Foto: privatna arhiva Jovančević
AUTOR: Prof. dr Nedeljko Jovančević (primedbe na Nacrt zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2024)
Česte izmene zakona imaju za direktnu posledicu pravnu nesigurnost građana. Izmene zakona u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina toliko su česte kao da je ovo bio prostor bez zakona.“’Iracionalistička moda vremena’ dovodi do neozbiljnog postupanja onih koji donose zakone i time dovode u pitanje ‘ozbiljnost prava’ “ (Paund).
Analizom svih predloga i razloga za izmene i dopune Krivičnog zakonika, sa sigurnošću mogu zaključiti da su besmisleni predlozi, osim tehničkih, jezičkih popravaka i u tom smislu usaglašavanja sa ustavnim odredbama, pa i sa Zakonom o javnom tužilaštvu.
Veoma je opasno i pogubno za pravni poredak, za funkcionisanje prava, za pravnu sigurnost građana. kada se često i olako menjaju zakoni. Pravna sigurnost, ili još više-izvesnost, predstavlja uslov svakog razumnog pravnog poretka. Pravna nesigurnost pouzdano ruši pravni poredak i zato je sigurnost veoma važna pravna vrednost.
1. Česte izmene zakona. Kroz čitavu istoriju države i prava vidi se da su se zakoni donosili i često menjali, nekad da bi vladari lakše provodili svoju suverenu vlast, nekad da bi rešavali određene društvene i socijalne potrebe ljudi, ali u savremenom demokratskom uređenju da bi poboljšali pravno uređenje određene oblasti, ili da bi poboljšali i učinili koherentnim čitav pravni poredak. No, nijedan zakon nije idealan i nepromenjiv jer se donosi pre svega kao jedan standard u pogledu svih pojmovnih odrednica, ne donosi se za pojedinačan slučaj, već za pojavu, kao što je Aristotel davno naveo, „zakon je opšta norma koja predviđa apstraktne slučajeve“. Dobar je jedino zakon koji oslikava stvarnost i koji treba da upućuje na standarde ponašanja koji su u skladu sa kulturnim i civilizacijskim nivoom razvoja, zatim sa relevantnim međunarodnim standardima i preuzetim međunarodnim obavezama.
Kada se čestim promenama zakona dovede do pravne nesigurnosti, do jedne društvene anomije, onda se svi problemi koje donosi život rešavaju van institucija…
I pored besprekornog poznavanja društveno-političkih prilika, pravne kulture, normativnog metoda i tehnike izrade zakona, treba imati u vidu da je pravna stvarnost nešto drugo od obične stvarnosti, i krije se problem u stvaranju prava, da bi “zakonodavac mogao svojim zakonima savladati i preobraziti stvarnost, ponekad je razapinje na Prokrustovu postelju”, kako navodi R. Lukić. (prim. priređ.: “’Prokrustova postelja’ je fraza (nastala na antičkom mitu) o simbolu kalupa u koji se nešto gura silom i maliciozno u neodgovarajuće okvire, rastežući ga do krajnjih ivica kalupa ili amputirajući ono što preko kalupa)
Kada se tim čestim promenama zakona dovede do pravne nesigurnosti građana, do jedne društvene anomije, onda se svi problemi koje donosi život rešavaju van institucija, raznim društveno neprihvatljivim radnjama. U radu se pledira da ova rasprava dopre do onih koji često menjaju zakone i da shvate da su i „najgori zakoni bolji od onih koji se često menjaju“ (R. Lukić).
Zakonodavna dinamika koja se odvija u Srbiji poslednjih dvadesetak godina toliko je izražena da ni najbolji pravnici ne mogu u tome da se snalaze, prvenstveno oni koji provode zakone u život, a posebno ne mogu građani koji treba životno stvarno da se ponašaju u skladu sa tim zakonima. Česte izmene zakona postala je „moda“ ovog vremena, kao da je ovo bio prostor bez zakona, tako da se najčešće čuje u javnosti posle određenog događaja, a ne pojave, „da će se zalagati da se taj zakon menja“, da će „tražiti strože zakone“, da će “tražiti da se uvede u zakon za neko novo delo” (iako već postoji u zakonu), i to ne samo laička javnost, već i političari na najvišim funkcijama, takođe laici, tako govore i traže i sl1., a nisu svesni kakvu štetu čine.
