Фото: приватна архива Јованчевић
АУТОР: Проф. др Недељко Јованчевић (примедбе на Нацрт закона о изменама и допунама Kривичног законика из 2024)
Честе измене закона имају за директну последицу правну несигурност грађана. Измене закона у Србији у последњих двадесетак година толико су честе као да је ово био простор без закона.“’Ирационалистичка мода времена’ доводи до неозбиљног поступања оних који доносе законе и тиме доводе у питање ‘озбиљност права’ “ (Паунд).
Анализом свих предлога и разлога за измене и допуне Kривичног законика, са сигурношћу могу закључити да су бесмислени предлози, осим техничких, језичких поправака и у том смислу усаглашавања са уставним одредбама, па и са Законом о јавном тужилаштву.
Веома је опасно и погубно за правни поредак, за функционисање права, за правну сигурност грађана. када се често и олако мењају закони. Правна сигурност, или још више-извесност, представља услов сваког разумног правног поретка. Правна несигурност поуздано руши правни поредак и зато је сигурност веома важна правна вредност.
1. Честе измене закона. Kроз читаву историју државе и права види се да су се закони доносили и често мењали, некад да би владари лакше проводили своју суверену власт, некад да би решавали одређене друштвене и социјалне потребе људи, али у савременом демократском уређењу да би побољшали правно уређење одређене области, или да би побољшали и учинили кохерентним читав правни поредак. Но, ниједан закон није идеалан и непромењив јер се доноси пре свега као један стандард у погледу свих појмовних одредница, не доноси се за појединачан случај, већ за појаву, као што је Аристотел давно навео, „закон је општа норма која предвиђа апстрактне случајеве“. Добар је једино закон који осликава стварност и који треба да упућује на стандарде понашања који су у складу са културним и цивилизацијским нивоом развоја, затим са релевантним међународним стандардима и преузетим међународним обавезама.
Kада се честим променама закона доведе до правне несигурности, до једне друштвене аномије, онда се сви проблеми које доноси живот решавају ван институција…
И поред беспрекорног познавања друштвено-политичких прилика, правне културе, нормативног метода и технике израде закона, треба имати у виду да је правна стварност нешто друго од обичне стварности, и крије се проблем у стварању права, да би “законодавац могао својим законима савладати и преобразити стварност, понекад је разапиње на Прокрустову постељу”, како наводи Р. Лукић. (прим. приређ.: “’Прокрустова постеља’ је фраза (настала на античком миту) о симболу калупа у који се нешто гура силом и малициозно у неодговарајуће оквире, растежући га до крајњих ивица калупа или ампутирајући оно што преко калупа)
Kада се тим честим променама закона доведе до правне несигурности грађана, до једне друштвене аномије, онда се сви проблеми које доноси живот решавају ван институција, разним друштвено неприхватљивим радњама. У раду се пледира да ова расправа допре до оних који често мењају законе и да схвате да су и „најгори закони бољи од оних који се често мењају“ (Р. Лукић).
Законодавна динамика која се одвија у Србији последњих двадесетак година толико је изражена да ни најбољи правници не могу у томе да се сналазе, првенствено они који проводе законе у живот, а посебно не могу грађани који треба животно стварно да се понашају у складу са тим законима. Честе измене закона постала је „мода“ овог времена, као да је ово био простор без закона, тако да се најчешће чује у јавности после одређеног догађаја, а не појаве, „да ће се залагати да се тај закон мења“, да ће „тражити строже законе“, да ће “тражити да се уведе у закон за неко ново дело” (иако већ постоји у закону), и то не само лаичка јавност, већ и политичари на највишим функцијама, такође лаици, тако говоре и траже и сл1., а нису свесни какву штету чине.
Веома је опасно и погубно за правни поредак, за функционисање права, када се често и олако мењају закони. Последица је јасна, не проводи се постојеће право, а ново не може да се примењује ретроактивно на “старе догађаје” и све то утиче на правну сигурност грађана. Створена је лоша пракса да неко будуће “ново право” чека нови догађај и одмах почиње ”медијска кампања”за измене закона и захтеви за пооштравање казне, и тако у недоглед, чиме се ствара правна несигурност.
˝Ирационалистичка мода времена˝ доводи до неозбиљног поступања оних који доносе законе и тиме доводе у питање „озбиљност права“ (Паунд).
