Недељко Јованчевић: Увести кривично дело -угрожавање приватности

Проф.др Недељко Јованчевић, адвокат

          Право на приватност, право на душевни мир и морални интегритет припада свакој личности. Људска приватност, људско достојанство, поштовање приватног и породичног живота, дома и комуникације су вредности које највећи део људи осећа као своје најинтимније добро, јер путем њих он чува своје достојанство, част, углед, мир и лично задовољство. Без људског достојанства човек се не би разликовао од других живих бића. Угрожавање права на приватност погтребно је увести као посебно криивчно дело.

           Уставна и законска јемства служе очувању широке лепезе људских права, међу којима је и приватност, ради очувања људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца,…“ (чл. 19 УС). Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите Свако има право на развој личности ако тиме не крши права других зајамчених Уставом (ст.1 и ст 2. чл. 23 УС).

 Право на приватност је сложено људско право, које обухвата готово читаву лепезу заштите права, слобода, физичког и психичког интегритета, те душевног, моралног интегритета човека и грађанина. Да би се установило право на приватност, било је потребно одредити појам приватности, која се најчешће схвата као право човека „да буде остављен на миру“.Све више се, међутим, показује да је том правау потребна и кривичноправна заштити увођењем  посебног криивчног дела:угрожавање приватности.

Савремена цивилизација је достигла онај степен развоја која у први план ставља врло важан задатак, а то је омогућити и заштитити остварење фундаменталних људских права и слобода. То налаже да се подигне свест сваком човеку и наметне свакој држави идеја о важности поштовања и остварења тих права. Међу великом бројем права и слобода, која су гарантована међународним конвенцијама, обичајима, уставима, законима и подзаконским актима, а за које се савремени човек изборио, налази се и – право на приватност.

         У данашњем начину живота имати „приватан живот“ постало је привилегија, постала је готово немогућа мисија. Од профила на разним мрежама до појављивања у масовним медијима, готово сви припадамо тој скали која мери угроженост и кршење права приватности. Некада усамљено и занемарено право приватности данас треба ставити у први план и дати му онај значај који у данашњим условима заслужује.

          Приватност и право на приватност, је сложено људско право, које обухвата готово читаву лепезу заштите права, слобода, физичког и психичког интегритета, те душевног, моралног интегритета човека и грађанина. Иако одређивање појма и садржаја људских права у науци изазива одређене дилеме, у овој краткој расправи ће се ограничити на схватање људских права сходно релевантним међународним документима и подобност таквих права за кривичноправну заштиту[1].

          Но, због сложености појма приватности, која се може веома широко схватити, а међународна документа која то прописују су доста уопштена и широко постављена, те  по себи дају мало гаранција за остваривање тих права, кривичноправна заштита се треба сагледавати с аспекта супсидијарности кривичног права, где заштита долази у обзир, само ако се не може та заштита остварити другим гранама права.

           Но, кривично право је пре свих позвано да штити најзначајнија и највреднија добра у оквиру људских права, као и она општа добра која су у директној функцији остваривања тих права, од тешких облика повреде и угрожавања.  

          Када се сагледа заштита права на приватност, као основно људско право, види се да тај појмовни садржај обухвата различите објекте заштите, тј. заштиту човека и других основних друштвених вредности, који представљају опште добро, те у ужем смислу као што су: живот, телесни интегритет, слобода, ред, мир, достојанство (част и углед), полна слобода, приватност, безбедност, имовина, и др. против којих је кривично дело управљено, тако да се ти заштитни објекти штите и кривичним правом односно кривичноправним мерама. То је и једна од основних функиција Кривичног законика, заштита човека и других основних друштвених вредности (чл. 3 КЗ)[2].

          Право на душевни мир и морални интегритет припада свакој личности. Људска приватност, поштовање приватног и породичног живота, дома и комуникације су вредности које највећи део људи осећа као своје најинтимније добро, јер путем њих он чува своје људско достојанство, част, углед, мир и лично задовољство. Без људског достојанства човек се не би разликовао од других живих бића[3].