Veoma je opasno i pogubno za pravni poredak, za funkcionisanje prava, kada se često i olako menjaju zakoni. Posledica je jasna, ne provodi se postojeće pravo, a novo ne može da se primenjuje retroaktivno na “stare događaje” i sve to utiče na pravnu sigurnost građana. Stvorena je loša praksa da neko buduće “novo pravo” čeka novi događaj i odmah počinje ”medijska kampanja”za izmene zakona i zahtevi za pooštravanje kazne, i tako u nedogled, čime se stvara pravna nesigurnost.
˝Iracionalistička moda vremena˝ dovodi do neozbiljnog postupanja onih koji donose zakone i time dovode u pitanje „ozbiljnost prava“ (Paund).
Zakon je izraz volje zakonodavca i kao takav je temelj zakonitosti i pravne sigurnosti. Česte izmene zakona direktno utiču na neefikasnost organa koji provode zakon, a to dalje implicira pravnu nesigurnost građana. Zakoni treba da izražavaju volju zakonodavca i da se donose u jednoj demokratskoj proceduri, imajući u vidu svoju pravnu tradiciju, ali i tradiciju evropskih država koje imaju snažan uticaj na srpsko pravo. Posebno je pitanje neefikasnosti u provođenju zakona, pitanje zakonitosti, dostupnosti pravdi i pravičnom postupanju sudova2.
Treba imati u vidu da je stvaranje zakona u oblasti krivičnog prava veoma složen naučno-stručni zadatak. U tom pravcu najbitnije je odrediti cilj zakona, šta se želi njim postići. Da bi se volja zakonodavca izrazila u uređenom demokratskom društvu potrebno je savladati dug put ispitivanja stanja u društvu i potrebe za takvim zakonom, sociološki aspekt, psihološki odraz, te političko-pravnu potrebu donošenja zakona radi regulisanja određene oblasti, zatim, tehničko normativne pripreme, finansijske sposobnosti i dr.
Projektovanje subkulture-antikulture, razni programi koji promovišu nerad i nemoral, generišu bujanje kriminala sa kojim se ne može izboriti merama krivičnopravne zaštite
2. Mogućnost i granice krivičnopravne zaštite. Zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti predstavlja osnov i granice za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihovu primenu, u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela (čl. 2 KZ).
Nema osnova za ukidanje krivičnog dela – iznuđivanje iskaza čl. 136 KZ.
Ovo delo nije u potpunosti identično sa delom – zlostavaljanje i mučenje iz čl. 137 KZ. Naprotiv, trebalo je dopuniti odredbe krivičnog dela- iznuđivanje iskaza , uneti posledicu dela- ako je nastupila smrt usled upotrebe sile ili pretnje ili drugog nedopuštenog sredstva ili nedopuštenog načina u nameri iznude izkaza, dodajući st. 3 čl. 136 KZ.
Što se tiče inkriminacije mučenje i zlostavljanje iz čl. 137. KZ, ako se osnovni oblici- iznuđivanje iskaza i krivičnog dela iz čl. 136. podudaraju, onda je trebalo to popraviti u čl. 137, jer je delo utemeljeno na Konvenciji protiv torture, i drugih surovih , nehumanih ili ponižavajućih kazni i postupaka iz 1987. godine.
Delo iz čl. 136 KZ je specijalno delo koje može da izvrši samo službeno lice /delicta propria/, dok delo iz čl. 137 može da izvrši svako (!)
Nikako ne stoji bilo čija preporuka da se ta dva dela moraju normativno odrediti u jednom delu.
U pogledu opisivanja dela – inkriminacija zbog nedozvoljenog držanja oružja municije i dr., to delo je trebalo izdvojiti iz KZ i odrediti u posebnom zakonskom projektu, a osim toga mnoge radnje koje imaju niži stepen društvene opasnosti trebalo bi predvideti kao prekšaj, a ne krivična dela. Predlog u Nacrtu je takvo detaljisanje u opisima i predviđanje nerazumnih kazni zatvora koje nemaju naučno stručno opravdanje.
Nema opravdanja ni u pogledu predloga za pooštravanje kazni za krivično delo nasilja u porodici, jer treba, na primer, uporediti te inkriminacije i kazne sa sličnim odredbama u Kaznenom zakoniku Hrvatske ili Nemačke, Austrije, i sl., pa će se videti da je to preterivanje u kaznama. Napominjem da je Istambulska konvencija iz 2011. godine, ratifikovana od strane Srbije 2013, u celini bez rezervi na pojedine odredbe, jer ovo društvo nije na tom nivou razvoja da se ponaša tako po jednom regionalnom dokumentu.