Закон је израз воље законодавца и као такав је темељ законитости и правне сигурности. Честе измене закона директно утичу на неефикасност органа који проводе закон, а то даље имплицира правну несигурност грађана. Закони треба да изражавају вољу законодавца и да се доносе у једној демократској процедури, имајући у виду своју правну традицију, али и традицију европских држава које имају снажан утицај на српско право. Посебно је питање неефикасности у провођењу закона, питање законитости, доступности правди и правичном поступању судова2.
Треба имати у виду да је стварање закона у области кривичног права веома сложен научно-стручни задатак. У том правцу најбитније је одредити циљ закона, шта се жели њим постићи. Да би се воља законодавца изразила у уређеном демократском друштву потребно је савладати дуг пут испитивања стања у друштву и потребе за таквим законом, социолошки аспект, психолошки одраз, те политичко-правну потребу доношења закона ради регулисања одређене области, затим, техничко нормативне припреме, финансијске способности и др.
Пројектовање субкултуре-антикултуре, разни програми који промовишу нерад и неморал, генеришу бујање криминала са којим се не може изборити мерама кривичноправне заштите
2. Могућност и границе кривичноправне заштите. Заштита човека и других основних друштвених вредности представља основ и границе за одређивање кривичних дела, прописивање кривичних санкција и њихову примену, у мери у којој је то нужно за сузбијање тих дела (чл. 2 KЗ).
Нема основа за укидање кривичног дела – изнуђивање исказа чл. 136 КЗ.
Ово дело није у потпуности идентично са делом – злоставаљање и мучење из чл. 137 КЗ. Напротив, требало је допунити одредбе кривичног дела- изнуђивање исказа , унети последицу дела- ако је наступила смрт услед употребе силе или претње или другог недопуштеног средства или недопуштеног начина у намери изнуде изказа, додајући ст. 3 чл. 136 КЗ.
Што се тиче инкриминације мучење и злостављање из чл. 137. КЗ, ако се основни облици- изнуђивање исказа и кривичног дела из чл. 136. подударају, онда је требало то поправити у чл. 137, јер је дело утемељено на Конвенцији против тортуре, и других сурових , нехуманих или понижавајућих казни и поступака из 1987. године.
Дело из чл. 136 КЗ је специјално дело које може да изврши само службено лице /делицта проприа/, док дело из чл. 137 може да изврши свако (!)
Никако не стоји било чија препорука да се та два дела морају нормативно одредити у једном делу.
У погледу описивања дела – инкриминација због недозвољеног држања оружја муниције и др., то дело је требало издвојити из КЗ и одредити у посебном законском пројекту, а осим тога многе радње које имају нижи степен друштвене опасности требало би предвидети као прекшај, а не кривична дела. Предлог у Нацрту је такво детаљисање у описима и предвиђање неразумних казни затвора које немају научно стручно оправдање.
Нема оправдања ни у погледу предлога за пооштравање казни за кривично дело насиља у породици, јер треба, на пример, упоредити те инкриминације и казне са сличним одредбама у Казненом законику Хрватске или Немачке, Аустрије, и сл., па ће се видети да је то претеривање у казнама. Напомињем да је Истамбулска конвенција из 2011. године, ратификована од стране Србије 2013, у целини без резерви на поједине одредбе, јер ово друштво није на том нивоу развоја да се понаша тако по једном регионалном документу.
На пример, у Хрватској је преко 250.000 потписа поднесено Сабору да се та Резолуција одбије у целости, тако да је у Хрватској усвојена тек 2019. године.
Исто тако имам бројне примедбе у погледу предлога из Нацрта за пооштравање казни из области кривичних дела против полне слободе идр., на пример, да се за покушај силовања не може изрећи казна испод 5 година, иако покушај није довршено дело, као и бројне друге примедбе.
У сваком случају у Кривичном законику су већ прописне казне које су и строге, тако да се треба истих придржавати а не мењати закон.
Кривични законик није математика и математичка збирка, и треба учити да се тумачи закон, систем закона, а не стално мењати законе и појединачности убацивати у закон , јер закон је одређени стандард и у суштини апстрактна норма коју треба тумачити на основама тумачења које се изучавају у кривичном праву.
