Милосављевић: Одштете плаћају грађани

БИВШИ ТУЖИЛАЦ АЛЕКСАНДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ: O “ТАНКИМ” ОТУЖНИЦАМА

После недавне правоснажне ослобађајуће пресуде у односу на двадест троје пословних људи који су били оптужени у случају у јавности названом „стечајна мафија”, може се очекивати да ће људи који су били притварани, затражити одштету, док ће на терет буџета пасти трошкови одбране и овог поступка који је трајао 9 година, од покретања до одлуке Апелационог суда, објављене пре месец дана.

По једном окривљеном у овом процесу трошкови одбране и поступка процењују се на десетине хиљаде евара, а код нас одштета по дану неоснованог притвора, просечно износи око 50 евра до око 100 евра.

Од окривљених у случају „стечајна“ који су правоснажно ослобођени, у притвору је најдуже била бивша директорка Поштанске штедионице Јелица Живковић, око две године и три месеца, директор „Еко продукта“ Милинко Брашњовић двадесетак месеци, власник „Гемакса“ Ђорђо Антељ провео је у притвору пет месеци…

У последње две године изречене су ослобађајуће пресуде у неколико чувених процеса, вођених против укупно педесетак окривљених, више или мање „звучних“ имена, међу којима и против бивше министарке саобраћаја Марије Рашете Вукосављевић (афера аеродром процесуирана крајем 2004. године), бившег министра одбране Првослава Давинића и власника фирме за производњу војне опреме Миле Драгић ( процес за „панцире“ септембар 2005.), против градоначелника Зрењанина Горана Кнежевића (афера „грађевинско земљиште“ из октобра 2008.), процес директору Колубара, Драгану Томићу (афера „мала Колубара“ из октобра 2011.)… Већина окривљених у овим процесима провели су по неколико месеци у притвору.

Због замашних одштета које добијају они који су неосновано чамили у ћелијама, трошкова одбране, као и трошкова поступка који после ослобађајуће пресуде падају на терет буџета, јавност увек изнова поставља питања о танким оптужницама, ко ће да плати све те одштете, као и има ли основа да у неким случајевима држава тражи да се регресира од судија и тужилаца који су истрајавали на дугом трајању притвора.

Бивши тужилац Александар Милосављевић, сада адвокат, каже да је одговор једноставан- све такве одштете плаћају се из буџета, платиће их грађани Србије, а с тим увези указује и да су баш ови побројани случајеви крајње бомбастично и сензацинално праћени у медијима, поготово у тренутку хапшења и покретања истрага.

– Што се тиче квалитета оптужница то јесте нешто што се реално мора ставити на терет тужиоцима. Међутим, није да их правдам, јер су моје бивше колеге, али у време док сам радио у Тужилаштву, ипак није било толико много „медијских суђења“. Значи у свим побројаним предметима прво што је урађено, све је прво објављено у медијима, у првом тренутку од хапшења бомбастично сви медији звоне о томе, а на крају сте уз све остало, у медијима могли да сазнате и казну која је предвиђена за то неко кривично дело. Неколико дана након тога постаје јасно да тужилаштво и полиција тек почињу да прикупљају доказе. Те ствари третирају се и даље кроз медије на начин који апсолутно не доприноси ничему, а поготово не тачном сагледавању чињеница које су везане за сам кривични поступак, а ни утврђивању доказа који би евентуално потврђивали то што тужилац тврди. Зашто то мислим? Ево да сагледамо једну ситуацију- ухапшена је, рецимо, нека јавна личност стављена у притвор и тамо одлежи колико одлежи. Прва грешка је то што и Тужилаштво и полиција, по правилу, скупљају доказе тек кад је особа у притвору. Притвор је мера за обезбеђење присуства окривљеног и за неометано вођење кривичног поступка. То је чињеница која је, мислим, у нашем систему давно заборављена. У Америци постоји један институт назван- излазак уз кауцију. Сматрам да нешто попут тога мора да се осмисли и у нашем систему да би се избегло такозвано медијско суђење, посебно због тога да би се тужиоцу и истражним органима омогућило да неометано и без притиска јавности воде кривични поступак.

istock_000021005318medium-1280x960

По Милосављевићу, постоји и „системски проблем“, односно, јер се сувише често мењењују закони у свим областима, малтене кад год нешто екстремно искрсне мења се постојећи закон за ту област, доноси нови.

-Системски проблем је у томе што смо овде давно утврдили да закони нису проблем. Врло често од законодаваца и извршне власти чујемо да су донети закони и томе је решен одређени сегмент друштвеног живота на адекватан начин и сада је све најлепше-каже Милосављевић. -Конкретан пример је кад је онај момак слетео аутомобилом у Дунав и кад је погинуло троје младих. После тога креће медијска хајка. Убрзо министарка излази са идејом да се построжи закон о саобраћају. Отрилике, колико видим, идеја је да се у једном тренутку забрани свим млађим од 40 година да возе и бицикл. То је мало сулудо. Није проблем у законима. Тврдим да су многи закони који су важили некада, а замењени су наводно бољим, у ствари бољи од тих који су их наследили, али је проблем у примени и то у свим областима живота, па и у правосуђу.