Na primer, u Hrvatskoj je preko 250.000 potpisa podneseno Saboru da se ta Rezolucija odbije u celosti, tako da je u Hrvatskoj usvojena tek 2019. godine.
Isto tako imam brojne primedbe u pogledu predloga iz Nacrta za pooštravanje kazni iz oblasti krivičnih dela protiv polne slobode idr., na primer, da se za pokušaj silovanja ne može izreći kazna ispod 5 godina, iako pokušaj nije dovršeno delo, kao i brojne druge primedbe.
U svakom slučaju u Krivičnom zakoniku su već propisne kazne koje su i stroge, tako da se treba istih pridržavati a ne menjati zakon.
Krivični zakonik nije matematika i matematička zbirka, i treba učiti da se tumači zakon, sistem zakona, a ne stalno menjati zakone i pojedinačnosti ubacivati u zakon , jer zakon je određeni standard i u suštini apstraktna norma koju treba tumačiti na osnovama tumačenja koje se izučavaju u krivičnom pravu.
Krivično pravo vrši svoju funkciju preko dualiteta krivičnih sankcija, ali krivične sankcije nisu jedino sredstvo kojim se mogu suzbijati društveno opasna ponašanja. Uobičajena je njihova podela na preventivna sredstva i represivna sredstva. Represivna sredstva za cilj imaju primenu sankcije u odnosu na već učinjeno krivično delo, dok preventivna sredstva nastoje sprečiti društveno opasno ponašanje, pre nego što je učinjeno krivično delo. Ovo drugo nema svrhu ukoliko se raznim drugim socijalnim merama ne stvaraju uslovi koji odvraćaju od činjenja krivičnih dela. Razne društveno-političke krize, siromaštvo, nezaposlenost, slabo obrazovanje, nizak nivo kulture, projektovanje subkulture raznim društvenim mrežama i TV programima koji promovišu nerad i nemoral i dr. generišu bujanje kriminala sa kojim se ne može izboriti merama krivičnopravne zaštite.
Kod donošenja zakona nameće se veoma složeno pitanje- granice krivično pravne zaštite koje bi trebalo postaviti u skladu sa njenim mogućnostima. Zaštitna funkcija krivičnog prava ostvaruje se pre svega kroz generalnu i specijalnu prevenciju. Generalna prevencija, koja se pre svega sastoji u zastrašujućem dejstvu kazne prema potencijalnim učiniocima krivičnih dela, (negativna prevencija) i pored prigovora o takvoj legitimnosti, sasvim je kriminalno – politički opravdana, tako da se odbacuje prigovor retributivizma da se neko iskorišćava da bi se drugi zastrašili (Z. Stojanović)3.
Međutim, za efikasnost generalne prevencije, bitno je stvoriti uslove za izvesnost da će kazna biti primenjena. Ne treba gajiti iluziju da će kazna stići sve počinioce, ali tome treba težiti i stvarati uslove za to. Prema tome, kroz stvarnost, kroz primenu će se tek videti koliko doneseni zakoni deluju na suzbijanju svih formi kriminaliteta. U nauci prevladava stav za restriktivno umesto za postojeće ekstenzivno i stoga neefikasno krivično pravo. Sužavanje granica krivičnog prava u odnosu na proširivanje granica krivičnopravne zaštite, imalo bi povoljne efekte ne samo u odnosu na negativnu, nego i u odnosu na pozitivnu generalnu prevenciju.
Ukoliko se društvo/država oslanja samo na krivičnopravnu zaštitu, iako je krivično-pravna zaštita ultima ratio, poslednje sredstvo, koje je fragmentarnog i supsidijarnog karaktera i koje je ograničene zaštitne mogućnosti– a to su osnove kod zakonskog oblikovanja krivičnopravne zaštite, pri čemu se treba rukovoditi mogućnostima krivično pravne zaštite – to neće imati za posledicu samo neefikasnost, nego može dovesti do suprotnog efekta i drugih negativnih posledica po društvo i pojedinca. Ove druge posledice su prvenstveno neefikasnost u delovanju na suzbijnju kriminala, a zatim direktna posledica je – pravna nesigurnost. Građani gube veru i nadu da bi mogli svoje konflikte ili razne zahteve rešavati pozivanjem na zakone i na pravosuđe.
Princip zakonitosti naročito se dovodi u pitanje, kod primene novih zakona. Zakonodavna dinamika koja se odvija u Srbiji poslednjih dvadesetak godina toliko je izražena da se i najbolji pravnici ne mogu u tome snalaziti.
