Фото: balasevic.com
Био је наш Окуџава, наш Висоцки, и Коен, наравно. Био је наш Ђоле (11. мај 1953. – 19. фебруар 2021. Нови Сад)
Кажу да је популарност мач са две оштрице, али то поређење ми није најјасније. Прво, нисам обавештен да има и мачева са једном оштрицом, и , друго, пипнувши ох обе, не могу се отети утиску да се у ствари ради о тупом предмету.
Свеједно…
Све дефиниције на ту тему су мање-више едукативне, упозоравају децу и омладину да се чувају славе као сполне болести, и намерно нећу цитирати ниједну од њих, иако се слажем да популарност уме да буде јако зајебана појава у природи.
Нарочито ако средина није спремна на то…
Ја сам био спреман. Јесам, стварно…
Још у детињству сам стекао одређени утисак да сам славан, и стрпљиво сам сачекао да и други то открију. Проблем првог аутограма сам решио, уз пар ситнијих граматичких грешака, и добро сам се држао пред киосцима окићеним насловним странама које су имале толико тога заједничког са огледалом у нашем купатилу.
Добро, није лепо да ја причам о томе, али пошто се други изгледа не отимају, морам да констатујем да сам био сасвим ОК!
(Из Балашевићеве књиге :“Три послератна друга“)
Директор издавачке куће „Color press group„ Роберт Чобан изјавио је да смо се „много огрешили о Балашевића“ и да је тужно то што неке телевизије синоћ нису могле да нађу Балашевићев снимак млађи од 10 година (Н1).
“То значи да он на многе телевизије није могао ни да крочи. Он је на бројним телевизијама био забрањен деценијама, годинама прозиван на насловним странама таблоида уз најружније епитете. Ми знамо какав је био Ђоле, али по томе ћемо видиети какви смо били и сви ми последњих 30, 40 година”, рекао је Чобан за Телевизију Нова С. Он истиче да се често деси да тек када неко оде, схватимо колико је он био значајан и да се забораве све ружне речи и наслови који су о њему излазили.
.