ДР ПАШИЋ: Ширење аутократске и (не)правне епидемије за време ванредног стања

ЛИЧНИ СТАВ: АДВОКАТ ДР ДРАГАН ПАШИЋ

Одлуком о проглашењу ванредног стања на територији Републике Србије (“Службени гласник РС”, број 29 од 15. марта 2020) суспендовани су Устав Републике Србије, сви унутрашњи позитивни прописи и међународно призната људска и природна права и слободе. Под претпоставком да је јавна опасност угрожавала опстанак државе или грађана, те да Народна скупштина није била у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања могли су да донесу заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе, под истим условима као и Народна скупштина. Наведене претпоставке нису биле испуњене, сходно чему није ни могло да се прогласи ванредно стање. Корона вирус не представља јавну опасност у смислу члана 200. Устава Републике Србије. Ово из разлога јер се, иако је нови вирус у питању, не ради о заразној болести чији је узрок смрти већи у односу на друге. Компаративном анализом, према подацима Светске здравствене организације, у свету је за период од 1. јануара до 25. марта 2020. године од корона вируса умрло 21.297 људи, а од сезонских вируса 113.034 и од маларије 228.095. Број самоубистава у свету за исти период је 249.904. Уколико би се прихватила теза наше извршне власти и председнице народне скупштине (доносиоци одлуке о ванредном стању) да је било неопходно увођење ванредног стања, аrgumentum a contrario требало је увести ванредно стање, пре појаве вируса COVID-19, приликом појаве набројаних болести и суицида, јер је за исти период, на пример, скоро шест пута више људи умрло од сезонских вируса него од короне?! Наравно да би то било непотребно и апсурдно.

Шта је било потребно уместо увођења ванредног стања?

Увођење ванредне ситуације, прописане Законом о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, је искључиви одговор на постављено питање.Овим законом уређује се смањење ризика од катастрофа, укључујући и појаву пандемије и епидемију заразних болести, превенција и јачање отпорности и спремности појединаца и заједнице за реаговање на последице катастрофа, заштита и спасавања људи, материјалних, културних и других добара, права и обавезе грађана, удружења, правних лица, органа јединица локалне самоуправе, аутономних покрајина и Републике Србије, управљање ванредним ситуацијама, функционисање цивилне заштите, рано упозоравање, обавештавање и узбуњивање, међународна сарадња, инспекцијски надзор и друга питања од значаја за организовање и функционисање система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама. Републички штаб за ванредне ситуације управљао би ванредном ситуацијом, а учествовали би и представници академске заједнице, локалне самоуправе и организација цивилног друштва као и други субјекти система смањења ризика од катастрофа (јединице цивилне заштите, ватрогасно-спасилачке јединице, Хитна медицинска служба 112, Полиција, Војска Србије, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања, Ватрогасни савез Србије, Савез радио аматера Србије, повереници, односно заменици повереника цивилне заштите, грађани, удружења грађана и организације чија је делатност од посебног интереса за развој и функционисање система).

Ограничења права и слобода која су неопходна у новонасталој  ситуацији, могла су бити спроведена применом Закона о заштити становништва од заразних болести.Одредбом члана 4.  овог закона дефинисане су заразне болести према следећим критеријумима: 

1) болести које доводе или могу да доведу до значајног обољевања и/или до смртног исхода, а посебно оне за чију је превенцију потребна шира координација активности; 

2) болести где размена информација може да обезбеди рано упозоравање о претњи по јавно здравље; 

3) ретке и озбиљне заразне болести, које нису препознате у Републици Србији, а за које груписање података може да укаже на факторе одговорне за њихову појаву; 

4) болести за које постоје ефикасне мере спречавања у циљу добробити становништва; 

5) болести код којих поређење учесталости са другим срединама може допринети процени и унапређењу програма заштите становништва од заразних болести.

Неспорно је да корона вирус спада у ретке и озбиљне заразне болести, које нису препознате у Републици Србији, а за које груписање података може да укаже на факторе одговорне за њену појаву.

Као што се види сви услови су били испуњени за проглашење ванредне ситуације, а не ванредног стања.

Овде се не ради о формалној већ о суштинској правној природи ствари. Велика је разлика између ванредног стања и ванредне ситуације. Ванредну ситуацију проглашава и укида Влада Републике Србије, на предлог Републичког штаба за ванредне ситуације, чији би командант према члану 42. став 1. тачка 1) Закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама био министар унутрашњих послова, а не врховни командант, како министар одбране и неки генерали незаконито ословљавају председника Републике!

