Пелагић: Сву величину науке и културе створили су одважни проповједници истине и правде…

pelagicНАВРШИЛО СЕ 116 ГОДИНА ОД СМРТИ НАРОДНОГ ТРИБУНА ВАСИЛИЈА ВАСЕ ПЕЛАГИЋА

Навршило се 116 година од смрти Василија Васе Пелгића, народног трибуна и борца за социјалну правду у Србији 19. века, који је највећи део живота провео утамничен, а и оконачао га у пожаревачком казамату 25. јануара 1899. године током издржавања четворогодишње робије на коју га осудио Суд вароши Београда под оптужбом за увреду краља Александра Обреновића.

Пре тога, од 1894. до 1896. године, Пелагић је пред судом у Београду осуђиван због више чланака, брошура и књига , а бранили су га из поштовања о свом трошку адвокати Коста Шпартаљ и Никола Николић који су и јемство за његову слободу плаћали.

Робија од четири године Пелагићу је пресуђена 1896. када је због брошуре „Ко је преступник и бунтовник и ко руши ред, мир, имање , морал , веру и фамилију“ и других списа, оптужен да „напада монархистички систем владавине , уставна права владалачка, његово краљевско величанство краља излаже подсмеху и презрењу, напада на државне установе и уређења земаљска, грађанске и војне власти , цркву, приватну својину, а јавно правда и хвали дела злочина и преступа, дражећи народ и позивајући га да устане против владара и власти, те да на тај начин оствари закон социјалистичке правде“.

Варошке власти су у марту 1893. затварале Пелагића и у лудницу, што је изазвало огорчење и демонстрације око три хиљаде слободоумних грађана у Београду који су 3. априла 1893. провалили у лудницу и изнели га, кличући „Живео“ и „Слава ти“ , а Васа је тужио суду и Министарству унутрашњих дела управника вароши Београда Павла Денића и управника луднице др Милана Васића због тога што су га „здрава и права затворили у лудницу“, али је његова тужба одбачена.

Осуђиван је и 1894.године, на четири месеца затвора због текста „Радни народ је сила распарчана“ и песме “Устај сељо, устај роде да се спасиш од господе”.

У првој одбрани пред Судом вароши Београда 20.октобра 1894. године, Пелагић је казао да му је „највећа почаст радити и умријети у служби истине и правде…-

-Може бити , господо судије, да ћете ме за овакву исповијест строжије судити, али вјерујте да ми је милије када ме биркоратско-буржоаска параграфска правда осуђује и казни, неголи да ме дарива својим наградама и почастима- приповедао је пред судом Пелагић.

Наредне 1895.године, у новембру, осуђен је због растурање књиге „Спас Србије“ и „Социјалистички катихизис“ .

После кратког боравка на слободи ухапшен је 10.маја 1896.године, а на решење којим му је тада одређен притвор Пелагић отписује : „Мило ми је што ме је суд ставио у апс за оно дело за које би људи од науке дали награду, зато што су указани узроци, који кад се отклоне оним начином, онда не би било ни преступника ни злочинаца. Мило ми је што се овим начином показује дух и инетелигенција наших представника и чувара правде“. Тужбу ју заступао државни тужилац Милан Поповић.

Датум суђења 5.јун 1896. године био је последњи Пелагићев дан у животу изван решетака, а поново су га бранили Никола Николић и Коста Шпартаљ.

