Иако је приватизација у Србији од 2001 и доношења нових прописа, поготво у првих неколико година, показала своје страшно наличје у развалчењу друштвене и државне имовине, уништеним предузећима и маси грађана који су остајали без посла и перспективе, а малобројни преко ноћи и егзотичних дестинација којекако постајали богаташи, нису приметни потези којима би се тај огроман проблем довео на терен правичности. Као да нико то заправо и не жели да дира, већ чини се, уз громогласну критику, све се тихо затвара и закуцава на различите начине ко је шта зграбио, по принципу –мир мир, нико није крив. Може ли се процес приватиације после свега ипак довести у неко стање правичности питање је које више нико и не поставља,а грађанима стално измиче решење ребуса – како из масе, тужилац извуче неки случај и каже да је ту било незаконитости,а остало -мртво море.
-Приватизација је-каже бивши тужилац Александар Милосављевић- рађена крајње накарадно , али ако се ствар посматра чисто правнички, тужилачки, бојим се да неће бити много посла за оптужење. Зашто? Правила приватизациона донета су накарадно и људи који су учествовали у приватизацијама су их користили , а нису кршили та правила. Да би некога тужили морате имати да је прекршио правила. Врло често ћете да видети у свим тим поступцима где је очигледно да је човек врло јефтино купио неку ствар, зато што је, рецимо, у сред Београда постојало земљиште које је по детаљном урабанистичком плану било предвиђено за индустрију, а када га је купио као индустријско, издејствовао је пренамену тамо негде па је то постало градско грађевинско земљиште и аутоматски му је удесетостручио цену, у најмању руку. Значи он нигде није прекршио никаква правила, а ви јурите њега, а не онога ко је дозволио да се прода као индустријско земљиште које очигледно не може да буде индустријско. Увек гађамо погрешне мете. Тврдим да у поступцима приватизације има прекршаја, има ствари које нису добро урађене, али ни принети ономе о чему се сада говори. Видећете то кроз судске поступке. Банке су приватизоване, банке су упропаштене. Постоји маса нелогичности у овом систему.
Доктор кривичног права Недељко Јованчевић сматра да је сигурно да је приватизација вршена неправилно, неправично јер је из једног самоуправног социјализма где су сви људи и у тадашњој друштвеној имовини имали неки удео и гарантовани интерес, дата у бесцење или под чудним околностима продата.
-Иако је то учињено по некаквим важећим законским прописима , не би ништа штетило да се многе приватизације обнове и да се то покуша довести у неки ред који би имао тај предзнак правичности и одговорности према својим грађанима-закључује Јованчевић.
Зоран Јаковљевић, такође бивши тужилац, не види никаву случајност у лошим законима које је после 5. октобра 2000. донела власт ДОС-а.
-Тадашња нова власт је показала да је њихова жеља била, не да успостави демократски систем, већ да успостави систем који ће омогућити енормно богаћење једног уског круга људи, при чему су одређени олигархијски и финансијски кругови увидели своју шансу. Они су , напросто, користећи полуге власти доносили законе који су најлакше омогућавали енормна богаћења, а тиме и безочну пљачку Србије. Проблем треба тражити у том тадашњем врху државе. Тужиоци у таквој ситуацији практично нису могли више да ураде, али су и они били слепи извршиоци такве политике –сматра Зоран Јаковљевић.
