Foto: balasevic.com
Bio je naš Okudžava, naš Visocki, i Koen, naravno. Bio je naš Đole (11. maj 1953. – 19. februar 2021. Novi Sad)
Kažu da je popularnost mač sa dve oštrice, ali to poređenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i mačeva sa jednom oštricom, i , drugo, pipnuvši oh obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari radi o tupom predmetu.
Svejedno…
Sve definicije na tu temu su manje-više edukativne, upozoravaju decu i omladinu da se čuvaju slave kao spolne bolesti, i namerno neću citirati nijednu od njih, iako se slažem da popularnost ume da bude jako zajebana pojava u prirodi.
Naročito ako sredina nije spremna na to…
Ja sam bio spreman. Jesam, stvarno…
Još u detinjstvu sam stekao određeni utisak da sam slavan, i strpljivo sam sačekao da i drugi to otkriju. Problem prvog autograma sam rešio, uz par sitnijih gramatičkih grešaka, i dobro sam se držao pred kioscima okićenim naslovnim stranama koje su imale toliko toga zajedničkog sa ogledalom u našem kupatilu.
Dobro, nije lepo da ja pričam o tome, ali pošto se drugi izgleda ne otimaju, moram da konstatujem da sam bio sasvim OK!
(Iz Balaševićeve knjige :“Tri posleratna druga“)
Direktor izdavačke kuće „Color press group„ Robert Čoban izjavio je da smo se „mnogo ogrešili o Balaševića“ i da je tužno to što neke televizije sinoć nisu mogle da nađu Balaševićev snimak mlađi od 10 godina (N1).
“To znači da on na mnoge televizije nije mogao ni da kroči. On je na brojnim televizijama bio zabranjen decenijama, godinama prozivan na naslovnim stranama tabloida uz najružnije epitete. Mi znamo kakav je bio Đole, ali po tome ćemo vidieti kakvi smo bili i svi mi poslednjih 30, 40 godina”, rekao je Čoban za Televiziju Nova S. On ističe da se često desi da tek kada neko ode, shvatimo koliko je on bio značajan i da se zaborave sve ružne reči i naslovi koji su o njemu izlazili.
.