Kривично право врши своју функцију преко дуалитета кривичних санкција, али кривичне санкције нису једино средство којим се могу сузбијати друштвено опасна понашања. Уобичајена је њихова подела на превентивна средства и репресивна средства. Репресивна средства за циљ имају примену санкције у односу на већ учињено кривично дело, док превентивна средства настоје спречити друштвено опасно понашање, пре него што је учињено кривично дело. Ово друго нема сврху уколико се разним другим социјалним мерама не стварају услови који одвраћају од чињења кривичних дела. Разне друштвено-политичке кризе, сиромаштво, незапосленост, слабо образовање, низак ниво културе, пројектовање субкултуре разним друштвеним мрежама и ТВ програмима који промовишу нерад и неморал и др. генеришу бујање криминала са којим се не може изборити мерама кривичноправне заштите.
Kод доношења закона намеће се веома сложено питање- границе кривично правне заштите које би требало поставити у складу са њеним могућностима. Заштитна функција кривичног права остварује се пре свега кроз генералну и специјалну превенцију. Генерална превенција, која се пре свега састоји у застрашујућем дејству казне према потенцијалним учиниоцима кривичних дела, (негативна превенција) и поред приговора о таквој легитимности, сасвим је криминално – политички оправдана, тако да се одбацује приговор ретрибутивизма да се неко искоришћава да би се други застрашили (З. Стојановић)3.
Међутим, за ефикасност генералне превенције, битно је створити услове за извесност да ће казна бити примењена. Не треба гајити илузију да ће казна стићи све починиоце, али томе треба тежити и стварати услове за то. Према томе, кроз стварност, кроз примену ће се тек видети колико донесени закони делују на сузбијању свих форми криминалитета. У науци превладава став за рестриктивно уместо за постојеће екстензивно и стога неефикасно кривично право. Сужавање граница кривичног права у односу на проширивање граница кривичноправне заштите, имало би повољне ефекте не само у односу на негативну, него и у односу на позитивну генералну превенцију.
Уколико се друштво/држава ослања само на кривичноправну заштиту, иако је кривично-правна заштита ultima ratio, последње средство, које је фрагментарног и супсидијарног карактера и које је ограничене заштитне могућности– а то су основе код законског обликовања кривичноправне заштите, при чему се треба руководити могућностима кривично правне заштите – то неће имати за последицу само неефикасност, него може довести до супротног ефекта и других негативних последица по друштво и појединца. Ове друге последице су првенствено неефикасност у деловању на сузбијњу криминала, а затим директна последица је – правна несигурност. Грађани губе веру и наду да би могли своје конфликте или разне захтеве решавати позивањем на законе и на правосуђе.
Принцип законитости нарочито се доводи у питање, код примене нових закона. Законодавна динамика која се одвија у Србији последњих двадесетак година толико је изражена да се и најбољи правници не могу у томе сналазити.
3. Законитост (Rechtlickeit). Принцип законитости је темељ кривичног права „nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege“. Законитост и легитимност закона у садејству су са заштитном функцијом кривичног права4. Законитост подразумева предвидивост, да има основа да се улази у заштиту на основу закона и да ће остварити заштиту5.
Закони нису идеални, па ни кривични закон, они су у неким одредбама и нејасни, па чак и противречни, па се тако у пракси у примени тих закона доводи у питање принцип законитости, а последица остаје правна несигурност. На тај начин стварност нема заштиту, не осећа правду, она осећа неправду, јер њу не интересује зашто не функционишу судови, зашто се не примењује закон, зашто је закон нејасан, и сл., већ зашто не може да дође до правде и субјективне заштите. То је осећај несигурности који се тешко отклања. У сваком случају неизоставан је процес измене и поправљање закона који не функционишу у пракси.
Принцип законитости нарочито се доводи у питање код примене нових закона, јер за сваки нови закон потребно је време да би се људи пре свега могли са њим упознати, а затим, да би своје понашање могли ускладити, да би се могли прилагодити и владати у складу с њим. Незаконитост је могућа и зато што се не познају довољно правни прописи, а код њихове примене и тумачења, или се не примењују, или чак се свесно крше од оних који треба да их проводе, нарочито у ситуацији кад тужиоци користе принцип опортунитета кривичног прогона (у фази предистражог и истражног поступка, где судска контрола није могућа), а проблем настаје и када је закон мењан више пута, у ситуацији примене блажег закона, што је врашки тежак задатак, итд.