Увођењем ванредног стања противправно су суспендована многа људска права и слободе. Дискриминисана је једна категорија грађана (старијима од 65 година је одузета слобода кретања). Стигматизован је велики број наших грађана који су се вратили из иностранства, на тај начин што је председник Србије Александар Вучић изјавио да се у Србију вратило 400 хиљада грађана по увођењу ванредног стања, 15. марта, те да су сва жаришта коронавируса тамо где су се наши људи вратили. Председник сматра да је направио грешку што је пустио све држављане Србије да уђу на њену територију. Српске држављане, који су се вратили у земљу, вређа што их сопствена држава обележава као кривце и сигурно су се те оптужбе одразиле на понашање њиховог окружења.

Изјава председника Републике:„Драго ми је што се грађани плаше! Мораћу да смислим нешто горе од Сајма!“, те коментар на предлог једне политичке групације да се пензионерима дозволи шетња од 18 до 19 часова, “Уколико послушате такве предлоге неће нам бити довољно комплетно ново гробље на Бежанијској коси, Лешће, Ново гробље, ни Централно гробље“, је класично узнемиравање и понижавајуће поступање које представља повреду достојанства свих грађана и пензионера као посебне групе лица на основу њиховог личног својства, а изреченим претњама ствара се и страх. 

Дескриптивно понашање председника Републике правно се квалификује као непосредна дискриминација дефинисана чланом 6, узнемиравање и понижавајуће поступање нормирано чланом 12 и тешки облици дискриминације прописани чланом 13. Закона о забрани дискриминације. Изјаву председника Републике да свако ко прекрши наредбу о изолацији одмах ће добити до три године затвора треба схватити као претњу и директан утицај на судове.

Убрзо су у складу са очекивањима председника донете и прве пресуде, па је за кривично дело непоступање по здравственим прописима за време епидемије Основни суд у Димитровграду осудио једно лице на максималну казну од три године затвора, а у Пожаревцу су донете две пресуде и то на две и две и по године. Ова као и друга суђења за време ванредног стања нису само позната по инструисаним и драконским казнама, већ и по томе што се окривљени није доводио на суђење, већ је остајао у притвору, а са њим се успостављала аудио и видео веза преко апликације Skype. Oвaj „извор“ кривично-процесног права, у форми дописа Министрства правде од 26. марта текуће године и Владине Уредбе о начину учешћа оптуженог на главном претресу у кривичном поступку који се одржава за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године, од 1. априла 2020. године је противан члану 33. став 4. Устава Републике Србије и члану 13. став 1. Законика о кривичном поступку, који прописују да „свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству“ и „окривљеном који је доступан суду може се судити само у његовом присуству, осим када је суђење у одсуству овим закоником изузетно дозвољено.“

Председник Републике, тачније његов апел у којем моли грађане да се придржавају изречених мера, као и средства информисања, постала су незаконити извор права и у једном решењу о одређивању притвора Основног суда у Новом Саду!

У образложењу спорног решења пише „… па и поред апела председника Републике Србије у којем исти моли да се придржавају изречених мера као и свакодневних јавних саопштења преко средстава јавног информисања, исти је на самом почетку примене наведених забрана поступио противно позитивним прописима…“!Овај и претходни примери представљају par ekselans кршење Устава Републике Србије, Законика о кривичном поступку и међународних конвенција о заштити људских права и слобода. Са друге стране, то је директно уплитање извршне у судску власт и скоро успешан покушај успостављања јединства власти.

Оваквом стварном аутократијом, која је достигла врхунац за време ванредног стања, онемогућава се демократско функционисање институција (Народна скупштина, Влада и судови), јер раде под најнепосреднијим утицајем извршне власти – председника Републике и председнице Владе.

