч о приватним медијима, а привилегија обезбеђивања великог прихода материјалне сигурности наметом грађанима да то плаћају, носи и њихово право да буду информисани о томе колики део укупне масе средстава која се одвоје за јавне сервисе иде на плате запослених, о моделу по којем ће то бити регулисано, тим пре што се ово питање поставља принципијелно, а не конкретно у односу на било ког појединца.
Одсутност саме идеје да се транспарентно прикаже скала, распон од- до, показује неочекивано висок степен арогантне неозбиљности, без обзира да ли се у исто време и с које стране јавност наводи на размишљање о томе има ли у јавним сервисима случајева макар и сасвим ретких изузетака да примања премашују плате судија, тужилаца, лекара, научника, министара…?
У јавној дебати о јавним сервисима поготово у рачуницама о милијардама, срећом динарским, које су им „неопходне“ за „нормално“ функционисање (пре свега кад је реч о РТС-у) , све време упадљиво је одсуство осећаја за реалност.
Прво: у погледу оног што се нуди и укупној цени тога. Друго: да је грађанима било омогућено да се определе, велики број би се без дилеме одрекао њиховог програма, јер све што им треба имају преко кабловских оператера.
Треће: у Србији од око 7,16 милиона становника, има око 720 000 незапослених (по подацима које су изнели представници власти). Има око 1,7 милиона пензионера по јавно изнетим подацима у октобру 2015. године. Минимална зарада у Србији за новембар месец текуће 2015. године износила је 20 328 динара, округло 166, 6 евра, а за децембар „чак“ 22 264 динара или 182, 5 евра. Има око милион и по непунолетних (издржаваних) особа. Има око 700.000 корисника различитих видова социјалне помоћи и око 35 000 грађана у 76 места, храни се у народним кухињама. У добро обавештеним круговима се процењује да преовлађујућа, реална просечна плата (кад се не обухвате примања преко 55 000 динара) износи око 33 000 динара.
Не би, изгледа, било лоше кад би грађани понекад, бар, били питани о нечему што их се и те како тиче, поготово ако се испостављају рачуни на њихов рачун. А пут у Европу тек следи. Светло на крају тунела, рекао би неко кадгод. Али нису више ни светла на крају тунела оно што су некад била.
На преласку из суморне 2015. у 2016. у наговештају још несветлију од претходне, врхушке јавног сектора на свим нивоима, убрзано су премеравале где још могу да заграбе. Гребе се са свих страна по дну џепова грађана, повећавају цене свему чега не могу да се одрекну.
У правој јагми да додају који динар на намет за своје кесе, осмехују се накривљено попут дулека, вајкају на нехумане законске лимите због којих не могу ни приближно да намакну колико би било довољно, свакако, све за добробит грађана.
Закон је на до 500 динара ограничио таксу за јавне сервисе са којих потпуно природно мимиком, гестикулацијом и стајлингом звезда универзума, као да стално поручују, колико год да грађани плате претплату или таксу , шта је то у односу на све оно што могу да виде, сазнају, чују… Јавни сервиси су бар оаза без ријалити програма.