„Господо судије, иако се зна да величину данашње науке и културе свјетске није створила угњетачка цензура и полицијско-судски притисак, са њиховим владарским и божанским, небеским и земаљским ауторитетима и прерогативима, него да су сву ту величину људске науке и културе , којом се и најцрњи деспот хвалисаво размеће, створили синови слободе и критике и одважни проповједници истине и правде-они синови слободе и науке , који будише, освјешћиваше и упућиваше угњетене, орабљене и заглупљене људе и народе да потисну и униште постојеће неправде…Иако је суд народног мишљења као и сва озбиљнија критика потврдила необорив факат да су књиге моје као и све друге са таквим поукама и начелима , вршиле и једнако врше дјело народног обавјештавања и просвјештења, сокољења и унапређивања, и да оне воде на пут истине и правде, рада и благостања привредног, здравственог, просвјетног, политичког и научно моралног, иако знамо да је све поменуто потпуна истина , као и то да свега поменутог треба нашем народу као озбелом сунца и гладном хљеба-велим иако је то све сушта истина , опет је Суд, по захтјеву полиције, одобрио забрану и ставио под суд моја најновија дјела…Чудно је доиста да се моћна државна спрема и њена безбројна средства боје једног сиротог писца , те тиме показују да сам ја крупна друштвена сила, а они бесиље… Даље, господо судије, оптужен сам за „увреду његовог величанства“. Ко је читао ову књигу и друга моја дјела , он зна да ја увијек одајем пошту сваком корисном величанству. Ја се одушевљавам величанством жељезних мостова и другим узорним грађевинама. Ја поздрављам величанство ваљано обрађених и жељно напредних разних жита и других усјева. Ја сам изјављивао и изјављујем особиту и срдачну пошту свим тим величанствима радног народа…

Али, рећи ће тужиоци моји, да они разумију увреду краља Александра. Ето господо судије, пред вама стоји оптужена књига , прочитајте је и увјерићете се да ја ни у њој ни у реченом чланку нигдје не спомињем име краља Александра “-гласила је друга, заправо последња Пелагићева одбрана.

По писању Јована Скерлића, већ тешко нарушеног здравља Пелагић се у пожаревачком казамату тешко разболео у зиму 1899.године.

„Све молбе за помиловање нису помогле:краљ Милан је хтео да стари борац за слободу умре у тамници”, писао је Скерлић.

Прогон Пелагића због књиге „Народна права или наше недоложне потребе“

Седам година пре 1896, када је отеран на дугогодишњу робију у Пожаревац, Пелагић је био протеран из Србије због књиге „Народна права или наше неодложне потребе“, чији је цео тираж спаљен на Славији1890. гдоине. Притиском грађанског бунта власт је тада натерана да опозове прогонство, па се Васа се вратио у Србију али је убрзо поново запао у тамницу.

Сто година касније 1987. Мирољуб Јевтовић је нашао можда и једани преостали примерак Пелагићевих „Народних права“ с посветом Јаши Продановићу, и репринтовао је у својој “Библиотеци спаљених књига”.

„Неодложна је дужност и потреба народа да напрегне своју силу , да поврати своје право да и он осигура себе и своју породицу од садашњих неправди и беде, варалица и глобаџија, угњетача и злоупорављача. Која партија и влада није вољна ни толико учинити у корист правде и радног народа , њу треба сматрати као свог противника и угњетача и експлоататора, па макар се влада хвалисала да ради за мир и ред, народ и отаџбину.” (Васа Пелагић, лист “Занатлијски савез” бр 56, октобар 1894)

“Мудри и поштени државници и уопште власници не само да отклањају од народа све што би могло изазвати народни гњев и притисак , него они свуда и свагда као честите слуге великог господара и творца свију животних намирница- народа, удешавају и понашање и свој рад и своје плате и све законе и уредбе тако да се види на сваком кораку да су они народни пријатељи и да су му мили и драги и одани добру и раду. Ко тако не ради није пријатељ ни себи ни народу , ни напаретку ни свом породу, ни поштеном гласу своме ни народном, па ма како се он дерао да је пријатељ народа и напретка и ма како узвикивао да припада овој или оној политичкој странци.

Такав рационални преображај данас је за нас нужнији него иком другом, јер ко има разума непомућена и ока светла он види да се наш државни организам налази у рутој и опакој болести, трзавици и агонији. То је наша политичка, социјална и економска болест и беда. …За рационално лечење таке опаке болести потребни су нам посве разумни, рационални лекови за живот и пословање па да се колико толико оздрави и уљудније живи напредује“, писао је давне 1990.гдоине Васа Пелагић у „Народном правима“.

Пријатељи сајта