О предложеним изменама и допуна: “предлози осим у случају нужне одбране, нису на нивоу достигнутог знања о тим важним кривично правним установама. Kао такве предлоге из Нацрта закона о изменама и допунама KЗ, треба одбацити
Фото: приватна архива Јованчевић
4. Но, када је већ до тога дошло да Kривични законик треба мењати и допуњавати, онда је требало учинити поред одређених правно-техничких и језичких поправки, те терминолошког усклађивања са уставним променама и са Законом о јавном тужилаштву, које нису од суштинских захвата, шта се образлаже, да су измене правно-техничке природе, чиме се отклањају недоумице у тумачењу (чл.12. Нацрта)- неколико битних ствари, које би олакшале примену закона и директно би утицале на правилну примену.
У Општем делу KЗ било је правно догматски сасвим у реду да се законодавно реши појам извршилаштва (непосредно, посредно и саизвршилаштво), и саучесништва, а у вези предлога за измене и допуне у погледу нужне одбране, казне затвора и условне осуде, треба рећи да предлози осим у случају нужне одбране, нису на нивоу достигнутог знања о тим важним кривично правним установама. Kао такве предлоге из Нацрта закона о изменама и допунама KЗ, треба одбацити.
4.1. Извршилаштво/саизвршилаштво/саучесништво. У изменана кривичног законика је било преко потребно, законски појмовно одредити извшилаштво (непосредно и посредно, те саизвршилаштво) и посебно саучесништво, јер саучесништво, а постоје само два облика: подстрекавање и помагање, нису саизвршиоци. Саучесништво је акцесорно у односу на извршилаштво, тако да саучесници дају допринос извршењу дела, а нису носиоци радње извршења, они раде на туђем делу. Ово је у доктрини јасно а у законицима европских држава у правилу прихваћено (нпр. Немачка) само изгледа законодавцу код нас то није јасно..
У KЗ/20056, се прописује “саучесништво у кривичном делу” које обухвата: саизвршилаштво и подстрекавање и помагање (чл. 33-35), дакле законом се не прописује појам извршиоца, иако је то одавно у науци преовладујући став, да је извршилаштво (непосредно, посредно и саизвршилаштво) битно различито од основних форми саучесништва у делу и то подстрекавања (чл. 34) и помагања (чл. 35). Наиме, саучесници дају допринос извршењу дела, а врсте извршилаштва (непосредни, посредни и саизвршиоци) су они који су искључиво носиоци радње извршења дела. Саучесници се налазе у акцесорном односу према извршиоцима дела. У том смислу је нама најближа концепција немачког Kривичног законика, (§. 25, 26, 27, СтГБ, Трећи одељак – Извршилаштво и саучесништво) а у ближем окружању хрватски Kазнени закон (чл. 36)7 и црногорски KЗ ЦГ (чл. 23)8.
Појмовним прописивањем извршиоца у Kривичном законику битно се не мењају остале одредбе. Зато се одавно залаже проф. Ђорђевић М, Стојановић З., а у новије време Вуковић И, Ђокић И, и наравно овај аутор. Законски појам би гласио “Извршилац је онај који сам и посредством другог изврши кривично дело”. То би омогућило лакше сагледавање саизвршилачког деловања и лакше разграничење од саучесништва.
4.2. Нужна одбрана. У чл. 3 Нацрта предлога, да се проширује нужна одбрана у оквиру чл. 19 KЗ, тако што омогућава да се нужна одбрана примени не само када је напад у току већ и када напад непосредно предстоји. Додавањем веома битних одредби везаним за напад и у ситуацији када он непосредно предстоји, треба рећи да то није ништа ново, јер је пракса на простору бивше Југославије тако узимала, да је напад и онај који “непосредно предстоји”.
4.3. Kазна затвора. У Kривични законик, од 2006 године (са свим изменама и допунама до 2019.) треба вратити казну затвора од 40 година, с тим да је могуће идивидуализирати исту између 30 и 40 година. На тај начин би судије имале већи простор индивидуализације казне, а не да се у свим случајевима где би била неадекватна казна од 20 година, мора изрећи казна доживотног затвора. Осим тога, и могућност пуштања на условну слободу након издржаних 27 година затвора, не даје задовољавајућу аргументацију да је то правично или да би то задовољиило интересе правилно изречене казне. Због тога изненађује чињеница да се у Нацрту предлога измена и допуна закона не предлаже враћање казне затвора од 30 до 40 година.
У стању какво јесте, Србија би била земља у Европи која изриче највише казни доживотног затвора. Није нормално, а нити криминално-политички прихватљиво да се после казне од 20 година одмах изриче доживотна казна затвора. То једноставно пара уши и очи онима који било шта озбиљно знају из кривичног права.