3. Zakonitost (Rechtlickeit). Princip zakonitosti je temelj krivičnog prava „nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege“. Zakonitost i legitimnost zakona u sadejstvu su sa zaštitnom funkcijom krivičnog prava4. Zakonitost podrazumeva predvidivost, da ima osnova da se ulazi u zaštitu na osnovu zakona i da će ostvariti zaštitu5.
Zakoni nisu idealni, pa ni krivični zakon, oni su u nekim odredbama i nejasni, pa čak i protivrečni, pa se tako u praksi u primeni tih zakona dovodi u pitanje princip zakonitosti, a posledica ostaje pravna nesigurnost. Na taj način stvarnost nema zaštitu, ne oseća pravdu, ona oseća nepravdu, jer nju ne interesuje zašto ne funkcionišu sudovi, zašto se ne primenjuje zakon, zašto je zakon nejasan, i sl., već zašto ne može da dođe do pravde i subjektivne zaštite. To je osećaj nesigurnosti koji se teško otklanja. U svakom slučaju neizostavan je proces izmene i popravljanje zakona koji ne funkcionišu u praksi.
Princip zakonitosti naročito se dovodi u pitanje kod primene novih zakona, jer za svaki novi zakon potrebno je vreme da bi se ljudi pre svega mogli sa njim upoznati, a zatim, da bi svoje ponašanje mogli uskladiti, da bi se mogli prilagoditi i vladati u skladu s njim. Nezakonitost je moguća i zato što se ne poznaju dovoljno pravni propisi, a kod njihove primene i tumačenja, ili se ne primenjuju, ili čak se svesno krše od onih koji treba da ih provode, naročito u situaciji kad tužioci koriste princip oportuniteta krivičnog progona (u fazi predistražog i istražnog postupka, gde sudska kontrola nije moguća), a problem nastaje i kada je zakon menjan više puta, u situaciji primene blažeg zakona, što je vraški težak zadatak, itd.
O predloženim izmenama i dopuna: “predlozi osim u slučaju nužne odbrane, nisu na nivou dostignutog znanja o tim važnim krivično pravnim ustanovama. Kao takve predloge iz Nacrta zakona o izmenama i dopunama KZ, treba odbaciti
Foto: privatna arhiva Jovančević
4. No, kada je već do toga došlo da Krivični zakonik treba menjati i dopunjavati, onda je trebalo učiniti pored određenih pravno-tehničkih i jezičkih popravki, te terminološkog usklađivanja sa ustavnim promenama i sa Zakonom o javnom tužilaštvu, koje nisu od suštinskih zahvata, šta se obrazlaže, da su izmene pravno-tehničke prirode, čime se otklanjaju nedoumice u tumačenju (čl.12. Nacrta)- nekoliko bitnih stvari, koje bi olakšale primenu zakona i direktno bi uticale na pravilnu primenu.
U Opštem delu KZ bilo je pravno dogmatski sasvim u redu da se zakonodavno reši pojam izvršilaštva (neposredno, posredno i saizvršilaštvo), i saučesništva, a u vezi predloga za izmene i dopune u pogledu nužne odbrane, kazne zatvora i uslovne osude, treba reći da predlozi osim u slučaju nužne odbrane, nisu na nivou dostignutog znanja o tim važnim krivično pravnim ustanovama. Kao takve predloge iz Nacrta zakona o izmenama i dopunama KZ, treba odbaciti.
4.1. Izvršilaštvo/saizvršilaštvo/saučesništvo. U izmenana krivičnog zakonika je bilo preko potrebno, zakonski pojmovno odrediti izvšilaštvo (neposredno i posredno, te saizvršilaštvo) i posebno saučesništvo, jer saučesništvo, a postoje samo dva oblika: podstrekavanje i pomaganje, nisu saizvršioci. Saučesništvo je akcesorno u odnosu na izvršilaštvo, tako da saučesnici daju doprinos izvršenju dela, a nisu nosioci radnje izvršenja, oni rade na tuđem delu. Ovo je u doktrini jasno a u zakonicima evropskih država u pravilu prihvaćeno (npr. Nemačka) samo izgleda zakonodavcu kod nas to nije jasno..