Тако би измена Законика о кривичном поступку и Закона о тужилаштву објективно требало да допринесе већој ефикасности и то је, неспорно, било у неком тренутку на трагу. Али, испод сваког закона стандардно има формулација за примену овог закона нису потребна никава додатна средства.То је највећа глупост коју озбиљан човек може да уради. Не можете неком да учетворостручите посао, а да кажете то ће да ради исти број људи. То је немогуће.

Имамо и системску одредбу која каже да је тужилатшво самостално.

-А да ли је наше тужилаштво самостално? Усудио бих се да кажем да самосталност као категорија која је поприлично безобална и приличнио дискутабилна, у пуном смислу те речи не постоји нигде на свету када је Тужилаштво у питању. Али оно што је код нас приметно у било ком периоду и било која да је власт у том неком периду, то је да је тужилаштво увек врло и превише блиско извршној власти и врло често је инструмент којим извршна власт спроводи одређене своје поступке и правда одрђене поступке и спроводи политику. Мислим да Тужилаштву само треба да се допусти да има положај који му припада по закону, а то је да је оно полицији шеф, а не полиција њему. Сигуран сам да би једном таквом променом узроковали и далеко мањи број оптужница које имају проблем и да буду потврђене и да касније буде мањи број ослобађајућих пресуда. Мада, треба и то рећи, по статистичком податку који је релативно свеж, а нисам сигуран да је најпрецизнији, још увек је релативно мало оптужница где долази до ослобађајуће пресуде, негде десетак посто укупног броја. То није много, у западним системима тај проценат је виши. По неком мом виђењу тај проценат би можда требало да је већи јер мислим да је и суд под притиском броја оптужница које реално можда не задовољавају елементарни минимум квалитета.

Ако тога има, онда је ваљда умесно питање, откуд такве оптужнице у судницама?

Требало би видети какве последице трпе појединци заменици тужиоца који се усуде да ураде нешто што би било објективно, противно нечему што је општи став, општи друштвени став. Требало би видети колико је тај општи друштвени став изражен кроз медије од утицаја на само тужилаштво. Убеђен сам да има поприличан број тужилаца који у једном тренутку туже нешто у шта баш и не верују, уз једноставан резон-боље да ја то тужим па нека суд ослободи, него да не тужим да дођем у сукоб са својим шефовима и имам због тога последице. Оптужујући неког на основу неких ствари за нешто у шта можда лично и не верује тужилац сигурно не крши закон, питање је, дакле, само шта лично стварно мисли о томе шта су тужили.

Док сам био заменик тужиоца предлагао сам да у принципу, у сваком предмету у ком притвор траје, а при том окривљени буде правоснажно ослбођен, да не мора да буде регрес према заменику и судији, али да ти људи тек тако не напредују. Тренутно у Тужилаштву постоји поприличан број заменика који су потписали поприличан број оптужница на основу којих су донете ослобађајуће пресуде, а врло високо су позиционирани у хијерархији Тужилаштва. О томе би можда требало да се разговара. Значи, дешава се да напредују неки људи који туже све и свашта, добијају ослобађајуће пресуде, а они који укажу да нешто није за утужење или зато што нема довљно доказа или да није за то дело него неко друго дело, по правилу буду дискриминисани и трпе последице.

Мислим да је решење у томе да се људи пусте да раде свој посао самостално и сигуран сам да ће добар део њих веома квалитетно радити свој посао на добро свих нас. Само кажем да ми треба да имамо већу веру у судије и тужиоце, у све људе. Треба склонити неке људе који објективно су кочничари, али они су у великој мањини и кад би се оним људима који раде часно и поштено свој посао дало да имају мало више вере и сампоуздања, мислим да би сви функционисали много боље

Цвејић: Прсти дневне политике

Адвокат Александар Цвејић сматра да се Србија ни у 21. веку не либи оног чему су, како каже, биле склоне све власти од ‘45. прошлог века наовамо, а то је да себе на сваки начин покажу бољим у односу на своје претходнике.

– Има, дакле, поступака које је покренула дневна политика, да би неко за свог политичког противника могао да каже да је лопов да је повезан са криминалним радњама и без обзира што то може и да буде тачно, поступак се не води због тога да би се истражила корупција и да би се, ако не искоренила, што је наравно немогуће, али макар умањила, него се води због тога да би се показало да су они пре нас лоши, а да смо ми сунце сјајно и златни. По томе су све наше странке које су владале од ‘45. прошлог века наовамо, углавном исте. Увек је лопов неко други, једина је разлика била у Титовом периоду што је Комунистичка партија била па су се између себе тукли. Иначе зна се колико су скупи кривични поступци.

Пријатељи сајта