          То је приватност која претпоставља право на заштиту. Када се право приватности сагледава у ширем смислу онда се то право, та слободна индивидуа, у свим правима штити пре свега грађанским, породичним и управним правом, али и кривичним правом, као последњим средством.

           Право на приватност се дуго и тешко вековима пробијало до институционалног третмана и заштите. Тако је у 19. веку заузело своје значајно место у међународном и националном праву. Коначно, право на приватност је међународно признато право као основно људско право, које је прописано у најзначајнијим међународним документима, као универзално право, једнако за све[4].

          Узевши у обзир да је наше позитивно кривично законодавство у великој мери усвојило концепт о људким правима, не треба се заносити мишљу да је бар засад у нашем друштву све учињено на том плану. Могућа су законодавна побољшања, али и примена постојећих прописа је битан фактор, који ће једино одговорити на адекватност законских решења и заштите – основних људских права па и – права на приватност[5].  

         Иако кривичноправним мерама треба прибегавати као последењем средству (ultima ratio) и кривичноправна заштита је потребна одређеним људским правима и добрима у оквиру права на приватност, а посебно од тешких облика повреда и угрожавања. 

        У овој краткој расправи ће се разматрати појам приватности, те адекватност кривичноправне заштите права на приватност, које право обухваћа: право на поштовање приватног и породичног живота, неповредивости дома и преписке, као и части и угледа појединца, не улазећи и структуру појединих кривичних дела. 

           2. Приватност и право на приватност

           2.1. Увод. Приватност и право на поштовање приватности, није нова тема, али у дргој половини 20. века изазива појачану пажњу не само код научно стручне јавности. Приватност је сложен појам који саржи у себи однос човека самог према себи и према другима. Однос према себи зато што једино он зна шта је његова унутрашња приватност. Према тој „унутрашњој приватности“ која се не испољава, не могу се изграђивати очекивана понашања. Међутим, однос човека према другима „приватност“ ставља у једну узојамност односа и вредности. Тек тада се могу сагледавати релације односа и њихов значај и смисао у социјалној сфери, па и права на приватности. Садржај приватности било унутрашње или спољне зависи од степана развоја личности  у пуном смислу речи (образовном, културном, социјалном и др).

          С обзиром да свако има своју приватност, није једноставно а посебно није лако утврдити њен генусни садржај, тј објекат заштите, које би био подобан за правну заштиту. Приватност може бити строго лична, а може бити и нпр. информацијска приватност која се односи на приватност породично стање, здравље, финансијско стање, политичку активност, боравиште неког појединца; и сл.

         Приватност (lat. privatus; eng. Privacy) „приватна сфера“ или „приватни живот“ је израз којим се означав правни, односно друштвени концепт према коме сваки појединац може одређене активности, те уз њих везане предмете, мишљење или осјећаје “задржати за себе”, односно не допустити да за њих дознају други појединци, организације, делови друштва или јавност. Што се сматра делом приватне сфере се битно разликује међу различитим културама.

          Приватност и право на приватност је људско право, па је то разлог појединачног и институционалног интересовања, да би се видело колико се то право поштује и да би се у сваком друштву успоставили механизми за поштовање тих права, а спречила евентуална злоупотреба. Због велике општости појмова људских права прописаних у међународним уговорима, у задњих пола века људска права су често теме, владиног и невладиног сектора у многим државама, па се чак под тим мотивима не успопстављају само демократски режими тамо где их нема, већ се под тим плаштом и обарају државна уређења која су демократски уређена.

          Право на приватност припада категорији права која су дубоко утемељена у људска права и слободе, па се већина аутора најчешће фокусира на анализу међународних докумената којима се штите људска права. У литератури се сусрећемо са одређењем концепта приватности са становишта филозофије и права, а заштита приватности са становишта политике и права.[6]

Приватност је строго лични статус и у филозофском смислу значи да човек живи у свом свету, да га други не узнемиравају, једноставно да живи у миру. Право да буде „остављен на миру„ између осталог јасно говори да је право особе, да сама изабере „изолацију од присуства других ако то жели и право да буде заштићена од праћења у приватном окружењу као што је властити дом“. Но, право на приватност није само „да будемо остављени на миру„, то би било сувише рестриктивно тумачење, већ се то односи и на његов однос са другим људима и на његов живот у оквиру једне социјалне заједнице. Зато поштовање приватног живота обухвата до одређеног степена и право да се успоставе и развијају односи са другим људским бићима.