U KZ/20056, se propisuje “saučesništvo u krivičnom delu” koje obuhvata: saizvršilaštvo i podstrekavanje i pomaganje (čl. 33-35), dakle zakonom se ne propisuje pojam izvršioca, iako je to odavno u nauci preovladujući stav, da je izvršilaštvo (neposredno, posredno i saizvršilaštvo) bitno različito od osnovnih formi saučesništva u delu i to podstrekavanja (čl. 34) i pomaganja (čl. 35). Naime, saučesnici daju doprinos izvršenju dela, a vrste izvršilaštva (neposredni, posredni i saizvršioci) su oni koji su isključivo nosioci radnje izvršenja dela. Saučesnici se nalaze u akcesornom odnosu prema izvršiocima dela. U tom smislu je nama najbliža koncepcija nemačkog Krivičnog zakonika, (§. 25, 26, 27, StGB, Treći odeljak – Izvršilaštvo i saučesništvo) a u bližem okružanju hrvatski Kazneni zakon (čl. 36)7 i crnogorski KZ CG (čl. 23)8.
Pojmovnim propisivanjem izvršioca u Krivičnom zakoniku bitno se ne menjaju ostale odredbe. Zato se odavno zalaže prof. Đorđević M, Stojanović Z., a u novije vreme Vuković I, Đokić I, i naravno ovaj autor. Zakonski pojam bi glasio “Izvršilac je onaj koji sam i posredstvom drugog izvrši krivično delo”. To bi omogućilo lakše sagledavanje saizvršilačkog delovanja i lakše razgraničenje od saučesništva.
4.2. Nužna odbrana. U čl. 3 Nacrta predloga, da se proširuje nužna odbrana u okviru čl. 19 KZ, tako što omogućava da se nužna odbrana primeni ne samo kada je napad u toku već i kada napad neposredno predstoji. Dodavanjem veoma bitnih odredbi vezanim za napad i u situaciji kada on neposredno predstoji, treba reći da to nije ništa novo, jer je praksa na prostoru bivše Jugoslavije tako uzimala, da je napad i onaj koji “neposredno predstoji”.
4.3. Kazna zatvora. U Krivični zakonik, od 2006 godine (sa svim izmenama i dopunama do 2019.) treba vratiti kaznu zatvora od 40 godina, s tim da je moguće idividualizirati istu između 30 i 40 godina. Na taj način bi sudije imale veći prostor individualizacije kazne, a ne da se u svim slučajevima gde bi bila neadekvatna kazna od 20 godina, mora izreći kazna doživotnog zatvora. Osim toga, i mogućnost puštanja na uslovnu slobodu nakon izdržanih 27 godina zatvora, ne daje zadovoljavajuću argumentaciju da je to pravično ili da bi to zadovoljiilo interese pravilno izrečene kazne. Zbog toga iznenađuje činjenica da se u Nacrtu predloga izmena i dopuna zakona ne predlaže vraćanje kazne zatvora od 30 do 40 godina.
U stanju kakvo jeste, Srbija bi bila zemlja u Evropi koja izriče najviše kazni doživotnog zatvora. Nije normalno, a niti kriminalno-politički prihvatljivo da se posle kazne od 20 godina odmah izriče doživotna kazna zatvora. To jednostavno para uši i oči onima koji bilo šta ozbiljno znaju iz krivičnog prava.
Nema osnova u čl. 14. Nacrta predloga, da se za dela za koja se propisuje najmanja kazna zatvora od pet godina, može propisati i kazna doživotnog zatvora. Ako je ideja npr. povećanje kazne zatvora za ubistvo (čl. 113) koja je propisana od 5 do 15 godina, onda je mogla da se propiše kazna zatvora do 20 godina, a ne da se skače odmah na doživotni zatvor (npr. za ubistvo, ne teške oblike, praksa sudova je da se kazne zatvora izriču između 9 i 13 godina). U Nacrtu se prećutno a i direktno zastupa ideja o apsolutnoj moći kazne, zanemarujući činjenicu da su kazne ne samo odmazda za delo, već i imaju daleko širi i sveobuhvatniji značaj u generalnoj i specijalnoj prevenciji, te rehabilitaciju i resocijalizaciju učinilaca krivičnih dela.
4.4. Uslovna osuda je krivičnopravna sankcija kojom se učinocu izriče pretnja uz upozorenje kaznom, s tim da se očekuje da će upozorenje uz pretnju kazne dovoljno uticati na učinioca da više ne čini krivična dela. U nauci – penologiji je jasno da su efikasnije admontivne krivične sankcije (upozorenje uz prekor), nego kratke kazne zatvora. Naime, ta sankcija sadrži u sebi društveni prekor prema učinocu i time se ostvaruje i socijalno etička funkcija krivičnog prava.
