АУТОР: ДР Драган Пашић, адвокат
Живот и тело човека заузимају највише место на скали вредности добара које кривично право штити. Живот човека је неприкосновен, а то начело предвиђено је и чланом 24. ст. 1. Устава Републике Србије.
Строгост прописаних казни за кривична дела против живота и тела је доказ да се пружа заштита животу и телу са посебном пажњом. Постоји група кривичних дела против живота и тела, у коју спадају убиство, тешко убиство и други облици убиства, као и тешке телесне повреде, излагање опасности и друга кривична дела. Ове инкриминације искључиво пружају кривичноправну заштиту животу и телу човека. Постоје и друге инкриминације којима се, такође, пружа заштита животу и телу, али оне за циљ имају, пре свега, заштиту неких других добара.
Кривична дела против полне слободе као и друга са елементима насиља су у конекситету са наведеном групом кривичних дела. Без обзира што је заштитни објекат ових кривичних дела право на сексуално опредељење, свакако се инкриминацијом тих кривичних дела (силовање, обљуба над немоћним лицем, обљуба са дететом, посредовање у вршењу проституције, приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију и друго), штите живот и тело човека. Такође, достојанство личности, као и морал су вредносне категорије, без обзира што нису објект кривичноправне заштите.
Постоје и друге групе кривичних дела које у себи садрже насиље као често присутан елемент. У ту групу спадају и кривична дела против имовине. Заштитни објект ових кривичних дела јесте имовина. Међутим, приликом имовинских деликта често се користи сила, односно насиље. Набројаћу само нека од ових имовинских кривичних дела: тешка крађа, разбојничка крађа, разбојништво, уништење и оштећење туђе ствари, изнуда, уцена, зеленаштво, противправно усељење и друга. Из самих назива наведених кривичних дела јасно се долази до закључка да извршиоци тих кривичних дела користе силу, односно насиље као modus oprerandi. Од значаја су у смислу кривичноправне заштите и кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије. Објект кривичноправне заштите ових кривичних дела јесте уставно уређење и безбедност Републике Србије. У погледу субјективног елемента оба кривична дела су усмерена на угрожавање уставног уређења и безбедности земље. Извршиоци ових кривичних дела често користе силу или претњу употребом силе, али и убиство представника највиших државних органа. Истичем нека кривична дела са елементима насиља која у себи садрже и убиства са актима насиља: убиство представника највиших државних органа, оружана побуна, тероризам, позивање на насилну промену уставног уређења и др (имали смо нажалост и та дела у нашој пракси: убиство премијера др ЗоранаЂинђића).
Кривичним закоником прописана су и кривична дела против јавног реда и мира. У ову групу кривичних дела спадају: насилничко понашање, насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу, недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја и др. Као што се види инкриминисане су делатности које могу довести до повреде или угрожавања јавног реда и мира. Радње извршења наведених кривичних дела обухватају вређање, злостављање, вршење насиља према другом, изазивање туче, дрско или безобзирно понашање.
Посебну пажњу у последње време изазивају у нашој јавности изазивају кривична дела против брака и породице (одузимање малолетног лица, запуштање и злостављање малолетног лица, насиље у породици и др.).
Анализом кривичних дела садржаних у Кривичном законику и другим посебним законима, а како би се заштитила важна добра, кривичноправним и другим различитим друштвеним механизмима пружа се заштита. Наша јавност погрешно перципира кривичноправну заштиту, сматрајући да је она примарног а не супсидијарног карактера. Другим речима, кривично право се користи са крајњом уздржаношћу, тј. само у оним случајевима када је кривичноправна интервенција заиста неопходна. Посебно се то односи на област брака и породице. Неспорно је да су брак и породица од великог друштвеног значаја, међутим, ова добра спадају у приватну сферу појединца.
Сведоци смо пораста насиља у свим областима живота
Сведоци смо пораста насиља у свим областима живота, па јавно мњење с правом очекује одговор на питање- како сузбити насиље? На ово наизглед једноставно питање, нуде се комплексни одговори. Пре одговора треба се осврнути на узроке. Узроке насиља можемо видети у деловању појединих политичких група и партија. Често не само непримерено него и агресивно обраћање, илустрације ради, највиших представника наше законодавне и извршне власти, медијски експонираног у свим формама медија (тв, новине, интернет и разне друштвене мреже и платформе), свакако стварају „пожељан образац“ понашања грађанки и грађана у нашем друштву. Деца и малолетна лица „упијају“ понашање јавних личности, не само из сфере политике, него и личности који се експонирају у јавном простору (спортисти, глумци, певачи, инфлуенсери, али нажалост и лица из криминалних средина).
Одавно је породица доживела дебакл и она више није, иако би то требало да буде, основна ћелија нашег друштва. Њено место, прворазредно по рангирању, заузеле су неке друге „ћелије“. О њима је управо било речи.
Школа, односно просвета има тежак задатак који очигледно не може да испуни а који се огледа у образовању деце и младих људи. Иако је васпитна улога школе од важног утицаја на формирање личности појединца, она свакако није примарна. Од школе се не може очекивати и да у потпуности преузме васпитну функцију. Васпитање потиче из породице.
Институционализовани облици друштва (државни органи, јавне установе, здравствени систем и друге организације и органи који врше јавна овлашћења), као и ванинституционалне заједнице и организације не иду у корак са временом и не могу да одговоре изазовима који постоје, а који за последицу имају насиље и високу агресију у друштву. Ово из разлога што не постоји континуитет стабилности у нашем друштвеном и политичком систему, што је одавно постало важније добити признање и „друштвени углед“ него заслужити знање и имати резултате у раду.
Наше друштво је дубоко подељено, поларизовано. Скоро да нема јединствених ставова унутар породице, па је онда јесно да тако изгубљен и дезоријентисан појединац олако прихвата наметнуте девијације. Вера и морал не постоје као орјентири кретања појединца и друштва, а када је све дозвољено и када се за све налази оправдање, и када појединац не успоставља границе свог понашања а ни друштво, онда је јасан закључак који ће бити крајњи циљ брода који плови без капетана, без задатих параметара на мору са таласима који свакога тренутка прете да потопе тај брод. Наше друштво је пред потопом, али излаза има. Враћање непролазним вредностима, као што су доброта, правда, саосећање, помоћ другима, рад, част, достојанство, су сигуран компас за кретање у исправном смеру. Наравно, ригорозно санкционисање негативних појава, пре свега насиља, иако супсидијарног карактера, неопходни су део мера које друштво и држава треба да примењују. Да би се прокламовани циљеви остварили неопходне су реформе у свим сферама живота, а прва реформа подразумева промену себе, појединца. Свако од нас може свакодневно да помогне комшији, коме је помоћ потребна, да не реагује агресивно у саобраћају, да пропусти пешака када прелази пешачки прелаз, да се уљудно понаша у судници, да се са уважавањем и поштовањем обраћамао једни другима, да полицајац не користи силу када није неопходна, и још низ других наизглед обичних ситуација.
Као што сам навео потребна су и системска решења у виду реформи. Реформе подразумевају увођење јасних правила у бављењу политиком као и дефинисаним критеријумима при избору личности који су носиоци важних друштвених и државних функција. И не само дефинисању, већ и спровођењу тих критеријума.
У Београду, 02.06.2023. године др Драган Пашић, адвокат
