ЛИЧНИ СТАВ: ДР ДРАГАН ПАШИЋ, АДВОКАТ, И НАТАЛИЈА ДОБРИЛОВИЋ, ДИПЛОМИРАНА ПРАВНИЦА
Фото: др Драган Пашић
„Становништво Србије рекло је велико -не- пројекту ‘Јадар’ компаније Рио Тинто, за рударење литијума у Србији, и успешно се изборило 2022. године да се на исти стави тачка, а Меморандум о разумевању који је потписан у Београду 19. јула 2024. године, у новом покушају његовог враћања и наметања, не ствара никаква права или обавезе према међународном или домаћем праву.
Овај Меморандум, уколико га грађани не прихвате, представљаће „мртво слово на папиру“: доктор правних наука Драган Пашић и Наталија Добриловић, дипломирана правница
Нетранспарентни пројекат, који годинама постепено упливава у животе људи Србије, ипак и те како изазива осећај узнемирености и указује на негативне последице, које ће се заиста десити уколико правовремене реакције не буде било.
Ископавање литијума у нашој земљи ствара горак укус и осећај и без свих познатих чињеница, јер је и сада очигледна штета до које ће доћи, како ископавањем, тако и прерадом литијума.
Окружење човека, како друштвено, тако и природно, једно је од најбитнијих сегмената квалитета живота, енергије, развоја, мотивације и снаге сваког бића. Природа је једна од највећих привилегија, одувек, а поготово у данашњем времену и свету заробљеним модерним технологијама, које дефинитивно нису неопходне, нити нужан разлог због којег би се дозволило њено уништавање. Пројекат ’’Јадар’’ гаси и једно и друго. Наоружано обезбеђење купљених објеката на простору наше земље, планираном за руднике није оно што је народ Србије жељан да види и што је дужан да трпи. Сам поступак, још увек начин покушаја остваривања пројекта, говори о озбиљности проблема које Србију очекују, а да сви документи и све чињенице у конкретној ситуацији нису изнесене црно на бело. Међутим, општепознате чињенице које говоре о историјском пословању компаније Рио Тинто, о уништењу баштина других држава и узроковању здравствених проблема становништва, као незаобилазне последице токсичног отпада, довољне су. Чак и да се добије нешто заузврат допуштењу постојања рудника и ископавања руде, то не може бити адекватна размена, нити замена, с обзиром на висину цене која би се платила.
Из наведеног се закључује да народ, којег се дешавање и тиче, није имао истинску прилику да се изјасни по питању пројекта ’’Јадар’’ и постојању рудника на свом тлу, а коју би власт узела у обзир.
Постоји приличан број добрих питања на која нису дати одговори и то са разлогом. Зашто се литијум копа баш у нашој земљи? Зашто дозволити да се копа литијум од стране компаније за коју се зна да је ранијим деловањем у другим државама уништила животну средину и здравље људи? Шта то тачно Србија добија од пројекта? На који начин ће пројекат био под контролом и од стране кога би се вршио надзор? Ко је одговоран за штету која настане приликом ископавања литијума и његове прераде? Ко гарантује за здравље људи и очување природе? Пошто се говори о заштити и очувању природе приликом извођења радова, које су то штете које људи могу очекивати?
Није логичан след догађаја, прво потписати Меморандум о разумевању између Европске уније и Републике Србије о стратешком партнерству на одрживим сировинама, вредности батерија и електричних возила (у даљем тексту: Меморандум) и било који документ којим се озваничава и потврђује сарадња на пројекту, а да грађани тек накнадно буду евентуално обавештени о круцијалним стварима по питању истог.
Потписани меморандум конкретно даје на значају профиту, а не заштити животне средине и здрављу локалног становништва, јер исти је и потписан од стране људи који неће сносити последице загађења ваздуха и воде у долини Јадра. У том смислу исти и не садржи никакву конкретну форму која приказује јасну и реалну слику дешавања које следи.
Меморандумом истиче се ’’зелена транзиција’’, ’’зелена агенда’’, ’’зелени договор’’, стварање ’’зеленог раста’’ и ’’зелених и дигиталних иновација’’, као и ’’примена стандарда ЕУ која би, како се наводи, укључивала примену најбољих доступних техника, настојећи да се обезбеди корист за локалне заједнице, истовремено спречавајући појаву прекограничног загађења’’.
Пре свега, стандарде ЕУ већ не испуњавамо, те садржај меморандума не улива никакву наду, нити поверење локалном становништву да ће бити заштићени приликом спровођења пројекта. Није логично, да било ко мора да води рачуна о заштити од загађења наше земље и очувању здравља нашег становништва, имајући у виду већ постојећу загађеност ваздуха и друге услове који су далеко од очекиваног стандарда за улазак у Европску Унију.
