LIČNI STAV: ADVOKAT DR DRAGAN PAŠIĆ
Odlukom o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 29 od 15. marta 2020) suspendovani su Ustav Republike Srbije, svi unutrašnji pozitivni propisi i međunarodno priznata ljudska i prirodna prava i slobode. Pod pretpostavkom da je javna opasnost ugrožavala opstanak države ili građana, te da Narodna skupština nije bila u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja mogli su da donesu zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština. Navedene pretpostavke nisu bile ispunjene, shodno čemu nije ni moglo da se proglasi vanredno stanje. Korona virus ne predstavlja javnu opasnost u smislu člana 200. Ustava Republike Srbije. Ovo iz razloga jer se, iako je novi virus u pitanju, ne radi o zaraznoj bolesti čiji je uzrok smrti veći u odnosu na druge. Komparativnom analizom, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u svetu je za period od 1. januara do 25. marta 2020. godine od korona virusa umrlo 21.297 ljudi, a od sezonskih virusa 113.034 i od malarije 228.095. Broj samoubistava u svetu za isti period je 249.904. Ukoliko bi se prihvatila teza naše izvršne vlasti i predsednice narodne skupštine (donosioci odluke o vanrednom stanju) da je bilo neophodno uvođenje vanrednog stanja, argumentum a contrario trebalo je uvesti vanredno stanje, pre pojave virusa COVID-19, prilikom pojave nabrojanih bolesti i suicida, jer je za isti period, na primer, skoro šest puta više ljudi umrlo od sezonskih virusa nego od korone?! Naravno da bi to bilo nepotrebno i apsurdno.
Šta je bilo potrebno umesto uvođenja vanrednog stanja?
Uvođenje vanredne situacije, propisane Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, je isključivi odgovor na postavljeno pitanje.Ovim zakonom uređuje se smanjenje rizika od katastrofa, uključujući i pojavu pandemije i epidemiju zaraznih bolesti, prevencija i jačanje otpornosti i spremnosti pojedinaca i zajednice za reagovanje na posledice katastrofa, zaštita i spasavanja ljudi, materijalnih, kulturnih i drugih dobara, prava i obaveze građana, udruženja, pravnih lica, organa jedinica lokalne samouprave, autonomnih pokrajina i Republike Srbije, upravljanje vanrednim situacijama, funkcionisanje civilne zaštite, rano upozoravanje, obaveštavanje i uzbunjivanje, međunarodna saradnja, inspekcijski nadzor i druga pitanja od značaja za organizovanje i funkcionisanje sistema smanjenja rizika od katastrofa i upravljanja vanrednim situacijama. Republički štab za vanredne situacije upravljao bi vanrednom situacijom, a učestvovali bi i predstavnici akademske zajednice, lokalne samouprave i organizacija civilnog društva kao i drugi subjekti sistema smanjenja rizika od katastrofa (jedinice civilne zaštite, vatrogasno-spasilačke jedinice, Hitna medicinska služba 112, Policija, Vojska Srbije, Crveni krst Srbije, Gorska služba spasavanja, Vatrogasni savez Srbije, Savez radio amatera Srbije, poverenici, odnosno zamenici poverenika civilne zaštite, građani, udruženja građana i organizacije čija je delatnost od posebnog interesa za razvoj i funkcionisanje sistema).
Ograničenja prava i sloboda koja su neophodna u novonastaloj situaciji, mogla su biti sprovedena primenom Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.Odredbom člana 4. ovog zakona definisane su zarazne bolesti prema sledećim kriterijumima:
1) bolesti koje dovode ili mogu da dovedu do značajnog oboljevanja i/ili do smrtnog ishoda, a posebno one za čiju je prevenciju potrebna šira koordinacija aktivnosti;
2) bolesti gde razmena informacija može da obezbedi rano upozoravanje o pretnji po javno zdravlje;
3) retke i ozbiljne zarazne bolesti, koje nisu prepoznate u Republici Srbiji, a za koje grupisanje podataka može da ukaže na faktore odgovorne za njihovu pojavu;
4) bolesti za koje postoje efikasne mere sprečavanja u cilju dobrobiti stanovništva;
5) bolesti kod kojih poređenje učestalosti sa drugim sredinama može doprineti proceni i unapređenju programa zaštite stanovništva od zaraznih bolesti.
Nesporno je da korona virus spada u retke i ozbiljne zarazne bolesti, koje nisu prepoznate u Republici Srbiji, a za koje grupisanje podataka može da ukaže na faktore odgovorne za njenu pojavu.
Kao što se vidi svi uslovi su bili ispunjeni za proglašenje vanredne situacije, a ne vanrednog stanja.
Ovde se ne radi o formalnoj već o suštinskoj pravnoj prirodi stvari. Velika je razlika između vanrednog stanja i vanredne situacije. Vanrednu situaciju proglašava i ukida Vlada Republike Srbije, na predlog Republičkog štaba za vanredne situacije, čiji bi komandant prema članu 42. stav 1. tačka 1) Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama bio ministar unutrašnjih poslova, a ne vrhovni komandant, kako ministar odbrane i neki generali nezakonito oslovljavaju predsednika Republike!