Тако се приватност ипак нужно и различито рефлектује када се сагледава у погледу одређене личности саме за себе, и која живи у породици, браку, или некој другој социјалној средини. Сигурно је да појединац као друштвено биће нема тако висок степен индивидуалности и личног приватног живота ако живи или ради у одређеној заједници са другим људима. Већ тим статусом који сам прихвата појединац доводи до тога да се одриче одређених интимних ствари из свог живота.

Због тога приватност у заједници има свој обим и садржину сасвим различиту, у корелацији са статусом појединца који изворно има право на приватност – да живи у миру. Приватност у апсолутном смислу не постоји, као и слобода она је ограничена правима на приватност других.

          Приватност је строго лични статус и у филозофском смислу значи да човек живи у свом свету, да га други не узнемиравају, једноставно да живи у миру. Право да буде „остављен на миру„ између осталог јасно говори да је право особе, да сама изабере „изолацију од присуства других ако то жели и право да буде заштићена од праћења у приватном окружењу као што је властити дом“. Но, право на приватност није само „да будемо остављени на миру„, то би било сувише рестриктивно тумачење, већ се то односи и на његов однос са другим људима и на његов живот у оквиру једне социјалне заједнице. Зато поштовање приватног живота обухвата до одређеног степена и право да се успоставе и развијају односи са другим људским бићима[7]

         Тако се приватност ипак нужно и различито рефлектује када се сагледава у погледу одређене личности саме за себе, и која живи у породици, браку, или некој другој социјалној средини. Сигурно је да појединац као друштвено биће нема тако висок степен индивидуалности и личног приватног живота ако живи или ради у одређеној заједници са другим људима. Већ тим статусом који сам прихвата појединац доводи до тога да се одриче одређених интимних ствари из свог живота.

         Због тога приватност у заједници има свој обим и садржину сасвим различиту, у корелацији са статусом појединца који изворно има право на приватност – да живи у миру. Приватност у апсолутном смислу не постоји, као и слобода она је ограничена правима на приватност других[8]

          Право на поштовање приватног живота (private life; la vie prive), или „право на приватност“ као појмовна одредница о којој се дискутује је постојало у старим културама, у кинеској култури, код Хебрејаца и старих Грка. Године 1890. амерички правници Samuel D. Warren i Louis Brandeis, још у 19 веку, написали су чланак у ком су приватност дефинисали као право човекада буде остављен на миру„ (right to be left alone)[9].

          Оно што је универзално прихваћено је да је право на приватност (енглески: Right to privacy, француски: Droit au respect de la vie privée et familiale, немачки: Recht auf Privatheit) основно људско право, грађанско право, међународно и уставом загарантовано право.

           Америчке судије Ворен (Warren)и Брандајс (Brandeis) [10] су били међу првима који су допринели да право на приватност постане уставом загарантовано право. Инсистирали су да се установе правни лекови којим би се детерминисала и штитила граница између јавног и приватног живота појединца.

          Приватност се одређује и као подручје (простор) које никада не би требало да буде нападнуто.[11] Као лично право, право на приватност је неотуђиво право сваког појединца и не може се пренети на другог појединца или институцију. Међутим, када се ради о правима појединаца, треба рећи да не постоји такво право у апсолутном смислу, постоје ситуације када се то право може ограничити. Приватност се не односи само на права појединца, већ то може бити и право одређених заједница, нпр. брака, породице, које ипак на одређени начин ограничавају права приватности, јер је нужно да они не могу имати апсолутно прво на приватност у таквим социјалним заједницама, они једино могу одређивати шта може бити саопштено другима[12].