Treba napomenuti, da u nauci postoji shvatnje da kazna zatvora do 5 godina, se smatra vremenskom kaznom u kojoj se osuđenik može prevaspitavati i da to na njega popravno deluje, dok su kazne preko toga odmazda za delo. Inače, poznato je da je u 17. veku jedan sudija a kasnije i profesor u Berlinu (B. Karpcov) izrekao 10 hiljada smrtnih kazni a da to nije dovelo do opadanja teških oblika kriminala (ubistava isl.). Prema tome- bitna je izvesnost da će učinilac dela biti otkriven i priveden osudi, a sama strašna kazna neće rešiti probleme u suzbijanju kriminala- (C. Bakarija), koje shvatanje je preovlađujuće u nauci.
U čl. 9 Nacrta, se predviđa izmena uslova za izricanje uslovne osude. U obrazloženju Nacrta je tom predlogu malo prostora posvećeno. Naime, u članu 66. stav 2. KZ, reči: “za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od osam godina ili teža kazna ne može se izreći uslovna osuda”, dakle, propisana je zabrana izricanja uslovne osude. Sada se vrši revolucionarni obrt stvari, bez doktrinarnog obrazloženja, pa se u Nacrtu predlaže zabrana izricanje uslovne osude gde je predviđena kazna zatvora u trajanju od dve godine ili teža kazna. Na prvi pogled ništa čudno i ništa novo, ali ovo potpuno obesmišljava uslovnu osudu kao veoma značajnu vrstu krivične sankcije. Uslovna osuda kao vrsta admontinih sankcija, koja temeljito predstavlja upozoranje uz pretnju kaznom, je jedna od veoma značajnih krivičnopravnih mera, koja je istorijski, naučno i praktično snažno zastupljena, kojoj su posvećeni brojni naučni radovi i doktorske disertacije i koju usvajaju svi savremeni zakonici evropskih država, praktično se obesmišljava i samo bi formalno postojala u zakonu. Ovim predlogom iz nacrta, ona bi se mogla izricati samo za tzv. bagatelna krivična dela9.
Kada je u pitanju uslov za mogućnost izricanja uslovne osude, treba reći da zakonici koji su imali snažni uticaj na razvoj srpske krivičnopravne dogmatike, ne određuju kao uslov minimalnu predviđenu kaznu zatvora, već se kao uslov za izricanje određuje utvrđena kazna, nekad u trajanju dve godine, a u novije vreme jedne godine u konkretnom slučaju (odnosno kazna na koju je osuđen) i zatim se ceni da li bi se i samim upozorenjem uz pretnju kazne postigle svrhe krivičnih sankcija. (nemački, §. 56. StGB, hrvatski, KZ, čl. 56). Postojeće stanje u KZ/2005, je sasvim kriminalno-politički to pravilno propisano.
5. U Posebnom delu KZ, Nacrtom se ide ka značajnijem pooštravanju predviđenih kazni zatvora za određena krivična dela ili grupu krivičnih dela, što nije ničim opravdano. Ovo iz razloga što je naš Krivični zakonik iz 2006, sa dopunama završno iz 2019. godine, jedan od najstrožih u Evropi, tako da u ovoj kratkoj raspravi, na kratkom prostoru, se nećemo baviti tim pitanjima.
Nema naučnog opravdanja iz Nacrta (u čl. 4) za menjanje pojma “krivične sankcije “ u zakonskom kontekstu. rečju “kazne” ( čl. 42 ). Eventualnom izmenom tog stava u čl. 42, ništa se bitno neće promeniti niti će se postići “preciznost i doslednost u primeni zakonskih odredbi, posebno u kontekstu kaznene politike. To je još jedno kvarenje zakonske norme koja ima naučno opravdanje. Nema krivičnopravno razložnog obrazloženja čl. 5. Nacrta, za izmene u čl. 44 KZ, koji određuje glavne i sporedne kazne.
Na kraju ovih kratkih primedbi na predloge iz Nacrta zakona;
Analizom svih predloga i razloga sa sigurnošću mogu zaključiti da su besmisleni predlozi, osim tehničkih, jezičkih popravaka i u tom smislu usaglašavanja sa ustavnim odredbama, pa i Zakona o javnom tužilaštvu.
U Beogradu, 15 novembra, 2024.
Antologijski intervju profesora Nedeljka Jovančevića
Autor: Dnevnik, 11.7.2010.