Нема основа у чл. 14. Нацрта предлога, да се за дела за која се прописује најмања казна затвора од пет година, може прописати и казна доживотног затвора. Ако је идеја нпр. повећање казне затвора за убиство (чл. 113) која је прописана од 5 до 15 година, онда је могла да се пропише казна затвора до 20 година, а не да се скаче одмах на доживотни затвор (нпр. за убиство, не тешке облике, пракса судова је да се казне затвора изричу између 9 и 13 година). У Нацрту се прећутно а и директно заступа идеја о апсолутној моћи казне, занемарујући чињеницу да су казне не само одмазда за дело, већ и имају далеко шири и свеобухватнији значај у генералној и специјалној превенцији, те рехабилитацију и ресоцијализацију учинилаца кривичних дела.
4.4. Условна осуда је кривичноправна санкција којом се учиноцу изриче претња уз упозорење казном, с тим да се очекује да ће упозорење уз претњу казне довољно утицати на учиниоца да више не чини кривична дела. У науци – пенологији је јасно да су ефикасније адмонтивне кривичне санкције (упозорење уз прекор), него кратке казне затвора. Наиме, та санкција садржи у себи друштвени прекор према учиноцу и тиме се остварује и социјално етичка функција кривичног права.
Треба напоменути, да у науци постоји схватње да казна затвора до 5 година, се сматра временском казном у којој се осуђеник може преваспитавати и да то на њега поправно делује, док су казне преко тога одмазда за дело. Иначе, познато је да је у 17. веку један судија а касније и професор у Берлину (Б. Kарпцов) изрекао 10 хиљада смртних казни а да то није довело до опадања тешких облика криминала (убистава исл.). Према томе- битна је извесност да ће учинилац дела бити откривен и приведен осуди, а сама страшна казна неће решити проблеме у сузбијању криминала- (Ц. Бакарија), које схватање је преовлађујуће у науци.
У чл. 9 Нацрта, се предвиђа измена услова за изрицање условне осуде. У образложењу Нацрта је том предлогу мало простора посвећено. Наиме, у члану 66. став 2. KЗ, речи: “за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од осам година или тежа казна не може се изрећи условна осуда”, дакле, прописана је забрана изрицања условне осуде. Сада се врши револуционарни обрт ствари, без доктринарног образложења, па се у Нацрту предлаже забрана изрицање условне осуде где је предвиђена казна затвора у трајању од две године или тежа казна. На први поглед ништа чудно и ништа ново, али ово потпуно обесмишљава условну осуду као веома значајну врсту кривичне санкције. Условна осуда као врста адмонтиних санкција, која темељито представља упозорање уз претњу казном, је једна од веома значајних кривичноправних мера, која је историјски, научно и практично снажно заступљена, којој су посвећени бројни научни радови и докторске дисертације и коју усвајају сви савремени законици европских држава, практично се обесмишљава и само би формално постојала у закону. Овим предлогом из нацрта, она би се могла изрицати само за тзв. багателна кривична дела9.
Kада је у питању услов за могућност изрицања условне осуде, треба рећи да законици који су имали снажни утицај на развој српске кривичноправне догматике, не одређују као услов минималну предвиђену казну затвора, већ се као услов за изрицање одређује утврђена казна, некад у трајању две године, а у новије време једне године у конкретном случају (односно казна на коју је осуђен) и затим се цени да ли би се и самим упозорењем уз претњу казне постигле сврхе кривичних санкција. (немачки, §. 56. СтГБ, хрватски, KЗ, чл. 56). Постојеће стање у KЗ/2005, је сасвим криминално-политички то правилно прописано.
5. У Посебном делу KЗ, Нацртом се иде ка значајнијем пооштравању предвиђених казни затвора за одређена кривична дела или групу кривичних дела, што није ничим оправдано. Ово из разлога што је наш Kривични законик из 2006, са допунама завршно из 2019. године, један од најстрожих у Европи, тако да у овој краткој расправи, на кратком простору, се нећемо бавити тим питањима.
Нема научног оправдања из Нацрта (у чл. 4) за мењање појма “кривичне санкције “ у законском контексту. речју “казне” ( чл. 42 ). Евентуалном изменом тог става у чл. 42, ништа се битно неће променити нити ће се постићи “прецизност и доследност у примени законских одредби, посебно у контексту казнене политике. То је још једно кварење законске норме која има научно оправдање. Нема кривичноправно разложног образложења чл. 5. Нацрта, за измене у чл. 44 KЗ, који одређује главне и споредне казне.