За остваривање права на приватност неопходно је да су детерминисане радње/активности којима се нарушава приватност појединца. Већ половином прошлог века Просер (Prosser) је установио четири групе деликата који повређују право на приватност. То су: (1) повређивање туђе интиме као што је незаконит упад у туђи дом, прислушкивање, неовлашћено остваривање увида у личне податке и др.; (2) јавно разглашавање података из приватног живота појединца путем масовних медија; (3) стварање лажне слике о једном лицу у јавности и (4) искоришћавање атрибута човекове личности у комерцијалне сврхе као што су на пример име или лик који се неовлашћено користе у рекламама и сл.

Европска комисија је покушала да се одреди о приватном животу, „Она је сматрала да приватан живот представља приватну сферу, право човека да живи како жели, заштићен од јавности, а до извесне мере обухвата и право на успостављане и неговане односе с другим људским бићима, нарочито у емоционалној сфери, ради развијања и задовољења сопствене личности“. Сваки појединац па и јавне личности оправдано очекују да се поштује његов приватни живот. Сексуални живот исто спада у право на приватни живот.

Права приватности су сродна са многим политичким правима, па их је тешко набројати. Устави у неким европским државама врло детаљно прописују „право на приватност и његову заштиту.

          За остваривање права на приватност неопходно је да су детерминисане радње/активности којима се нарушава приватност појединца. Већ половином прошлог века Просер (Prosser) је установио четири групе деликата који повређују право на приватност. То су: (1) повређивање туђе интиме као што је незаконит упад у туђи дом, прислушкивање, неовлашћено остваривање увида у личне податке и др.; (2) јавно разглашавање података из приватног живота појединца путем масовних медија; (3) стварање лажне слике о једном лицу у јавности и (4) искоришћавање атрибута човекове личности у комерцијалне сврхе као што су на пример име или лик који се неовлашћено користе у рекламама и сл.[13]

         Европска комисија је покушала да се одреди о приватном животу, „Она је сматрала да приватан живот представља приватну сферу, право човека да живи како жели, заштићен од јавности, а до извесне мере обухвата и право на успостављане и неговане односе с другим људским бићима, нарочито у емоционалној сфери, ради развијања и задовољења сопствене личности“.[14] Сваки појединац па и јавне личности оправдано очекују да се поштује његов приватни живот. Сексуални живот исто спада у право на приватни живот.

          Права приватности су сродна са многим политичким правима, па их је тешко набројати. Устави у неким европским државама врло детаљно прописују „право на приватност и његову заштиту[15].

          Право на приватност, односно право на поштовање приватног живота обухвата и право појединца на поштовање и заштиту породичног живота, нарочито деце и жена те старих и немоћних као најугроженијих категорија. У миљеу породице која је егзистирала на старим конзервативним правилима, где су ти односи третирани као приватна ствар, у савременим условима, а под утицајем информационих и комуникационих технологија, нарочито глобалних друштвених мрежа и модерног начина живота, све се више и та приватност излаже јавности, па и заштити од стране јавних власти.  

         2.2.  Право на приватност – утемељено на међународним уговорима. Право на приватност, је сложено људско право, међународно признато као основно људско право, које је прописано у најзначајнијим међународним документима, као универзално право, једнако за све које обухвата готово читаву лепезу заштите права, слобода, физичког и психичког интегритета, те душевног, моралног интегритета човека и грађанина.

           Људска права и слободе се штите да би се људском бићу обезбедило урођено достојанство. То је јасно наведено у преамбули Универзалне декларације из 1948.  и Пакта из 1966 која се напред приказују. Цео каталог људских права и слобода тежи ка томе да се човеку, као непоновљивој јединки обезбеди интегритет и лично достојанство[16]. Право на приватност, представља збирни назив за заштиту неколико на први поглед разнородних права и то: право на поштовање приватног живота, породичног живота, неповредивости дома и преписке, као и части и угеледа људског бића.

         Универзална декларација о правима човека (1948)[17], уз бројна прокламована права и слободе, успоставља право на приватност, као људско право. Наиме, приватност је више од принципа, тако да се нико не може „произвољно мешати у приватни живот, породицу, стан, преписку, нити нападима на част и углед“. Свако има право на заштиту закона против оваквог мешања или напада (чл. 12). У истом смислу Међународни пакт о грађанским и политичким правима (1966)[18], прописује право на заштиту приватности. Нико не може бити изложен произвољном или незаконитом мешању у његов приватни живот, породицу, стан, или преписку, нити противзаконитим нападима на његову част и углед. Свако има право на законску заштиту против таквог мешања или напада (чл. 17 Пакта).  Забрањнен било какав облик дискриминације (чл. 26 Пакта) и др.