Preuzeto sa sajta Transparentnost Srbija
U Srbiji gotovo da ne prođe mesec a da se ne otkrije neka nova velika korupcionaška afera: samo za proteklih desetak dana javnost je obaveštena o mutnim radnjama u beogradskom Institutu za onkologiju i petljanju s kreditima Fonda za razvoj Srbije. (juli 2010. napomena)
Uz napomenu da je istorija prebogata primerima kriminaliteta „belog okovratnika“, profesor krivičnog prava Nedeljko Jovančević ukazuje da je korupcija „krpelj na zdravom telu“ . Pri tome navodi da su kriminolozi odavno ustanovili uticaj kriminaliteta na eroziju morala, na remećenje skale društvenih vrednosti, stvaranje modela „koruptivnog ponašanja”, pa čak i na povećanu smrtnost ljudi…
– Kriminalitet „belog okovratnika“ je eskalirao u državama koje prolaze tranziciju. Promena ekonomskog uređenja i uvođenje tržišnog modela poslovanja dovela je do brojnih malverzacija i zloupotreba ovlašćenja, a sve sa samo jednim motivom: lična korist – navodi profesor Jovančević u razgovoru za naš list.
Jovančević: Kod nas se sada mogu čak i na ulici čuti komentari da smo se vratili u period takozvane prvobitne akumulacije kapitala
Zašto je tranzicija toliko podložna korupciji?
– Mi smo ranije imali sasvim drugi sistem ekonomskog i političkog uređenja, postojala je disciplina u oblasti privrede i javnih službi. Ali kad se taj model raspao došlo se u jedno, rekao bih, haotično stanje, koje nije daleko od onog s početka 18. veka. Kod nas se sada mogu čak i na ulici čuti komentari da smo se vratili u period takozvane prvobitne akumulacije kapitala. To poređenje nije daleko od istine, ali time se zapravo samo pokriva bezakonje, bezvlašće, korupcija… Imam utisak da je naše društvo period tranzicije i privatizacije uhvatio nepripremljeno. U privatizaciju se trebalo ući osmišljeno, s pravičnim zakonskim modelom, i sprovesti je efikasno i u kratkom roku. Jer što je god duže trajala privatizacija, to je bila veća mogućnost razvlačenja te imovine na razne načine, nizom zloupotreba, špekulacija, enormnim bogaćenjem pojedinaca, a osiromašenjem čitavih slojeva stanovništva
Postavlja se i pitanje kako se došlo do toga da je neko u tom procesu privatizacije mogao da stekne ogromnu imovinu?
– Jasno je da je privatizacija sprovođena nepravilno i nepravično jer je tadašnja društvena imovina koja je bila ustavna kategorija i u kojoj su svi ljudi imali neki udeo i garantovani interes, data u bescenje ili prodata pod veoma čudnim okolnostima. Prema tome, bilo bi dobro da se to pokuša dovesti u neki red koji bi imao predznak pravičnosti i odgovornosti. Građani jasno pokazuju da su željni pravde mada se nekako uvek potvrdi ono što je kazao čuveni nemački pravnik Jering: „Nema veće nepravde od zakasnele pravde“.
Koliko korupcija može da se raširi u nekom društvu?
– Pomenuću da je početkom 18. veka u Francuskoj korupcija bila strašno zahvatila sve slojeve, staleže i segmente društva. Tu se misli na svaku vrstu zloupotrebe: od trgovine interesima, uticaja, protežiranja na raznim položajima, omogućavanje nekog položaja ili statusa kod nabavki ili prodaja, do toga da se kupuju diplome po školama i univerzitetima. Bio je osnovan čak i specijalni sud, ali za 25 godina njegovog rada nisu postignuti nikakvi rezultati – iako su izricane rigorozne kazne zbog primanja i davanja mita i zloupotreba službenih ovlašćenja. Na kraju je skupština donela poseban akt o generalnoj amnestiji svih građana u Francuskoj kad je reč o krivičnim delima iz oblasti korupcije.
Zbog jake ukorenjenosti i razmera tog zla došli su do zaključka da, kada bi pred sud izveli sve koji su korupcijom bili obuhvaćeni, praktično ne bi imao ko da rukovodi državom. Ogroman broj građana bi se našao u zatvorima i bio bi paralisan rad države. Tako su podvukli crtu do dana amnestije, s tim da se od tada najstrože sankcioniše svaki slučaj. Time je građanima pružena šansa da izađu iz kriminalnog vrtloga. To nije bio poraz države pred delima korupcije, već naprotiv, promišljen potez koji je dao rezultate.
Da li je Srbija danas blizu te Francuske iz 18. veka?
