AUTOR: DR Dragan Pašić, advokat
Život i telo čoveka zauzimaju najviše mesto na skali vrednosti dobara koje krivično pravo štiti. Život čoveka je neprikosnoven, a to načelo predviđeno je i članom 24. st. 1. Ustava Republike Srbije.
Strogost propisanih kazni za krivična dela protiv života i tela je dokaz da se pruža zaštita životu i telu sa posebnom pažnjom. Postoji grupa krivičnih dela protiv života i tela, u koju spadaju ubistvo, teško ubistvo i drugi oblici ubistva, kao i teške telesne povrede, izlaganje opasnosti i druga krivična dela. Ove inkriminacije isključivo pružaju krivičnopravnu zaštitu životu i telu čoveka. Postoje i druge inkriminacije kojima se, takođe, pruža zaštita životu i telu, ali one za cilj imaju, pre svega, zaštitu nekih drugih dobara.
Krivična dela protiv polne slobode kao i druga sa elementima nasilja su u koneksitetu sa navedenom grupom krivičnih dela. Bez obzira što je zaštitni objekat ovih krivičnih dela pravo na seksualno opredeljenje, svakako se inkriminacijom tih krivičnih dela (silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba sa detetom, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju i drugo), štite život i telo čoveka. Takođe, dostojanstvo ličnosti, kao i moral su vrednosne kategorije, bez obzira što nisu objekt krivičnopravne zaštite.
Postoje i druge grupe krivičnih dela koje u sebi sadrže nasilje kao često prisutan element. U tu grupu spadaju i krivična dela protiv imovine. Zaštitni objekt ovih krivičnih dela jeste imovina. Međutim, prilikom imovinskih delikta često se koristi sila, odnosno nasilje. Nabrojaću samo neka od ovih imovinskih krivičnih dela: teška krađa, razbojnička krađa, razbojništvo, uništenje i oštećenje tuđe stvari, iznuda, ucena, zelenaštvo, protivpravno useljenje i druga. Iz samih naziva navedenih krivičnih dela jasno se dolazi do zaključka da izvršioci tih krivičnih dela koriste silu, odnosno nasilje kao modus oprerandi. Od značaja su u smislu krivičnopravne zaštite i krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. Objekt krivičnopravne zaštite ovih krivičnih dela jeste ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije. U pogledu subjektivnog elementa oba krivična dela su usmerena na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje. Izvršioci ovih krivičnih dela često koriste silu ili pretnju upotrebom sile, ali i ubistvo predstavnika najviših državnih organa. Ističem neka krivična dela sa elementima nasilja koja u sebi sadrže i ubistva sa aktima nasilja: ubistvo predstavnika najviših državnih organa, oružana pobuna, terorizam, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja i dr (imali smo nažalost i ta dela u našoj praksi: ubistvo premijera dr ZoranaĐinđića).
Krivičnim zakonikom propisana su i krivična dela protiv javnog reda i mira. U ovu grupu krivičnih dela spadaju: nasilničko ponašanje, nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu, nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija i dr. Kao što se vidi inkriminisane su delatnosti koje mogu dovesti do povrede ili ugrožavanja javnog reda i mira. Radnje izvršenja navedenih krivičnih dela obuhvataju vređanje, zlostavljanje, vršenje nasilja prema drugom, izazivanje tuče, drsko ili bezobzirno ponašanje.
Posebnu pažnju u poslednje vreme izazivaju u našoj javnosti izazivaju krivična dela protiv braka i porodice (oduzimanje maloletnog lica, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, nasilje u porodici i dr.).
Analizom krivičnih dela sadržanih u Krivičnom zakoniku i drugim posebnim zakonima, a kako bi se zaštitila važna dobra, krivičnopravnim i drugim različitim društvenim mehanizmima pruža se zaštita. Naša javnost pogrešno percipira krivičnopravnu zaštitu, smatrajući da je ona primarnog a ne supsidijarnog karaktera. Drugim rečima, krivično pravo se koristi sa krajnjom uzdržanošću, tj. samo u onim slučajevima kada je krivičnopravna intervencija zaista neophodna. Posebno se to odnosi na oblast braka i porodice. Nesporno je da su brak i porodica od velikog društvenog značaja, međutim, ova dobra spadaju u privatnu sferu pojedinca.
