LIČNI STAV: DR DRAGAN PAŠIĆ, ADVOKAT, I NATALIJA DOBRILOVIĆ, DIPLOMIRANA PRAVNICA
Foto: dr Dragan Pašić
„Stanovništvo Srbije reklo je veliko -ne- projektu ‘Jadar’ kompanije Rio Tinto, za rudarenje litijuma u Srbiji, i uspešno se izborilo 2022. godine da se na isti stavi tačka, a Memorandum o razumevanju koji je potpisan u Beogradu 19. jula 2024. godine, u novom pokušaju njegovog vraćanja i nametanja, ne stvara nikakva prava ili obaveze prema međunarodnom ili domaćem pravu.
Ovaj Memorandum, ukoliko ga građani ne prihvate, predstavljaće „mrtvo slovo na papiru“: doktor pravnih nauka Dragan Pašić i Natalija Dobrilović, diplomirana pravnica
Netransparentni projekat, koji godinama postepeno uplivava u živote ljudi Srbije, ipak i te kako izaziva osećaj uznemirenosti i ukazuje na negativne posledice, koje će se zaista desiti ukoliko pravovremene reakcije ne bude bilo.
Iskopavanje litijuma u našoj zemlji stvara gorak ukus i osećaj i bez svih poznatih činjenica, jer je i sada očigledna šteta do koje će doći, kako iskopavanjem, tako i preradom litijuma.
Okruženje čoveka, kako društveno, tako i prirodno, jedno je od najbitnijih segmenata kvaliteta života, energije, razvoja, motivacije i snage svakog bića. Priroda je jedna od najvećih privilegija, oduvek, a pogotovo u današnjem vremenu i svetu zarobljenim modernim tehnologijama, koje definitivno nisu neophodne, niti nužan razlog zbog kojeg bi se dozvolilo njeno uništavanje. Projekat ’’Jadar’’ gasi i jedno i drugo. Naoružano obezbeđenje kupljenih objekata na prostoru naše zemlje, planiranom za rudnike nije ono što je narod Srbije željan da vidi i što je dužan da trpi. Sam postupak, još uvek način pokušaja ostvarivanja projekta, govori o ozbiljnosti problema koje Srbiju očekuju, a da svi dokumenti i sve činjenice u konkretnoj situaciji nisu iznesene crno na belo. Međutim, opštepoznate činjenice koje govore o istorijskom poslovanju kompanije Rio Tinto, o uništenju baština drugih država i uzrokovanju zdravstvenih problema stanovništva, kao nezaobilazne posledice toksičnog otpada, dovoljne su. Čak i da se dobije nešto zauzvrat dopuštenju postojanja rudnika i iskopavanja rude, to ne može biti adekvatna razmena, niti zamena, s obzirom na visinu cene koja bi se platila.
Iz navedenog se zaključuje da narod, kojeg se dešavanje i tiče, nije imao istinsku priliku da se izjasni po pitanju projekta ’’Jadar’’ i postojanju rudnika na svom tlu, a koju bi vlast uzela u obzir.
Postoji priličan broj dobrih pitanja na koja nisu dati odgovori i to sa razlogom. Zašto se litijum kopa baš u našoj zemlji? Zašto dozvoliti da se kopa litijum od strane kompanije za koju se zna da je ranijim delovanjem u drugim državama uništila životnu sredinu i zdravlje ljudi? Šta to tačno Srbija dobija od projekta? Na koji način će projekat bio pod kontrolom i od strane koga bi se vršio nadzor? Ko je odgovoran za štetu koja nastane prilikom iskopavanja litijuma i njegove prerade? Ko garantuje za zdravlje ljudi i očuvanje prirode? Pošto se govori o zaštiti i očuvanju prirode prilikom izvođenja radova, koje su to štete koje ljudi mogu očekivati?
Nije logičan sled događaja, prvo potpisati Memorandum o razumevanju između Evropske unije i Republike Srbije o strateškom partnerstvu na održivim sirovinama, vrednosti baterija i električnih vozila (u daljem tekstu: Memorandum) i bilo koji dokument kojim se ozvaničava i potvrđuje saradnja na projektu, a da građani tek naknadno budu eventualno obavešteni o krucijalnim stvarima po pitanju istog.
Potpisani memorandum konkretno daje na značaju profitu, a ne zaštiti životne sredine i zdravlju lokalnog stanovništva, jer isti je i potpisan od strane ljudi koji neće snositi posledice zagađenja vazduha i vode u dolini Jadra. U tom smislu isti i ne sadrži nikakvu konkretnu formu koja prikazuje jasnu i realnu sliku dešavanja koje sledi.
Memorandumom ističe se ’’zelena tranzicija’’, ’’zelena agenda’’, ’’zeleni dogovor’’, stvaranje ’’zelenog rasta’’ i ’’zelenih i digitalnih inovacija’’, kao i ’’primena standarda EU koja bi, kako se navodi, uključivala primenu najboljih dostupnih tehnika, nastojeći da se obezbedi korist za lokalne zajednice, istovremeno sprečavajući pojavu prekograničnog zagađenja’’.
Pre svega, standarde EU već ne ispunjavamo, te sadržaj memoranduma ne uliva nikakvu nadu, niti poverenje lokalnom stanovništvu da će biti zaštićeni prilikom sprovođenja projekta. Nije logično, da bilo ko mora da vodi računa o zaštiti od zagađenja naše zemlje i očuvanju zdravlja našeg stanovništva, imajući u vidu već postojeću zagađenost vazduha i druge uslove koji su daleko od očekivanog standarda za ulazak u Evropsku Uniju.
Ono što jeste logično je to da priroda koju smo do dan danas očuvali i koja čuva nas, netaknuti izvori vode i zeleno prostranstvo, odličan je target moćnika za beskrupulozno sticanje profita na našim leđima.
