Аутор: „Дневник“
Илустрација: „Дневник“
Наше прве комшије, Црногорци, решили су, изгледа, да у свој последњи транзициони вагон убаце законске параграфе којима се криминализује и као кривично дело прописује „неосновано богаћење јавних функционера“,а идеју за сада подржавају све тамошње политичке партије. Предлог, потекао од црногорске Мреже за афирмацију невладиног сектора МАНС, који нескривено рефлектује на тамошњи процес приватизације, тренутно се разрађује и испитују се правне могућности да се одредбе овог акта, ако и када буде донет, не односе само на случајеве у будућности.
Ту црногорску причу чежњиво погледају многи из региона, јер нас углавном тиште сличне невоље. Уосталом, зар шампионски мрак транзиције у Србији, оличен у инстант-ултрабогаташима, закатанченим фирмама и све бројнијој сиротињи, после свих километара медијских написа о томе током протекле деценије и по, не намеће невесело наравоученије:„Пси лају, а каравани пролазе“?
Србија је пре шест година донела Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Грађанима су, међутим, итекако блиске и идеје попут црногорске, јер у подтексту имају вечиту наду ојађених да ће се о правду кад-тад спотаћи они који су их зарад згртања милиона, палата, јахти, авиона, отерали на таљиге транзиционог зачеља. Уосталом, комшије преко Дрине већ загледају сва егзотична богатства, без разлике.
„Требало би поздравити сваки политички напор да се озбиљно разговара о одузимању имовине која је стечена незаконито“, наводи судија БиХ Бранко Перић у ауторском тексту „Испитивање порекла имовине: Има ли озбиљне намере“, објављеном у бањалучким „Независним новинама“. „То није само питање владавине права него и фундаментално питање друштвене правде. На друштвеној правди ће се темељити све будуће идеологије и све озбиљне политике”.
Разматрајући одређена међународна правна документа, поједине одлуке Европског суда за људска права, решења у аустријском, енглеском и кривичним законицима још неколико земаља, као и у америчком законодавству, судија Перић оцењује да „добри модели и добре праксе за решавање испитивања порекла имовине постоје“ и да „међународни стандард за увођење проширеног одузимања очигледно није споран“. Он стога закључује да „за проширено одузимање имовине у упоредном законодавству постоји јединствен стандард: оправдане претпоставке да одређена имовина потиче из криминалне активности“.
„Федерално право Сједињених Америчких Држава познаје два модела одузимања имовине: кривичноправни и грађанскоправни. Кривично одузимање суд изриче у кривичном поступку у случајевима злоупотребе дроге, прања новца, рекетирања и корупције и злоупотребе деце, и оно обухвата имовину која потиче из кривичног дела или се може довести с њим у везу.
Грађанско одузимање није условљено подизањем оптужног акта. Влада покреће поступак на основу идентификације имовине и претпоставке до степена веће вероватноће да је њено стицање у вези с кривичним делом. Ако влада успе у доказивању претежности доказа да имовина потиче из криминалне делатности, терет доказивања прелази на онога од кога се имовина одузима“, објашњава у свом тексту судија Перић.
Сличних размишљања о истој теми, пре свега о грађанскоправном моделу одузимања имовине, има и код нас, али је миљама далеко од било каквог предлога законског текста. Доктор правних наука Слободан Стојановић у разговору за „Дневник“ оцењује да су постојећи домаћи прописи сасвим довољни и да није неопходно мењати Закон о одузимњу незаконито стечене имовине, већ је ствар у примени и у кадровима.
– Мислим да ми у Кривичном законику имамо решења којима се све то санкционише и нема потребе за неким, рекао бих, политичким помодарствима – сматра Стојановић. – Иначе, наш је садашњи став да се имовина не може одузимати без доказа о кривичној одговорности. Прво и основно приликом свих измена закона – а што нама недостаје – потребан је један дебео елаборат. Значи, утврђивање неке неопходности кроз конкретне показатеље, и то од позваних добронамерних и поштених људи, који искрено желе добро овој земљи и правном систему, да кажу шта мора да се промени. Ово трешење сваки час је погрешно, само трошак, па и кварење постојећих решења.
Мора се, напомиње наш саговорник, имати и статистика и разумно образложење кад се нешто мења, а свака измена је изузетно скупа, прво финансијски, али и на остале начине, укључујући и огромна лутања, замлаћивање, губљење времена.
– Ако вам је проблем, на пример, на левој страни – у кадровима и примени закона, а ви јурите на десну страну, сматрајући да је закон лош, дешава се то да проблем никад нећете решити. Све и да имате идеалан, најбољи правни систем на свету, ако ставите лоше кадрове, можете мењати систем колико хоћете – само ћете га кварити. Кадрови су кључни, то је прво и основно. Ево, моја идеја је, пошто се радо позивамо на америчка решења, да преузмемо из америчког система да сви највиши, врховни тужиоци, па и судије, иду на опште изборе, да их бирају грађани – наглашава Стојановић.
Србија је у протеклу деценију и по променила готово све законе ради усклађивања с ЕУ, као и ради побољшања решења, неке је мењала и више пута, попут Законика о кривичном поступку, којем предстоје и нове измене. Ипак, упркос свим променама и новинама, мишљења је др Стојановић, не види се побољшање већ, како каже, погоршање, лутање, а у неким сегментима и деградирање, поготово у односу на период пре тридесетак година кад је наше правосуђе, наш систем, по сређености могао да служи за пример многима.
– Још Монтескје је рекао да без преке потребе законе никако не треба мењати. Најважнија је прво дијагноза, као и код сваке социјалне болести. Кад погрешно определите проблем, и мислите да је испред вас, стално идете напред да бисте га решили, а оно – проблем иза леђа. Да ли ћете га икад решити? Само ћете залуђивати и себе и друге, потрошити средства и још ћете направити и друге штете – упозорио је др Слободан Стојановић.
Најгори су покварени правници
По речима др Стојановића, квалитетни кадрови по целој вертикали, од ресорног министарства до судова, неопходни су и са аспекта измене прописа, за добијање смислених и ефикасних решења, јер се из праксе само од ваљаног правника може добити права информација о томе како закон функционише. „Најважнији су, струка, стални рад и одређена храброст да се све то искаже, али пре свега лично поштење и морални квалитети. Ако имате изузетно доброг правника који је изузетно покварен, то је горе него да је неук”, тврди др Слободан Стојановић.
Цео текст прочитајте на сајту Дневника