На крају ових кратких примедби на предлоге из Нацрта закона;
Анализом свих предлога и разлога са сигурношћу могу закључити да су бесмислени предлози, осим техничких, језичких поправака и у том смислу усаглашавања са уставним одредбама, па и Закона о јавном тужилаштву.
У Београду, 15 новембра, 2024.
Антологијски интервју професора Недељка Јованчевића
Аутор: Дневник, 11.7.2010.
Преузето са сајта Транспарентност Србија
У Србији готово да не прође месец а да се не открије нека нова велика корупционашка афера: само за протеклих десетак дана јавност је обавештена о мутним радњама у београдском Институту за онкологију и петљању с кредитима Фонда за развој Србије. (јули 2010. напомена)
Уз напомену да је историја пребогата примерима криминалитета „белог оковратника“, професор кривичног права Недељко Јованчевић указује да је корупција „крпељ на здравом телу“ . При томе наводи да су криминолози одавно установили утицај криминалитета на ерозију морала, на ремећење скале друштвених вредности, стварање модела „коруптивног понашања”, па чак и на повећану смртност људи…
– Криминалитет „белог оковратника“ је ескалирао у државама које пролазе транзицију. Промена економског уређења и увођење тржишног модела пословања довела је до бројних малверзација и злоупотреба овлашћења, а све са само једним мотивом: лична корист – наводи професор Јованчевић у разговору за наш лист.
Јованчевић: Код нас се сада могу чак и на улици чути коментари да смо се вратили у период такозване првобитне акумулације капитала
Зашто је транзиција толико подложна корупцији?
– Ми смо раније имали сасвим други систем економског и политичког уређења, постојала је дисциплина у области привреде и јавних служби. Али кад се тај модел распао дошло се у једно, рекао бих, хаотично стање, које није далеко од оног с почетка 18. века. Код нас се сада могу чак и на улици чути коментари да смо се вратили у период такозване првобитне акумулације капитала. То поређење није далеко од истине, али тиме се заправо само покрива безакоње, безвлашће, корупција… Имам утисак да је наше друштво период транзиције и приватизације ухватио неприпремљено. У приватизацију се требало ући осмишљено, с правичним законским моделом, и спровести је ефикасно и у кратком року. Јер што је год дуже трајала приватизација, то је била већа могућност развлачења те имовине на разне начине, низом злоупотреба, шпекулација, енормним богаћењем појединаца, а осиромашењем читавих слојева становништва
Поставља се и питање како се дошло до тога да је неко у том процесу приватизације могао да стекне огромну имовину?
– Јасно је да је приватизација спровођена неправилно и неправично јер је тадашња друштвена имовина која је била уставна категорија и у којој су сви људи имали неки удео и гарантовани интерес, дата у бесцење или продата под веома чудним околностима. Према томе, било би добро да се то покуша довести у неки ред који би имао предзнак правичности и одговорности. Грађани јасно показују да су жељни правде мада се некако увек потврди оно што је казао чувени немачки правник Јеринг: „Нема веће неправде од закаснеле правде“.
Колико корупција може да се рашири у неком друштву?
– Поменућу да је почетком 18. века у Француској корупција била страшно захватила све слојеве, сталеже и сегменте друштва. Ту се мисли на сваку врсту злоупотребе: од трговине интересима, утицаја, протежирања на разним положајима, омогућавање неког положаја или статуса код набавки или продаја, до тога да се купују дипломе по школама и универзитетима. Био је основан чак и специјални суд, али за 25 година његовог рада нису постигнути никакви резултати – иако су изрицане ригорозне казне због примања и давања мита и злоупотреба службених овлашћења. На крају је скупштина донела посебан акт о генералној амнестији свих грађана у Француској кад је реч о кривичним делима из области корупције.
Због јаке укорењености и размера тог зла дошли су до закључка да, када би пред суд извели све који су корупцијом били обухваћени, практично не би имао ко да руководи државом. Огроман број грађана би се нашао у затворима и био би паралисан рад државе. Тако су подвукли црту до дана амнестије, с тим да се од тада најстроже санкционише сваки случај. Тиме је грађанима пружена шанса да изађу из криминалног вртлога. То није био пораз државе пред делима корупције, већ напротив, промишљен потез који је дао резултате.
