Идила у унутрашњости Србије ових дана
Возови у Србији, у последњих деценију и по, јуре и по 30, 40, а на неким деоницама, које су ревитализоване, чак и преко невероватних 50 километара на сат!
По неким јавно доступним подацима из 2008. и 2009. године, од 3.808 километара пруга, на око 11 одсто просечна брзина је у то време била мања од 30 километара на сат.
Саобраћајна инфраструктура у Србији, било да је реч о пругама или друмовима, углавном је запуштена, у жалосном стању, помало личи на онај већи део грађана који немају среће да музу државну краву или овцу. На значајном делу саобраћајних деоница: закрпа до рупе, закрпа на закрпу, рупа до рупе, смењују се како на којој, а пруге добрим делом зарасле у коровско растиње, око појединих активних необезбеђених пружних прелаза, у предграђима или атарима, понекад достиже и по метар и по, па никаве шансе нема да возачи и пешаци виде долази ли воз.
Кад се нађете на таквим богазама, прво вам, наравно, падне на памет како наши великаши призивају инвеститоре и нуде им погодности каквих нигде нема да дођу и купе или отворе неку фабрику у том крају где возови једва да иду, а нема пута, и тамо где га има, треба до њега стићи излоканим распаднутим путељцима с траговима асфалта, по којима је безбедна вожња највише у божјим рукама. Тако је куд год кренете у унутрашњост, на исток, на запад Србије, кроз Банат, Срем…
После оноликих прича деценију и по о аутопутевима, реконструкцији пруге, којечему, те гради се ово, гради се оно, у јавности је створен утисак да на све стране пршти од силна добра, а кад вас, рецимо мука натера да кренете негде даље од каквог већег места, бива да се покаже и да једва да имате куда, а, неретко, и да ако немате неки сопствено возило, немате ни чим. Није мала извесност да не можете наћи ни превоз, јер гашене су нерентабилне линије, а њих је понајвише јер је сиротињска работа вазда најскупља.
Од ове године многе саобраћајнице, а и железничке деонице, очекује, по најавама надлежних, улазак у револуционарну ревитализацију , која се од 2001. године залеће по ко зна који пут, а истини за вољу треба рећи да је понешто урађено, делимично, започето па и завршено.
Кад само овлаш зађете у архиву штампе од 2001. године до ових дана, изгубите се у бројкама с низовима нула, обећањима.
Тако је средином 2001. у медијима доминирао извештај да ће Србија добити огромна средства, што из директних донација из Брисела што из нераспоређених средстава, од којих је за инфраструктуру планирано око 500 милиона марака, за енергетику око 600 милиона марака, за социјална давања 400 милиона марака. Део ће, писала је штампа, бити коришћен да се до краја те године исплати једнократна помоћ пензионерима у износу од 200 марака, за буџет и макроекономске пројекте намењено је 360 милиона марака, развој предузећа 260 милиона марака што ће углавном бити реализовано кроз кредите за мала и средња предузећа, пољопривреди би требало да припадне 165 милиона марака, док просвета може да очекује 200 милиона марака, а здравство 155 милиона марака. Гро пара је дакле намењен покретању привреде и по оцени Института економских наука у Београду битни заокрет у расту производње могуће је очекивати крајем године“, најављивало се на сва звона.
Тадашња министарка за саобраћај и телекомуникације у Влади Србије Марија Рашета-Вукосављевић најављивала је да ће у току 2001. године кренути радови на приоритетним саобраћајним пројектима.