          Конвенција о заштити људских права и основних слобода, (1950)[19], прописује да свака особа има право на поштовање приватног и породичног живота, дома и дописивања (ст. 1. чл. 8). У тој одредби изричито се гарантују права појединцу на уживање следећих права: 1) право на приватност, 2) право на породичан живот, 3) право на поштовање стана и 4) права на поштовање преписке. Сва су ова права међусобно повезана и тешко их је посматрати одвојено. Нпр. прислушкивање може да предствља право на приватност, право на поштовање стана или право на поштовање преписке. У том правцу подносилац представке из овог члана не мора посебно да се позове на повреду једне од четири права[20].  Право на „поштовање приватног и породичног живота“, с једне стране значи, заштиту појединца од самовољног мешања јавних власти у његову приватност, а са друге стране се очекује да се његово право приватности заштити од стране јавних власти и да држава активно учествује у обезбеђивању овог права.

          Титулари права на приватност су физичка лица, без обзира на животну доб, тако да су и малолетна лица обухваћени домашајем норме о заштити приватности. ЕСЉП, пружа заштиту и правним лицима када се позову на повреде из чл. 8. Конвенције.         

Но, право на приватност не може се схватати у апсолутном смислу. И оно има своју границу и постоје разлози када се јавне власти могу мешати у односе у породици управо да би се спречило насиље. Уважавјући право на приватност, јавне власти се неће мешати у остваривање тог права, осим у складу са законом и ако је у демократском друштву нужно ради интереса јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала или ради заштите права и слобода других (ст. 2, чл. 8 ЕК).

Иако се овде не говори изричито о заштити људског достојанства (част и углед), Резолуцијом 428 Парламентарне скупштине Савета Европе од 1970 године, утврђује да се „право на приватност“ састоји како у праву да свако живи свој живот, са минимумом мешања државне власти, тако и у заштити породичног живота и дома, психичког и моралног интегритета и части и угледа. Надаље, чланом 14 Конвенције, забрањује се сваки вид дискриминације у вези са уживањем било којег права гарантованог Конвенцијом, па дакле и права на приватност. Из овога се може закључити да остваривање једног права не може и не сме бити на штету остваривања неког другог права.

Из одлука ЕСЉП произлази да приватни живот у смислу чл. 8 ЕК, обухвата три групе заштите права: штити се физички и морални интегритет појединца; приватна сфера у најширем смислу речи; и слобода личности.

Гаранције из чл. 8 ЕК, се односе на заштиту приватне сфере појединца у стану или дому, али су државни органи дужни да се уздрже и од посматрања његове приватности, па и на јавним местима.

Уз ова основна документа треба навести и да је Република Србија потписала Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици 2011. год. (тзв. Истанбулска конвенција), а ратификовала је 2013. године. Ова Конвенција захтева од држава да се руководе стандардом потпуне посвећености (due diligence) у превенцији, заштити, спровођењу истражног и судског поступка.

Истанбулска конвенција је правно обавезујући документ у области насиља према женама и насиља у породици. Конвенцијом су утврђени минимални стандарди, а државе чланице имају право својим прописима омогућити виши ниво заштите од њом прописаних. Ипак треба напоменути да, у савременом тренутку, Конвенција представља најважнији и најамбициознији правни инструмент и предвиђа велики број инструмената које земље потписнице требају уградити у своје законодавство, у циљу успостављања ефикасног система превенције и борбе против насиља над женама и насиља у породици. Ради се о веома значајном правном документу који је послужио као основа за одређене нове инкриминације против насиља над женама и децом.

