Пред Вишим судом у Београду за 27. фебруар 2015.године, заказано је рочиште у поступку рехабилитације генерала Драгољуба Михаиловића Драже, вође и оснивача Равногорског четничког покрета током Другог светског рата.
Подносилац захтева за рехабилитацију, његов унук Војислав Михаиловић и пуномоћник професор Правног факултета у Београду Оливер Антић, саветник председника Србије, траже да се поништи судска пресуда београдског процеса из 1945. године, којом је Драгољуб Михаиловић осуђен као сарадник окупатора и ратни злочинац , а тврде да му нису била омогућена основна права на одбрану и на непристрасан суд . Траже проглашење ништавом пресуде од 15. јула 1946. године, којом је Михаиловић осуђен на смрт стрељањем, као и враћање грађанских права.
У влади Слободана Јовановића Михаиловић је био министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије.
Рочишту за рехабилитацију присуствује и заменик вишег јавног тужиоца који ток прати поступка прати у јавном интересу.
Процес је у завршној фази. Података о гробном месту Михаиловића нема, као ни поуздних података о његовој смрти, а сам датум смрти је утврђен судским путем 2013. године. Први основни суд у Београду је донео решење којим је као датум смрти Михаиловића утврђен 17. јул 1946. године, када је, како се верује, извршена смртна казна, стрељањем.
Правни заступници потомака некадашње династије Карађорђевић, поднели су почетком овог месеца захтев за рехабилитацију краља Петра Другог Карађорђевића и његовог сина Александра, пишу “Вечерње новости” у издању од 3. фебруара 2015. године. Адвокат Ђорђе Ђуришић изјавио је за “Новости” да очекује да ће суд брзо донети решење, јер је реч о законској, а не судској рехабилитацији, будући да су законом из 2001. “већ рехабилитовани јер је укинут Указ Председништва Президијума Народне скупштине ФНРЈ од 8. марта 1947, којим је породици Карађорђевић одузето држављанство и имовина”.
Ово је један у низу захтева за рехабилитацију припадника краљевске породице, а раније су одлукама Вишег суда у Београду већ рехабилитовани краљица Марија, супруга краља Александра Првог Ујединитеља, принчеви Томислав и Андреј, кнез Павле и кнегиња Олга, принцеза Јелисавета Карађорђевић, принц Александар Карађорђевић и њихов рођак Никола Карађорђевић, пошто је суд утврдио да су жртве прогона из политичких и идеолошких разлога.
Од 2006.године кад је усвојен Закон о рехабилитацији, грађани су поднели судовима неколико хиљада захтева за рехабилитиацију својих сродника који су пре пола века, првих година после Другог светског рата, али и касније, осуђивани као народни непријатељи по разним оптужбама, на дугогодишње робије, а поједини и на смртне казне, уз губитак грађанске части и конфискацију имовине. Бројна судска решења о рехабилитацији скинула су жиг с многих имена предратних функционера, интелектуалаца, трговаца , занатлија, домаћина.
У току 2007. године судском одлуком рехабилитован је Слободан Јовановић (1869–1958), предратни професор Правног факултета у Београду, који је 15. јула 1946. године осуђен пресудом Врховног суда ФНРЈ – Војног већа на казну затвора с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства. Суд у Нишу је 2009. године донео решење о рехабилитацији бившег председника Владе Краљевине Југославије Драгише Цветковића, једног од потписника протокола о приступању Југославије „Тројном пакту”, 25. марта 1941. године. Цветковића је 15. септембра 1945. године, Државна комисије Демократске Федеративне Југославије одлуком прогласила државним непријатељем.Решењем Вишег суда у Београду рехабилитован је некадашњи министр Двора династије Карађорђевић Милан Антић који је 1949. био осуђен на 15 година затвора под оптужбом за издају домовине и та пресуда је проглашена за ништаву јер је утврђено да је био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога.
Рехабилитован је бивши министар у влади ФНРЈ Андрија Хебранг који је ухапшен 18. маја 1948. године, а по званичној верзији извршио је самоубиство у истражном затвору 11. јуна 1949.године. Решењем из 2009 године, суд је утврдио да је Хебранг био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога. Исте године је рехабилитован и познати адвокат Вељко Губерина који је 1945. године ухапшен и осуђен на челу једне групе националиста на три године затвора, а те пресуде су оглашене ништавим . Адвокат Слободан Суботић, деда Слободана Хомена, некадашњег државног секретара Министарства правде, рехабилитован је судским решењем 12.јула 2009. године и оглашена је ништавом пресуда из 1972. којом је Суботић осуђен за дело непријатељске пропаганде на 14 месеци затвора. Суботић је својевремено био председник Адвокатске коморе.