Uvođenjem vanrednog stanja protivpravno su suspendovana mnoga ljudska prava i slobode. Diskriminisana je jedna kategorija građana (starijima od 65 godina je oduzeta sloboda kretanja). Stigmatizovan je veliki broj naših građana koji su se vratili iz inostranstva, na taj način što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da se u Srbiju vratilo 400 hiljada građana po uvođenju vanrednog stanja, 15. marta, te da su sva žarišta koronavirusa tamo gde su se naši ljudi vratili. Predsednik smatra da je napravio grešku što je pustio sve državljane Srbije da uđu na njenu teritoriju. Srpske državljane, koji su se vratili u zemlju, vređa što ih sopstvena država obeležava kao krivce i sigurno su se te optužbe odrazile na ponašanje njihovog okruženja.
Izjava predsednika Republike:„Drago mi je što se građani plaše! Moraću da smislim nešto gore od Sajma!“, te komentar na predlog jedne političke grupacije da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova, “Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje“, je klasično uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje predstavlja povredu dostojanstva svih građana i penzionera kao posebne grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a izrečenim pretnjama stvara se i strah.
Deskriptivno ponašanje predsednika Republike pravno se kvalifikuje kao neposredna diskriminacija definisana članom 6, uznemiravanje i ponižavajuće postupanje normirano članom 12 i teški oblici diskriminacije propisani članom 13. Zakona o zabrani diskriminacije. Izjavu predsednika Republike da svako ko prekrši naredbu o izolaciji odmah će dobiti do tri godine zatvora treba shvatiti kao pretnju i direktan uticaj na sudove.
Ubrzo su u skladu sa očekivanjima predsednika donete i prve presude, pa je za krivično delo nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije Osnovni sud u Dimitrovgradu osudio jedno lice na maksimalnu kaznu od tri godine zatvora, a u Požarevcu su donete dve presude i to na dve i dve i po godine. Ova kao i druga suđenja za vreme vanrednog stanja nisu samo poznata po instruisanim i drakonskim kaznama, već i po tome što se okrivljeni nije dovodio na suđenje, već je ostajao u pritvoru, a sa njim se uspostavljala audio i video veza preko aplikacije Skype. Ovaj „izvor“ krivično-procesnog prava, u formi dopisa Ministrstva pravde od 26. marta tekuće godine i Vladine Uredbe o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine, od 1. aprila 2020. godine je protivan članu 33. stav 4. Ustava Republike Srbije i članu 13. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, koji propisuju da „svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu“ i „okrivljenom koji je dostupan sudu može se suditi samo u njegovom prisustvu, osim kada je suđenje u odsustvu ovim zakonikom izuzetno dozvoljeno.“
Predsednik Republike, tačnije njegov apel u kojem moli građane da se pridržavaju izrečenih mera, kao i sredstva informisanja, postala su nezakoniti izvor prava i u jednom rešenju o određivanju pritvora Osnovnog suda u Novom Sadu!
U obrazloženju spornog rešenja piše „… pa i pored apela predsednika Republike Srbije u kojem isti moli da se pridržavaju izrečenih mera kao i svakodnevnih javnih saopštenja preko sredstava javnog informisanja, isti je na samom početku primene navedenih zabrana postupio protivno pozitivnim propisima…“!Ovaj i prethodni primeri predstavljaju par ekselans kršenje Ustava Republike Srbije, Zakonika o krivičnom postupku i međunarodnih konvencija o zaštiti ljudskih prava i sloboda. Sa druge strane, to je direktno uplitanje izvršne u sudsku vlast i skoro uspešan pokušaj uspostavljanja jedinstva vlasti.
Ovakvom stvarnom autokratijom, koja je dostigla vrhunac za vreme vanrednog stanja, onemogućava se demokratsko funkcionisanje institucija (Narodna skupština, Vlada i sudovi), jer rade pod najneposrednijim uticajem izvršne vlasti – predsednika Republike i predsednice Vlade.
Nijedan institucionalni ili vanistituicinalni organ, organizacija, ustanova, ili bilo koji drugi oblik drštvenog organizovanja,profesije, udruženja, uključujući i advokaturu, osim jedne grupe advokata, u koju spada i autor ovog teksta, koja je 7. aprila 2020. godine zatražila od Advokatske komore Srbije, a koja je takav predlog odbila, da donese odluku o protestu advokata delimičnom obustavom rada, kojom bi advokati obustavili rad tako što ne bi pristupali na glavne pretrese u krivičnim stvarima koji se održavaju bez prisustva okrivljenih, odnosno uz primenu sredstava za prenos zvuka i slike – live streaming i grupe advokata koja je podnela Ustavnom sudu Republike Srbije inicijativu za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Republike Srbije), nije ukazala javnosti stanje opasnije od vanrednog – uzurpaciju vlasti od strane predsednika Republike! Naravno, priznanje zaslužuju i pojedine ličnosti iz svih društvenih sfera (novinari, profesori, pravnici, kulturni i javni poslenici i drugi), koje su argumentovano kritikovale uvođenje vanrednog stanja. Nedopustivo je da je advokatura odstupila od načela vladavine prava zbog svojih sopstvenih i viših („državnih“) interesa i ciljeva. Stav predsednika jedne advokatske komore da su suđenja preko Skypa nezakonita je zasnovan na pravu, a dalje stanovište izneto u istom kontekstu je neprihvatljivo i kontradiktorno – ali sam okrivljeni, u konsultaciji sa svojim braniocem, treba da odluči da li će pristati da mu se sudi na taj način!