Иако су бројни захтеви из Истанбулске конвенције, већ били нормативно регулисани у Кривичном законику, на основу те Конвенције, извршене су одређене не мале измене и допуне у Кривичном законику Србије, од 2016 године.[24]

           Под окриљем Савета Европе усвојени су и други важни акти који се односе на спречавање насиља у породици као што су: Европска социјална повеља, Европска конвенција о борби против трговине људима, и Конвенција Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања.

          У Уставу Србије (2006)[25] се јемчи да се људска и мањинска права зајемчена опште прихваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, – непосредно примењују. Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца[26]. Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите. Свако има прво на развој личности ако тиме не крши права других зајемчених Уством (чл. 23). У овим одредбама се даје снажна порука у правцу заштите најинтимнијих личних права, па и права приватности. Гарантује се судска заштита, а грађани имају право да се обрате и међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (чл. 22).          

          2.3. Права личности. Право на приватност треба разликовати од тзв. личних права односно права личности. Међутим у шира права приватности спадају и „лична права“ односно права личности[27]. Заштита података о личности је уставна одредница. Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом (чл. 42 УС). Један од инструмената за заштиту права личности у Србији установљен је 2008. године када је усвојен Закон о заштити података о личности[28] и постављен Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Од тада се много пажње у јавности и у државним установама посвећује заштити личности, грађанину и свести о руковању подацима сваке личности[29].

          Веома је тешко утврдити оквир права и обавеза којима се штите подаци о личности. У неким европским државама (нпр. Португалу) је уставом забрањено чак додељивање јединственог матичног броја грађанима[30].Стручњаци широм света раде на успостављању правних оквира, одредби, закона, принципа о заштити интереса појединца од нестручног, често и злонамерног начина коришћења личних података, да ли од стране институција или приватних компанија, свеједно. Право на приватност подразумева и контролу колико којих информација о себи (и другима) се даје у јавности.

          3. Право на поштовање породичног живота.

          Породица,фамилија, (lat. familiy) представља најприроднију и најстарију од свих заједница, она је примарна друштвена група.  Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту друштва и државе (чл. 16 ст. 3. Универзалне декларације о правима човека, из 1948). Брак и брачни живот су темељ породице а породица основ људског друштва. Отуда се налази да је брак неопходна потреба за појединца и за друштво. За појединца зато што је за дете неопходна брига и нега све док се не оспособи за самосталан живот, док за друштво брак је неопходан стога што се кроз њега стварају нове генерације, које га одржавају и обнављају. Због свега тога брак се појављује данас као и некад, не само као дозвољен облик полног живота, већ као важна социјална установа, која садржи у себи бројне предности, као природна нужност за опстанак и напредак друштва и појединих његових чланова. Због утицаја друштва на облик, структуру и функцију брака и породице кроз историју се налазе различите карактеристике породице у односу на различите културне и друштвене облике. Зато брак и породица имају историјску, социјалну и политичку димензију. Као такве брак и породица се често налазе у многим психолошким, психо-патолошким, социо-девијантним, моралним и егзистенцијалним проблемима. То је традиционално схватање улоге брака.

         Односи у породици су имали свој буран и дуг развојни период од потпуног негирања права чланова породице, када је глава породице породицу држао као своју приватну ствар, који је одлучивао о свим правима у породици, до периода када се и јавне власти мешају и у те односе и дају им посебну заштиту. Од половине прошлог века, односи у браку и породици се сагледавају с аспекта људских права, па тиме заштита права на приватност, шта је под посебним надзором и заштитом друштва.

          Данас породица се не узима само сходно закону, заснованом браку на основу закона, него је битна природна веза и заједница живота. У савремено доба, поред класичног брака јављају се и разни сурогати браку и ванбрачне заједнице, који такође могу да служе појединцу и друштву у целини. По пракси ЕСЉП, под појмом породице, се широко схвата и не ограничава се само на законом засновану заједницу[31]. У том смислу су пресуде ЕСЉП, да заштиту у смислу чл. 8 ЕК, може тражити она породица која је заснована на закону, тако и она која то није него је настала заједницом живота. Наиме, под породицом се не сматра само заједница родитеља и деце засновани на браку, већ тај појам се односи и на оне који су по својој природи биолошки засновани[32].