-Извесно је да ће почети радови на поправци путева од националног значаја,чија вредност износи 120 милиона долара, а пројекат би требало да буде реализован до краја наредне године. За ревитализацију железнице биће издвојено 59,2 милиона долара и тај план ће кренути одмах и требало би да буде завршен такође до краја наредне године. Од средстава са Донаторске конференције ове године ће бити обављена ревитализација сигурносно-безбедносне и опреме за везе и електроопрему. Вредност тог замашног посла процењена је на 19,7 милиона долара. Међу приоритетима је и реконструкција железничког моста у Остружници у вредности од 14,6 милиона долара а за изградњу моста „Слобода“ у Новом Саду биће издвојено 26,5 милиона долара. Овај посао требало би да буде завршен у року од 15 месеци. Осим тога у плану су и пројекти ревитализације великих саобраћајних система као што су ЖТП Београд и ЈАТ, као и реконструкција аеродрома у Нишу-објашњавала је Рашета-Вукосављевић
У исто време ондашњи потпредседник владе Мирољуб Лабус изјављивао је, бележе медији, да се са ЕБРД преговара о шест пројеката на реконструкцији путева у дужини од 489 километара, а да су у првој половини 2001, потписана два уговора вредна 66 милиона евра за хитну санацију саобраћајница у Србији и 85 милиона за обнову железнице.
Затим је 17. јула 2002, насловне стране добила информација да је Европска инвестициона банка СР Југославији одобрила два нова зајма у вредности од 115 милиона евра, од чега ће, како се наводило, 95 милиона бити искоришћено за реконструкцију 374 километра путева у Србији, углавном на Коридору 10, а 20 милиона за финансирање инвестиција у малим и средњим предузећима и локалних инфраструктурних пројеката.
У време штрајка железничара 2002. године, министарка Рашета Вукосављевић је говорила да „нису тачне тврдње синдикалних лидера да влада и руководство ЖТП-а немају план за комплетну реконструкцију ове компаније“.
-Наш план је да утврђеном стратегијом у року од две године фирму која је сада мртва оживимо. Тренутно се ради програм интермодалног саобраћаја, чији је циљ да се што више робе превози водом и железницом. Тренутни превоз робе железницом је пао на најниже могуће гране, а познато је да овај посао доноси највише новца. С програмом и планом улагања у инфраструктуру железнице који је почео да се реализује прекјучерашњим кредитом Европске инвестиционе банке од 170 милиона евра, затим новцем ЕБРД-а од 10 милиона евра, с новим Законом о железници који је ушао у скупштинску процедуру, као и с новим предузећем које ће се звати Железница Србије, а које ће бити формирано 1. октобра, оживећемо овај сектор саобраћаја који је највише страдао у протеклих десет година. Тендери за поправку 30 локомотива у овој години и 30 локомотива у следећој су већ у току –рекла је Рашета-Вукосављевић.
Министарство финасија је 14. марта 2005. објавило на свом сајту вест да се за железницу у току те године планира 100 милиона евра кредита.
Приликом обиласка београдског железничког чвора „Прокоп“, тадашњи министар финансија Млађан Динкић је обзнанио идеју да се кредити који су до тада ишли за путеве преусмере на железницу. Динкић је тада изнео процену да је улагање у железницу неопходно јер јој недостаје 2.000 теретних вагона и 50 локомотива јер се пругама реализује растући извоз привреде Србије која је поново покренута, а најавио је и да ће из буџета Србије бити издвојено милион евра за завршетак пруге у Смедереву, а да би се спојила челичану „Ју-Ес стил“ Србија, са луком. Динкић је тада обећао помоћ Владе „Железницама Србије“ од 8,5 милијарди динара. Према информацијама из тих времена, доступним у медијима, 8. децембра 2006. Железнице Србије” су са Европском инвестиционом банком потписале уговор вредан 80 милиона евра, како је изјавио тадашњи директор ЖС Миланко Шаранчић, за реализацију пројекта „Обнова железнице II“, за реконструкцију, модернизацију и изградњу 93 километра пруга на међународном Коридору 10 кроз нашу земљу.
Тада је најављено да ће из истог кредита, железнице обновити 60 километара пруге између Ћеле куле и Станичења, на магистрали Ниш-Димитровград, 13,3 километра деонице Гиље-Ћуприја-Параћин, на прузи Београд – Ниш и модернизацију деонице Батајница-Голубинци, дуге 14,4 километра.
Такође је саопштено да је први зајам Европске инвестиционе банке од 85 милиона евра већ успешно реализован и искоришћен за Пројекат обнове железнице I .