– Nemam potrebne podatke, niti znam da postoje neka istraživanja u tom pravcu. Ali mislim da je manje-više svakom našem građaninu vidljivo da nešto nije u redu, da je korupcija zahvatila sve slojeve društva i da se čak može reći da je u pitanju masovna pojava. Situacija je takva da bi država trebalo da razmisli da osnuje neko telo koje bi moglo da utvrdi do kog je stepena korupcija zahvatila društvo i da se onda iznađe najefikasniji model da se to reši.
U našem krivičnom zakonodavstvu postoji dobra osnova za borbu protiv svih oblika kriminala, pa i onih s elementima korupcije, a ubeđen sam da u društvu postoji i zdravo jezgro koje je sposobno da se obračuna s tim problemom – samo je pitanje modela i strategije.
—
[1] Jovančević N., Zakonodavna dinamika i pravna sigurnost, 2018., Pravni fakultet u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. vidi opširno. Tom I.
[2] Pravednost se u tom smislu može dovesti u sklad s bilo kojim pozitivnopravnim poretkom. Na pitanje, kakvi su to zakoni u državi u kojima se može pogubiti najpravedniji i najumniji čovjek u Atini i čitave Helade, misleći na Sokrata. Za Platona je autoritet zakona bio neosporan i neprikosnoven, ne treba tražiti uzrok nepravde u zakonu, već ih treba tražiti u izvršiocima u čuvarima zakona. Treba li građanin da poštuje takve zakone ili da im se pokoravaju ili treba takve zakone osuđivati. Za Platona je autoritet zakona bio nesporan i neprikosnoven, kao što je bio uzvišen Sokratov odgovor na Kritonov predlog. Sokrat je govorio da nema nikakvog značaja što će u njegovoj smrti reći svet koji ne ume da razlikuje pravdu od nepravde i da nije nepravda pokoravati se zakonima već je nepravda kršiti zakone. Vidi, Platon, Zakoni, predgovor, (8) (9). i 48c54.
[3] Z Stojanović., Generalna prevencija i zaštitna funkcija krivičnog prava, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1994, vol. 42, br. 1-2, str. 220-229. vidi opširnije.
[4] Zakonitost predstavlja usklađenost pravnih normi u okviru jednog pravnog poretka po hijerarhiji, tako da one ne protivureče, i to niže u odnosu na više. U Ustavu Republike Srbije, je uspostavljen princip zakonitosti. U njemu stoji; „pravni poredak Republike Srbije je jedinstven“. Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije. Svi zakonii i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom. Takođe, svi podzakonski opšti akti moraju biti u skladu sa zakonom.
[5] Tako Radbruh, smatra da je primena nekog zakona ili pokoravanje tom zakonu vrsta pravednosti, koju bi bilo bolje nazvati zakonitost (Rechtlickeit). Kelzen, drži da pojam pravednosti može ući u pravnu nauku jedino u smislu zakonitosti. Pravednost znači zakonitost, u smislu da je zakon potrebno pravilno primenjivati na sve slučajeve na koje se prema svom sadržaju, treba primenjivati. Pravednost u smislu zakonitosti je svojstvo koje se odnosi na primenu, a ne na sadržaj pozitivnog poretka. Nepravedno je primeniti zakon u jednom slučaju, a ne i u drugom.
[6] Krivični zakonik, od 2005, „Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – isp. 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019.
[7] Kazneni zakon – Narodne ovine, br. 125/2011, sa izmenama i dopunama do 2024.
[8] Krivični zakonik Crne Gore, („Sl. list RCG“, br. 70/2003, 13/2004 – ispr. i 47/2006 i „Sl. list CG“, br. 40/2008, 25/2010, 32/2011, 64/2011 – dr. zakon, 40/2013, 56/2013 – ispr., 14/2015, 42/2015, 58/2015 – dr. zakon, 44/2017, 49/2018 i 3/2020.
[9] Pošto se u Nacrtu, pozivaju na zakonodavna rešenja u KZ država u okruženju evo npr. u Kaznenom zakonu Hrvatske, u čl. 56. st. 2, se propisuje “Sud može počinitelju koji je osuđen na kaznu zatvora u trajanju do jedne godine ili na novčanu kaznu izreći uvjetnu osudu kad ocijeni da počinitelj i bez izvršenja kazne neće ubuduće činiti kaznena đela.” U nemačkom StGB, (od 1871, sa svim izmenama do danas), Četvrti odeljak je posvećen Uslovnoj osudi (par. 56, gde se može uslovno odložiti izvršenje kazna zatvora do 1 godine, neovisno koliko je za koje delo propisana kazna. Vreme proveravanja ne može biti kraće od 2 godine niti duže od 5 godina (par. 56a StGB).