Ниједан институционални или ваниституицинални орган, организација, установа, или било који други облик дрштвеног организовања,професије, удружења, укључујући и адвокатуру, осим једне групе адвоката, у коју спада и аутор овог текста, која је 7. априла 2020. године затражила од Адвокатске коморе Србије, а која је такав предлог одбила, да донесе одлуку о протесту адвоката делимичном обуставом рада, којом би адвокати обуставили рад тако што не би приступали на главне претресе у кривичним стварима који се одржавају без присуства окривљених, односно уз примену средстава за пренос звука и слике – live streaming и групе адвоката која је поднела Уставном суду Републике Србије иницијативу за оцену уставности Одлуке о проглашењу ванредног стања на територији Републике Србије), није указала јавности стање опасније од ванредног – узурпацију власти од стране председника Републике! Наравно, признање заслужују и поједине личности из свих друштвених сфера (новинари, професори, правници, културни и јавни посленици и други), које су аргументовано критиковале увођење ванредног стања. Недопустиво је да је адвокатура одступила од начела владавине права због својих сопствених и виших („државних“) интереса и циљева. Став председника једне адвокатске коморе да су суђења преко Skypa незаконита је заснован на праву, а даље становиште изнето у истом контексту је неприхватљиво и контрадикторно – али сам окривљени, у консултацији са својим браниоцем, треба да одлучи да ли ће пристати да му се суди на тај начин!

Адвокати су пружаоци правне помоћи у остваривању и заштити уставом утврђених слобода и права и других законом утврђених права и интереса грађана, па зато немају право да прихвате незаконито поступање суда, без обзира да ли је то у интересу клијента или није. Није спорно да адвокат штити клијентов интерес. Међутим, ова заштита мора да се креће у законским оквирима. То значи уколико нису испуњене све претпоставке за одржавање суђења, укључујући и присуство окривљеног, адвокат има обавезу да се супротстави клијентовој вољи, те да не пристане на незаконит компромис!
Из уставне и законске улоге адвоката произлази њихова обавеза да критикују извршну, законодавну и судску власт, кад оне греше. За време ванредног стања грешиле су и још увек греше извршна и судска власт (законодавна власт не функционише, јер се влада помоћу уредби, одлука и других подзаконских аката), па отуда је обавеза адвоката да укаже на грешке и пропусте, као и да се супротставе насиљу над правом, користећи све расположиве правне механизме.

Коначно и још једно значајно запажање. Нигде није прописана стално присутна и нажалост општеприхваћена синтагма „полицијски час“. Овај термин, правно непостојећи, има за циљ да додатно уплаши ионако уплашене грађане, како би се лакше владало!

Закључак Ванредно стање је проглашено из више разлога: неформалне а фактичке политичке кампање владајуће странке и њеног председника који је и председник Републике (како другачије објаснити свеприсутност председника у медијима, његово слободно кретање по свим местима Србије, поделу респиратора и других медицинских средстава и заштитне опреме, држање монолога на конференцијама за новинаре из свих области, укључујући и изношење података и давање упутства из медицине), а самим тим још већег јачања његовог култа личности, одлагања предстојећих избора, „елиминисања“ политичких опонената, што све представља припрему за победу на поментим изборима. Истовремено, ово стање дисциплинује чланство унутар владајуће странке и не дозвољава да неко други дође до изражаја у самој странци или из било које друге политичке партије. Замислите да је ванредна ситуација, у којој би примарно место имао командант Републичког штаба за ванредне ситуације министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а „врховни командант“ имао периферну улогу?! У таквој хипотетичкој, сад већ незамисливој, а правно исправној одлуци (да је проглашена ванредна ситуација), председник Републике не би могао да дође до пуног изражаја, јер не би био у центру пажње за време ванредне ситуације, с обзиром на његов уставни и законски пложај, а претила би и опасност да ојача политичка позиција поменутог министра и других политичких актера, што би могло реално да ослаби његову моћ унутар странке и уопште неформални јак утицај председника Републике. Анализирајући председниково понашање у досадашњим кризним ситуацијама, укључујући и ову, и његове потребе да лично спасава завејане у снегу, поплављене од водене стихије и у још многим другим ситуацијама, закључује се да он себе доживљава као спаситеља нације, свих грађана и државе, што представља значајан председников разлог за управљање државом и у овом стању. Евидентно је да се грађани више плаше ванредног стања него корона вируса, а кад је страх присутан код људи онда се лакше влада. Очигледно да је општа несрећа искоришћена за личну добит и задовољство.

Шта нам онда преостаје? Да се томе, доследно и гласно супротстављамо. Предуслов за супротстављање је победа страха. Да би победили страх треба да разумемо мотиве увођења ванредног стања и понашање главног носиоца власти у нашој земљи. То није лако, али је неопходно.

У Београду,                                                                 Адвокат др Драган Пашић
23.04.2020. године

Пријатељи сајта