Sprovođenje projekta ’’Jadar’’ u našoj zemlji, zemlji čiji sistem državnih institucija nije nezavisan, niti sam po sebi dovoljan izvor zaštite svog stanovništva, daje slobodu partneru projekta da tek on nema obavezu, niti potrebu da vodi računa o ispunjenu bilo kakvih uslova i sistema zaštite, čak i da su oni konkretno navedeni.
U Memorandumu se navodi cilj, uopštene prirode, da se razvije obostrano korisno strateško partnerstvo o održivim sirovinama, lancima vrednosti baterija i električnih vozila, uz istovremeno unapređenje integracija Srbije i jedinstveno tržište EU i niz drugih floskula koje znače ponašanje članica EU, pre svega Nemačke, na način koji štiti njihovu interesnu sferu, a šteti životnoj sredini naše zemlje.
Pominje se globalna potražnja za baterijama, koja je u porastu do 20 puta, pruža se prilika našoj zemlji i EU da uspostave bezbedno, pristupačno i održivo snadbevanje baterijama i električnim vozilima, te se navodno posebna pažnja poklanja poštovanju ljudskih prava i primeni visokih ekoloških, društvenih standarda i standarda upravljanja.
Sastavni deo Memoranduma čine i dokumenta EU, pa se potpisnici Memoranduma obavezuju i na poštovanje istih. U pitanju su 32 izvora međunarodnog prava, sa navođenjem zakona, agendi, planova, strateških procena, programa, pravilnika, uredbi i drugih dokumenata koje je u obavezi da poštuje naša zemlja. Pominje se proces pristupanja Srbije EU, ali bez konkretizacije kada će i pod kojim uslovima naša zemlja postati članica evropske zajednice.
Dogovoreni su tokovi rada i to razvoj industrijskog lanca vrednosti, istraživanja i inovacije, primena visokih ekoloških, društvenih i upravljačkih standarda i praksi, finansijski i investicioni instrumenti i razvoj neophodnih veština za visokokvalitetne poslove u sektoru sirovina, baterija i električnih vozila. Određena je i implementacija, koja se konkretizuje sa rokom od šest meseci od potpisivanja Memoranduma, kroz organizovanje stručnih sastanaka, rad u radnim grupama, uz prethodno formiranje raznih tela, koja bi vršila razmenu informacija.
Izvršna vlast se trudi da objasni građanima da je ugovorila najveću investiciju u našoj zemlji, potpuno apstrahujući činjenice, koje se pre svega ogledaju u štetnosti po zdravlje ljudi, a i životna sredina ne samo da je ugrožena nego se dovodi u pitanje njen opstanak.
Netačna je i tvrdnja da se radi o značajnom profitu za našu zemlju, jer je pomenuti profit minoran u odnosu na „benefite“ koje dobijamo.
Svaki korak koji vodi ka ispunjenju projekta taktički je izveden. Predizborno vreme kao vreme stavljanja tačke na projekat „Jadar“, preokret bez obrazloženja i potpisivanje Memoranduma kao da odluka nije ni bila poništena, i to u vreme godišnjih odmora, kao i ne tako blagovremeno najavljeni dolazak premijera savezne Republike Nemačke Olafa Šolca u kasne sate u Beograd.
Dok nema odgovora na sva postavljena pitanja, lokalnom stanovništvu se za prodaju objekta, koji se nalaze na tlu namenjenom za kopanje rude, nude objekti nesrazmerno veće vrednosti u odnosu na iste, te vidimo vršenje pritiska sa ciljem da se što pre dođe do ostvarenja obećanja datog ekonomskim moćnicima, zanemarujući reakcije naroda. Primetno je da se država (režim) obazire na otpor stanovništva u onoj meri koja joj je potrebna da sve stvari na koje zapravo nema odgovor, okrene u svoju korist, kupujući vreme. Otpor se prikazuje kao nerazumevanje naroda, dok sa druge strane, čekaju ’’prilike’’ nikad većeg zapošljavanja, prosperitet i ekonomski oporavak Srbije.
Stavljanje na vagu na ovaj način profit i život, dovodi do pitanja da li čovek koji dobije novac, i više nego dovoljan za ceo život, a koji nema prilku da ikada više izađe iz sobe u kojoj se nalazi, zapravo dobija nešto? Čovek ne može biti odvojen od prirode, a egzistencija srpskog stanovništva ne sme biti predata u ruke drugih ljudi čiji interesi ne vode u njenom smeru.
EU hoće naše minerale, ne samo litijum, a poznavaoci ove oblasti argumentovano ističu da je cena litijuma u poslednje dve godine strmoglavo pala, jer se razvijaju nove vrste baterija koje nemaju opasnosti koje nose litijumske baterije. Velike zemlje kao što je Kina, već proizvode automobile sa novim baterijama koje u sebi ne sadrže litijum.
Šta se postiže pravljenjem rudnika u našoj zemlji? Naš narod se tera sa svojih teritorija, zagađuje se životna sredina i uništava važna i najstarija privredna delatnost – agrarana privreda (poljoprivreda), bez koje je nemoguć opstanak (srpski seljak se tera sa svoje njive).
Rudarstvo je veoma važno Srbiji, ali ne na način do sada koncipiran, već je neophodno da se ono razvija strateški, bez zagađenja, odnosno bez stvaranja deponija i ispuštanja otrovnih voda. Sporni Memorandum je dokaz da mi postajemo rudarska kolonija, ukoliko dozvolimo da se Memorandum realizuje.
U Beogradu, 26.07.2024. godine
Autori teksta:
Natalija Dobrilović,
diplomirana pravnica i
dr Dragan Pašić, advokat