– Треба подсетити да Пројекат обнове железнице II, поред Европске инвестиционе банке, са 60 милиона евра финансира и Европска банка за обнову и развој. Ова средства биће употребљена за модернизацију теретног возног парка, што ће нам омогућити до краја 2007. године значајно побољшање квалитета наше превозне услуге и повећање обима превоза, а тиме ћемо допринети и целокупном раду и развоју домаће привреде. „Железнице Србије“ имају нешто мање од 21.000 запослених – изјавио је Шаранчић тим поводом за лист „Глас јавности“.
У интервјуу за националну ревију „Србија“ бивши директор ЖС Шаранчић је изјавио да су захваљујући кредиту Европске банке за обнову и развој од 57 милиона евра, српске железнице први пут након четврт века купиле нове вагоне и до краја године стићи ће свих 770 уговорених теретних кола.
– Српске железнице измириле су и око 136 милиона евра обавеза према иностраним кредиторима, из сопствених прихода вратиле 168 милиона евра наслеђених кредитних обавеза из претходног периода, редовно својим средствима измирујући и све друге међународне обавезе. Поред тога, српске железнице платиле су око 20 милиона евра дуга према добављачима из 2003. године, а обавезе из претходне четири године редовно су испуњаване. Од међународне железничке банке „Еурофиме” добили смо кредит од 60 милиона швајцарских франака за речену модернизацију возних средстава и у току је тендерска процедура У 2008. години започели смо комплетну модернизацију железничког саобраћаја у Србији, јер смо обезбедили скоро 120 милиона евра. Од тих средстава, набавићемо по десет маневарских локомотива и дизел-моторних кола, поправити 10 електро локомотива, модернизовати 20 спаваћих и кушет кола и купити три нове вишесистемске локомотиве. Модернизоваћемо, такође, 93 километра пруге на Коридору 10, као и железничку станицу Димитровград –рекао је Шаранчић
У току 2007. је отворено стајалиште дужине 400 метара на станици у центру Барајева, у које је, према изнетим подацима, уложено око 245 000 евра, а након отварања стајалишта возови ће да достижу брзину од 50 километара на сат.
Затим је у току 2009. саопштено да је Међународна железничка банка Еурофима одобрила Железницама Србије 43 милиона швајцарских франака за набавку нових дизел- моторних возова, тако да би крајем 2010. године, а односно најкасније средином 2011. године српским пругама требало да саобраћа 10 нових дизел-моторних возова.
Медији су 8. маја 2009. јавили да су “Железнице Србије” и Европска банка за обнову и развој потписали кредитни аранжман вредан сто милиона евра, за који је гарант држава, а тадашњи директор Милован Марковић је изјавио да су средства намењена за набавку 30-ак нових електромоторних гарнитура за регионални превоз путника, а читав пројекат буде завршен до јуна 2013. године. Том приликом је рекапитулирано да је „за десет година до тада, то био трећи кредитни аранжман ЖС са Европском банком за обнову и развој. Први уговор, вредан 57 милиона евра, потписан је 2001. године у склопу Пројекта обнове железнице I, и у целини је реализован. Средства су искоришћена за реализацију плана реструктурирања, реконструкцију и модернизацију локомотива, набавку механизације за одржавање колосека, као и набавку резервних делова. Други уговор о зајму од 60 милиона евра, из 2006. године, још увек се, речено је тада реализовао, а између осталог подразумева и набавку око 800 теретних кола“. Поједини медији су указали је да је „ЖС у том тренутку располагао са 38 електромоторних возова, од којих су 32 стара између две и три деценије,а да је годишње у просеку исправно за саобраћај свега 11 возова“…
Било је, од тада, од стране наредних министара и директора, још много најава обнове, кредита, уговора и, упркос тромости, свему осталом, оптимистима остаје нада да ће барем део свега ипак бити реализован и брзи возови поново, као до средине деведесетих, клопарати и до седамдесетак километара на сат, просечно. Једном, колико год да кошта... До тада, на зараслим кривим друмовима и колосецима, овце могу мирно да пасу.