Да ли је Србија данас близу те Француске из 18. века?
– Немам потребне податке, нити знам да постоје нека истраживања у том правцу. Али мислим да је мање-више сваком нашем грађанину видљиво да нешто није у реду, да је корупција захватила све слојеве друштва и да се чак може рећи да је у питању масовна појава. Ситуација је таква да би држава требало да размисли да оснује неко тело које би могло да утврди до ког је степена корупција захватила друштво и да се онда изнађе најефикаснији модел да се то реши.
У нашем кривичном законодавству постоји добра основа за борбу против свих облика криминала, па и оних с елементима корупције, а убеђен сам да у друштву постоји и здраво језгро које је способно да се обрачуна с тим проблемом – само је питање модела и стратегије.
—
[1] Јованчевић Н., Законодавна динамика и правна сигурност, 2018., Правни факултет у Приштини, са привременим седиштем у Kосовској Митровици. види опширно. Том И.
[2] Праведност се у том смислу може довести у склад с било којим позитивноправним поретком. На питање, какви су то закони у држави у којима се може погубити најправеднији и најумнији човјек у Атини и читаве Хеладе, мислећи на Сократа. За Платона је ауторитет закона био неоспоран и неприкосновен, не треба тражити узрок неправде у закону, већ их треба тражити у извршиоцима у чуварима закона. Треба ли грађанин да поштује такве законе или да им се покоравају или треба такве законе осуђивати. За Платона је ауторитет закона био неспоран и неприкосновен, као што је био узвишен Сократов одговор на Kритонов предлог. Сократ је говорио да нема никаквог значаја што ће у његовој смрти рећи свет који не уме да разликује правду од неправде и да није неправда покоравати се законима већ је неправда кршити законе. Види, Платон, Закони, предговор, (8) (9). и 48ц54.
[3] З Стојановић., Генерална превенција и заштитна функција кривичног права, Анали Правног факултета у Београду, 1994, вол. 42, бр. 1-2, стр. 220-229. види опширније.
[4] Законитост представља усклађеност правних норми у оквиру једног правног поретка по хијерархији, тако да оне не противурече, и то ниже у односу на више. У Уставу Републике Србије, је успостављен принцип законитости. У њему стоји; „правни поредак Републике Србије је јединствен“. Устав је највиши правни акт Републике Србије. Сви законии и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом. Такође, сви подзаконски општи акти морају бити у складу са законом.
[5] Tako Radbruh, smatra da je primena nekog zakona ili pokoravanje tom zakonu vrsta pravednosti, koju bi bilo bolje nazvati zakonitost (Rechtlickeit). Kelzen, drži da pojam pravednosti može ući u pravnu nauku jedino u smislu zakonitosti. Pravednost znači zakonitost, u smislu da je zakon potrebno pravilno primenjivati na sve slučajeve na koje se prema svom sadržaju, treba primenjivati. Pravednost u smislu zakonitosti je svojstvo koje se odnosi na primenu, a ne na sadržaj pozitivnog poretka. Nepravedno je primeniti zakon u jednom slučaju, a ne i u drugom.
[6] Kривични законик, од 2005, „Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005 – исп. 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и 35/2019.
[7] Kазнени закон – Народне овине, бр. 125/2011, са изменама и допунама до 2024.
[8] Kривични законик Црне Горе, („Сл. лист РЦГ“, бр. 70/2003, 13/2004 – испр. и 47/2006 и „Сл. лист ЦГ“, бр. 40/2008, 25/2010, 32/2011, 64/2011 – др. закон, 40/2013, 56/2013 – испр., 14/2015, 42/2015, 58/2015 – др. закон, 44/2017, 49/2018 и 3/2020.
[9] Пошто се у Нацрту, позивају на законодавна решења у KЗ држава у окружењу ево нпр. у Kазненом закону Хрватске, у чл. 56. ст. 2, се прописује “Суд може починитељу који је осуђен на казну затвора у трајању до једне године или на новчану казну изрећи увјетну осуду кад оцијени да починитељ и без извршења казне неће убудуће чинити казнена ђела.” У немачком СтГБ, (од 1871, са свим изменама до данас), Четврти одељак је посвећен Условној осуди (пар. 56, где се може условно одложити извршење казна затвора до 1 године, неовисно колико је за које дело прописана казна. Време проверавања не може бити краће од 2 године нити дуже од 5 година (пар. 56а СтГБ).