Svedoci smo porasta nasilja u svim oblastima života
Svedoci smo porasta nasilja u svim oblastima života, pa javno mnjenje s pravom očekuje odgovor na pitanje- kako suzbiti nasilje? Na ovo naizgled jednostavno pitanje, nude se kompleksni odgovori. Pre odgovora treba se osvrnuti na uzroke. Uzroke nasilja možemo videti u delovanju pojedinih političkih grupa i partija. Često ne samo neprimereno nego i agresivno obraćanje, ilustracije radi, najviših predstavnika naše zakonodavne i izvršne vlasti, medijski eksponiranog u svim formama medija (tv, novine, internet i razne društvene mreže i platforme), svakako stvaraju „poželjan obrazac“ ponašanja građanki i građana u našem društvu. Deca i maloletna lica „upijaju“ ponašanje javnih ličnosti, ne samo iz sfere politike, nego i ličnosti koji se eksponiraju u javnom prostoru (sportisti, glumci, pevači, influenseri, ali nažalost i lica iz kriminalnih sredina).
Odavno je porodica doživela debakl i ona više nije, iako bi to trebalo da bude, osnovna ćelija našeg društva. Njeno mesto, prvorazredno po rangiranju, zauzele su neke druge „ćelije“. O njima je upravo bilo reči.
Škola, odnosno prosveta ima težak zadatak koji očigledno ne može da ispuni a koji se ogleda u obrazovanju dece i mladih ljudi. Iako je vaspitna uloga škole od važnog uticaja na formiranje ličnosti pojedinca, ona svakako nije primarna. Od škole se ne može očekivati i da u potpunosti preuzme vaspitnu funkciju. Vaspitanje potiče iz porodice.
Institucionalizovani oblici društva (državni organi, javne ustanove, zdravstveni sistem i druge organizacije i organi koji vrše javna ovlašćenja), kao i vaninstitucionalne zajednice i organizacije ne idu u korak sa vremenom i ne mogu da odgovore izazovima koji postoje, a koji za posledicu imaju nasilje i visoku agresiju u društvu. Ovo iz razloga što ne postoji kontinuitet stabilnosti u našem društvenom i političkom sistemu, što je odavno postalo važnije dobiti priznanje i „društveni ugled“ nego zaslužiti znanje i imati rezultate u radu.
Naše društvo je duboko podeljeno, polarizovano. Skoro da nema jedinstvenih stavova unutar porodice, pa je onda jesno da tako izgubljen i dezorijentisan pojedinac olako prihvata nametnute devijacije. Vera i moral ne postoje kao orjentiri kretanja pojedinca i društva, a kada je sve dozvoljeno i kada se za sve nalazi opravdanje, i kada pojedinac ne uspostavlja granice svog ponašanja a ni društvo, onda je jasan zaključak koji će biti krajnji cilj broda koji plovi bez kapetana, bez zadatih parametara na moru sa talasima koji svakoga trenutka prete da potope taj brod. Naše društvo je pred potopom, ali izlaza ima. Vraćanje neprolaznim vrednostima, kao što su dobrota, pravda, saosećanje, pomoć drugima, rad, čast, dostojanstvo, su siguran kompas za kretanje u ispravnom smeru. Naravno, rigorozno sankcionisanje negativnih pojava, pre svega nasilja, iako supsidijarnog karaktera, neophodni su deo mera koje društvo i država treba da primenjuju. Da bi se proklamovani ciljevi ostvarili neophodne su reforme u svim sferama života, a prva reforma podrazumeva promenu sebe, pojedinca. Svako od nas može svakodnevno da pomogne komšiji, kome je pomoć potrebna, da ne reaguje agresivno u saobraćaju, da propusti pešaka kada prelazi pešački prelaz, da se uljudno ponaša u sudnici, da se sa uvažavanjem i poštovanjem obraćamao jedni drugima, da policajac ne koristi silu kada nije neophodna, i još niz drugih naizgled običnih situacija.
Kao što sam naveo potrebna su i sistemska rešenja u vidu reformi. Reforme podrazumevaju uvođenje jasnih pravila u bavljenju politikom kao i definisanim kriterijumima pri izboru ličnosti koji su nosioci važnih društvenih i državnih funkcija. I ne samo definisanju, već i sprovođenju tih kriterijuma.
U Beogradu, 02.06.2023. godine dr Dragan Pašić, advokat