Рехабилитована је и глумица Жанка Стокић која је 1945. године била оглашена кривом за сарадњу са окупатором и домаћим издајницима на плану културе и кажњена губитком српске националне части у трајању од осам година. У току 2007. године рехабилитован је и писац Борислав Пекић који је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону. Суд је 17.децембра 2007. године решењем усвојио захтев за рехабилитацију Пекића, утврдивши да су ништаве пресуде Окружног суда у Београду од 14.маја.1949. године и пресуда Врховног суда Србије од 20.јула.1949. године и да су ништаве све њихове правне последице, укључујући и казну конфискације имовине . Правоснажном пресудом Пекић је био осуђен на казну 15 године затвора са принудним радом, губитком грађанских права и конфискацијом имовине, због организовања Савеза демократске омладине Југославије.После помиловања 1953. године пуштен је из затвора. Рехабилитацију је доживео писац Драгослав Михаиловић, који је рехабилитован међу првима још 2006 године, када је поништена административана одлука суда из 1951. године, којом је Михаиловић због осуде на принудни рад провео на Голом отоку 15 месеци, а осуђен је под оптужбом за „непријатељску пропаганду против државе и руководства Федеративне Народне Републике Југославије“.
Суд у Новом Саду рехабилитовао је 2009. године некадашњег судију Војног суда у Новог Саду Ђуру Шаргина из Кикинде, који је половином 20 века, због два политички монтирана процеса робијао 15 година, а први пут је осуђен 1949. године, јер није желео да суди новинару у монтираном процесу против наводне групе следбеника „Информбироа“.
Судијин син Коста Шаргин је тада изјавио за лист “Глас јавности” да његов отац „није хтео да осуди тог новинара нити да учествује у монтираном процесу па је и сам завршио на оптуженичкој клупи. Са још 14 непријатеља државе проглашен је кривим и осуђен на 20 година робије уз губитак грађанских права.После издражних 8 година затвора, судија Шаргин је пуштен на слободу, али је већ 1976. године осуђен на 15 година строгог затвора јер је, како је стајало у осуђујућој пресуди, радио на „организовању илегалне групе са циљем да силом промене постојећи друштвени поредак“. Издржао је седам година затвора, а умро 1984.године.
“Глас” је пренео да у решењу о рехабилитацији суд наводи да је Ђура Шаргин био проглашен кривим због „радњи које су манифестација другачијег политичког и идеолошког мишљења, слободе мишљења, говора и политичког изражавања“.
“Наводи из пресуда указују на политичко и идеолошко мотивисање кривичног гоњења Ђуре Шаргина, као и да све друге наведене радње у пресуди нису засноване на материјалним доказима”
Поништавање давнашњих пресуда, донетих из политичких и идеолошких разлога, на основу непотпуних, нејасних доказа, па и без икаквих веродостојних доказа о непријатељским радњама које су им приписиване, стигла је и судска сатисфакција исправиљене неправде и судске заблуде.
– Светска историја кривичног судства бележи бројне примере такозване судске заблуде која се дешава кад неко буде осуђен, независно од тога да ли је крив или није крив, без квалитетних, поузданих и верификованих доказа-каже бивши судија, адвокат Илија Радуловић- Судска истина, такозвана материјална истина, која се једино и појављује као истина у кривичном поступку не мора потпуно да се поклапа са појмом истине у оном апсолутном чињеничком или како је неки верници означавају, божанском истином, јер произлази и одређена је квалитетом изведених доказа.
-Ако су ти докази, неквалитетни, а могу да буду непотпуни, нејасни, па и подметнути и фалсификовани, онда настају бескрајне могућности да се деси такозвана судска заблуда. Током свих 2000 година у историји кривичног судства заблежене су бројне судске заблуде, случајеви дневне политичке потребе државе за осудом која је заправо сурогат и супституција за оно што би требало да се примењује,а то је закон. Први забележен случај судске заблуде је суђење Сократу који је ,како данас сви признајемо, осуђен противзаконито, неистинито, без икаквог основа, да је кварио атинску омладину. Од Сократа , појавило се то, тај такозвани суд потребе, како га ја означавам. Та моја метафора настала је из генијалне књиге „Процес“ Франца Кафке, у којој је главни јунак Јозеф К. оптужен, а не зна због чега, у којој писац говори о суду који је неприступачан доказима. Суд закона који покрива огроман, највећи део друштвеног живота, искључиво се служи доказима који доказују да ли је неко крив или није крив док, насупрот томе, потреба за осудом нема потребе за доказима. Сократа је покушао да брани Платон али је доживео тотални фијаско јер је већ читав амфитеатар урликао: „Силази, силази“, и отеран је са тог пулта са којег је хтео да се обрати и каже да Сократ није крив и да не заслужује да попије отров, а да није успео да проговори ниједну реч одбране. Врлини никад није било места на јавној сцени. Никада врлина није имала цену на тој јавној сцени -каже Илија Радуловић.
Фото: Губерина-Маринков / Википедија
