Зоран Ђинђић, бивши премијер Србије, убијен је пре 12 година, 12. марта 2003, у дворишту зграде Владе Србије у Немањиној 9 у Београду. По правоснажној пресуди оптуженима за заверу, организатори атентата били су некадашњи командант ЈСО-а Милорад Улемек Легија који је пензионисан средином 2001 године, и вође криминалне групе “земунски клан” сада покојни Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, а извршилац бивши заменик команданта ЈСО-а Звездан Јовановић.
Правоснажном пресудом, на укупно 325 година затвора за заверу атентата 12. марта 2003.године, осуђена су десеторица: на максималне казне по 40 година Улемек и Јовановић,а на по 35 и по 30 година, припадници “земунског клана” Александар Симовић, Нинослав Константиновић, Владимир Милисављевић, Сретко Калинић, Милош Симовић и Милан Јуришић, док је „земунац“ Душан Крсмановић осуђен на 20 година затвора. Истом пресудом на 30 година затвора, за продају података “земунцима” о регистарском броју службених возила која је користио премијер и кретања, осуђен је бивши припадник БИА-е Бранислав Безаровић.
У почетку истраге, поступком су били обухваћени и вође криминалног „земунског клана“ Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, а њихово гоњење је обустављено, јер су убијени у другој половини марта 2003 , у полицијској акцији Сабља, како је званично саопштено, приликом акције хапшења у Мељаку пружили су оружани отпор и настрадали су у размени ватре са полицијом.
По наводима правоснажне пресуде, у завери атентата 12. марта, рачунајући и сада покојне шефове “земунског клана” и двојицу сведока сарадника из те криминалне групе, којима због специјалног сведочког статуса није суђено, учестовало је 11 припадника “земунског клана”, а по тврдњама у оптужници и пресуди, поједини су учествовали у праћењу Ђинђића, неколицина у извршењу атентата, набавили средства и обезбеђивали бекство. По пресуди и оптужници, осим Улемека, из сада расформираног ЈСО-а учествовао је и бивши заменик команданта Звездан Јовановић. По пресуђеним наводима, „Звездан Јовановић је 12. марта 2003, око 12, 25 часова с прозора канцеларије 55 на другом спрату заграде у Улици адмирала Гепрата 14, која је паралелна са Немањином улицом, испалио два пројектила, првим усмртио премијера Ђинђића који се налазио испред врата службеног улаза 5, у зграду Владе Србије, а другим ранио шефа његовог обезбеђења Милана Веруовића“.
Процесом је био обухваћен и покушај атентата на премијера Ђинђића 21. фебуара 2003, код хале Лимес на Новом Београду, а по тој тачки, уз остале, за учешће у фебруарској завери је, истом пресудом осуђен и бивши припадник ЈСО-а Жељко Тојага, на 15 година затвора.
По наводима у кривичном поступку, ВИП премијерска колона од три возила, од којих је у средњем био премијер Зоран Ђинђић стигла је 12. марта 2003, у двориште зграде Владе Србије испред улаза 5, нешто пре 12,30 часова, где је тог дана, по изнетим информацијама током суђења, премијер требало да се састане са шведском министарком, сада покојном, Аном Линд.
Првостепени процес који је вођен пред Специјалним судом у Београду трајао је четири године. Судско веће којим је председавала судија Ната Месаровић, изрекло је пресуду 23. маја 2007, године, а ту пресуду је потврдио Врховни суд Србије после седнице која је одржана 2008 године.
Пресудом су потврђени сви оптужни наводи, а описано је да су „почетком марта 2003, Александар Симовић и Нинослав Константиновић, пронашли празну канцеларију 55 у Улици адмирала Гепрата 14, те да су у њу са Звезданом Јовановићем долазили 10, 11. и кобног 12. марта, обучени у радне комбинезоне, носећи моталицу за каблове и снајпер и чекајући наилазак премијера, при чему их је довозио и одвозио Владимир Милисављевић, „пасатом” чија је стакла црном фолијом опремио Милош Симовић, а да је Милан Јуришић Јуре обезбедио паркинг место испред зграде“. Пресудом је утврђено као доказано да је „ на дан 12. марта 2003. Милош Симовић стајао код болнице „Рудо“ и о проласку колоне Ђинђићевих возила дојављивао Спасојевићу и Александру Симовићу, а да се Душан Крсмановић налазио у Немањиној улици, и одатле јављао о доласку премијерове колоне пред зграду владе“. Према пресуди, „тројицу који су после атентата истрчали из зграде у Гепратовој- Јовановића с пиштољем у руци, Константиновића с моталицом за каблове и Александра Симовића који је носио пушку, у аутомобилу марке пасат је са укљученим мотором сачекао и одвезао Милисављевић“. Негде у Гепратовој улици „у другим колима, спремни да им пруже ватрену подршку при бекству, налазили су се наоружани Сретко Калинић и Миле Луковић“. „Душан Спасојевић се колима возио оближњим улицама, а потом побегао“.
Процес оптуженима за атентат раздвојен је у току 2004 године у засебан од јединственог поступка којим је било обухваћено још двадесетак припадника „земунског клана“ због других кривичних дела.
Фото: Википедија – Зоран Ђинђић са шведском министарком иностраних послова Аном Линд