Оно што јесте логично је то да природа коју смо до дан данас очували и која чува нас, нетакнути извори воде и зелено пространство, одличан је таргет моћника за бескрупулозно стицање профита на нашим леђима.
Спровођење пројекта ’’Јадар’’ у нашој земљи, земљи чији систем државних институција није независан, нити сам по себи довољан извор заштите свог становништва, даје слободу партнеру пројекта да тек он нема обавезу, нити потребу да води рачуна о испуњену било каквих услова и система заштите, чак и да су они конкретно наведени.
У Меморандуму се наводи циљ, уопштене природе, да се развије обострано корисно стратешко партнерство о одрживим сировинама, ланцима вредности батерија и електричних возила, уз истовремено унапређење интеграција Србије и јединствено тржиште ЕУ и низ других флоскула које значе понашање чланица ЕУ, пре свега Немачке, на начин који штити њихову интересну сферу, а штети животној средини наше земље.
Помиње се глобална потражња за батеријама, која је у порасту до 20 пута, пружа се прилика нашој земљи и ЕУ да успоставе безбедно, приступачно и одрживо снадбевање батеријама и електричним возилима, те се наводно посебна пажња поклања поштовању људских права и примени високих еколошких, друштвених стандарда и стандарда управљања.
Саставни део Меморандума чине и документа ЕУ, па се потписници Меморандума обавезују и на поштовање истих. У питању су 32 извора међународног права, са навођењем закона, агенди, планова, стратешких процена, програма, правилника, уредби и других докумената које је у обавези да поштује наша земља. Помиње се процес приступања Србије ЕУ, али без конкретизације када ће и под којим условима наша земља постати чланица европске заједнице.
Договорени су токови рада и то развој индустријског ланца вредности, истраживања и иновације, примена високих еколошких, друштвених и управљачких стандарда и пракси, финансијски и инвестициони инструменти и развој неопходних вештина за висококвалитетне послове у сектору сировина, батерија и електричних возила. Одређена је и имплементација, која се конкретизује са роком од шест месеци од потписивања Меморандума, кроз организовање стручних састанака, рад у радним групама, уз претходно формирање разних тела, која би вршила размену информација.
Извршна власт се труди да објасни грађанима да је уговорила највећу инвестицију у нашој земљи, потпуно апстрахујући чињенице, које се пре свега огледају у штетности по здравље људи, а и животна средина не само да је угрожена него се доводи у питање њен опстанак.
Нетачна је и тврдња да се ради о значајном профиту за нашу земљу, јер је поменути профит миноран у односу на „бенефите“ које добијамо.
Сваки корак који води ка испуњењу пројекта тактички је изведен. Предизборно време као време стављања тачке на пројекат „Јадар“, преокрет без образложења и потписивање Меморандума као да одлука није ни била поништена, и то у време годишњих одмора, као и не тако благовремено најављени долазак премијера савезне Републике Немачке Олафа Шолца у касне сате у Београд.
Док нема одговора на сва постављена питања, локалном становништву се за продају објекта, који се налазе на тлу намењеном за копање руде, нуде објекти несразмерно веће вредности у односу на исте, те видимо вршење притиска са циљем да се што пре дође до остварења обећања датог економским моћницима, занемарујући реакције народа. Приметно је да се држава (режим) обазире на отпор становништва у оној мери која јој је потребна да све ствари на које заправо нема одговор, окрене у своју корист, купујући време. Отпор се приказује као неразумевање народа, док са друге стране, чекају ’’прилике’’ никад већег запошљавања, просперитет и економски опоравак Србије.
Стављање на вагу на овај начин профит и живот, доводи до питања да ли човек који добије новац, и више него довољан за цео живот, а који нема прилку да икада више изађе из собе у којој се налази, заправо добија нешто? Човек не може бити одвојен од природе, а егзистенција српског становништва не сме бити предата у руке других људи чији интереси не воде у њеном смеру.
ЕУ хоће наше минерале, не само литијум, а познаваоци ове области аргументовано истичу да је цена литијума у последње две године стрмоглаво пала, јер се развијају нове врсте батерија које немају опасности које носе литијумске батерије. Велике земље као што је Кина, већ производе аутомобиле са новим батеријама које у себи не садрже литијум.
Шта се постиже прављењем рудника у нашој земљи? Наш народ се тера са својих територија, загађује се животна средина и уништава важна и најстарија привредна делатност – аграрана привреда (пољопривреда), без које је немогућ опстанак (српски сељак се тера са своје њиве).
Рударство је веома важно Србији, али не на начин до сада конципиран, већ је неопходно да се оно развија стратешки, без загађења, односно без стварања депонија и испуштања отровних вода. Спорни Меморандум је доказ да ми постајемо рударска колонија, уколико дозволимо да се Меморандум реализује.
У Београду, 26.07.2024. године
Аутори текста:
Наталија Добриловић,
дипломирана правница и
др Драган Пашић, адвокат