Advokati su pružaoci pravne pomoći u ostvarivanju i zaštiti ustavom utvrđenih sloboda i prava i drugih zakonom utvrđenih prava i interesa građana, pa zato nemaju pravo da prihvate nezakonito postupanje suda, bez obzira da li je to u interesu klijenta ili nije. Nije sporno da advokat štiti klijentov interes. Međutim, ova zaštita mora da se kreće u zakonskim okvirima. To znači ukoliko nisu ispunjene sve pretpostavke za održavanje suđenja, uključujući i prisustvo okrivljenog, advokat ima obavezu da se suprotstavi klijentovoj volji, te da ne pristane na nezakonit kompromis!
Iz ustavne i zakonske uloge advokata proizlazi njihova obaveza da kritikuju izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, kad one greše. Za vreme vanrednog stanja grešile su i još uvek greše izvršna i sudska vlast (zakonodavna vlast ne funkcioniše, jer se vlada pomoću uredbi, odluka i drugih podzakonskih akata), pa otuda je obaveza advokata da ukaže na greške i propuste, kao i da se suprotstave nasilju nad pravom, koristeći sve raspoložive pravne mehanizme.
Konačno i još jedno značajno zapažanje. Nigde nije propisana stalno prisutna i nažalost opšteprihvaćena sintagma „policijski čas“. Ovaj termin, pravno nepostojeći, ima za cilj da dodatno uplaši ionako uplašene građane, kako bi se lakše vladalo!
Zaključak Vanredno stanje je proglašeno iz više razloga: neformalne a faktičke političke kampanje vladajuće stranke i njenog predsednika koji je i predsednik Republike (kako drugačije objasniti sveprisutnost predsednika u medijima, njegovo slobodno kretanje po svim mestima Srbije, podelu respiratora i drugih medicinskih sredstava i zaštitne opreme, držanje monologa na konferencijama za novinare iz svih oblasti, uključujući i iznošenje podataka i davanje uputstva iz medicine), a samim tim još većeg jačanja njegovog kulta ličnosti, odlaganja predstojećih izbora, „eliminisanja“ političkih oponenata, što sve predstavlja pripremu za pobedu na pomentim izborima. Istovremeno, ovo stanje disciplinuje članstvo unutar vladajuće stranke i ne dozvoljava da neko drugi dođe do izražaja u samoj stranci ili iz bilo koje druge političke partije. Zamislite da je vanredna situacija, u kojoj bi primarno mesto imao komandant Republičkog štaba za vanredne situacije ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, a „vrhovni komandant“ imao perifernu ulogu?! U takvoj hipotetičkoj, sad već nezamislivoj, a pravno ispravnoj odluci (da je proglašena vanredna situacija), predsednik Republike ne bi mogao da dođe do punog izražaja, jer ne bi bio u centru pažnje za vreme vanredne situacije, s obzirom na njegov ustavni i zakonski pložaj, a pretila bi i opasnost da ojača politička pozicija pomenutog ministra i drugih političkih aktera, što bi moglo realno da oslabi njegovu moć unutar stranke i uopšte neformalni jak uticaj predsednika Republike. Analizirajući predsednikovo ponašanje u dosadašnjim kriznim situacijama, uključujući i ovu, i njegove potrebe da lično spasava zavejane u snegu, poplavljene od vodene stihije i u još mnogim drugim situacijama, zaključuje se da on sebe doživljava kao spasitelja nacije, svih građana i države, što predstavlja značajan predsednikov razlog za upravljanje državom i u ovom stanju. Evidentno je da se građani više plaše vanrednog stanja nego korona virusa, a kad je strah prisutan kod ljudi onda se lakše vlada. Očigledno da je opšta nesreća iskorišćena za ličnu dobit i zadovoljstvo.
Šta nam onda preostaje? Da se tome, dosledno i glasno suprotstavljamo. Preduslov za suprotstavljanje je pobeda straha. Da bi pobedili strah treba da razumemo motive uvođenja vanrednog stanja i ponašanje glavnog nosioca vlasti u našoj zemlji. To nije lako, ali je neophodno.
U Beogradu, Advokat dr Dragan Pašić
23.04.2020. godine