          Породица и брак као важна добра за заједницу и појединце, су под лупом и заштитом међународне заједнице кроз релевантна међународна и регионална документа, као и сва темељна акта националних држава. Устав Републике Србије (2006) као уосталом и сви устави држава настали на просторима бивше Југославије, предвиђа да породица (али и мајка, самохрани родитељи и дете) уживају посебну заштиту у складу са законом[33].

          Сходно Европској конвенцији (1950) као и Пакту (1966), свако има право на поштовање свог породичног живота. То значи да се очекује да нико па ни држава нема право да се меша породични живот, осим ако то налажу посебне околности када је држава дужна да обезбеди поштовање мирног подродичног живота (чл. 8 ст. 2 ЕК).

           Европски суд за људска права је кроз веома богату праксу примене члана 8 ове конвенције развио своје тумачење појма породични живот и то у два посебна сегмента: (1) у односу између брачних и ванбрачних партнера; (2) у односу између родитеља и деце, односно између других лица која чине породицу или се налазе у породичним везама.[34]  Право на породични живот увек у основи обухвата право чланова породице да живе заједно и развијају међусобне односе. Заједнички живот није услов породичног живота. Породични живот постоји несумњиво и међу члановима породице који живе одвојено. Појам породичног живота обухвата лица која живе у браку, али и остале породичне везе у којима партнери живе заједно ван брака[35] и везе у којој нема ванбрачног заједничког живота (партнери не живе заједно, али имају заједничку децу)[36]. Заштићена сфера породичног живота простире се и на ванбрачни однос једног лица које се већ налази у формалном браку[37].

           Породични закон од 2005. год. проблем породичног насиља је изнео из сфере „приватног“ у домен „јавног“ и показао заинтересованост друштва за искорењивање тог проблема[38]. Касније се и у другим законима препознаје овај проблем и прописује се нормативни оквир за борбу против насиља у породици, насиља над децом, женама и старим и немоћним.

           У Кривичном законику, посвећена је посебна Глава 19. „Кривична дела против брака и породице“. Новија стремљења иду за тим да се породица третира као посебан амбијент у којем се чине одређена кривична дела од стране чланова породице, једни према другима, шта је дало тим делима посебна својства (delicta propria) посебно увођењем – новог кривичног дела – насиље у породици (чл. 194 КЗ)[39]. У том правцу је и донесен посебан Закон о спречавању насиља у породици[40] који је веома битан, јер има превентивни карактер, за брзу и ефикасну реакцију у спречавању насиља у породици, и то у бројним кривичним делима против брака и породице и против полне слободе (чл. 24-27).

           5. Посебна заштита права деце и жена

          5.1. Посебна заштита деце. Конвенција УН о правима детета[41] садржи универзалне стандарде који се морају гарантовати сваком детету.  Она представља први документ у којем се детету приступа као субјекту с правима, а не само као особи која треба посебну заштиту. По конвенцији дете свако људско биће, које није навршило 18 година, уколико се по закону који се примењује на дете, пунолетство не стиче раније (чл.1). Сви облици насиља, злостављања, злоупотреба или занемаривања којима се угрожава или нарушава физички, психички или полни интегритет детета представљају повреду једног од основних људских права које је у овој конвенцији подигнуто на ниво принципа, а то је право на живот, опстанак и развој.

           Према овој Конвенцији детету је гарантовано основно људско право на начин да: „Ни једно дете не сме бити изложено самовољном или незаконитом мешању у његов приватни и породични живот, дом или личну преписку, као ни незаконитим нападима на његову част и углед“. Дете има право на заштиту закона од таквог мешања или напада (члан 16).

          Забринутост у вези са улогом родитеља је превазиђена чланом 5, који налаже поштовање родитеља и старатеља који упућује дете у остваривање његових/њених права, на начин који је у складу са развојем детета.    

           Као последица повећане индивидуализације у друштву, деца су постала „видљива“ у породици, што је довело до конфликтних односа између родитеља и њихове деце. Овај феномен је изродио социјалне институције (и систем нових социјалних услуга) као „адвокате“ најбољег интереса детета. Права детета постају носилац новог покрета заштите деце заснованог на контроли родитељства  што има смисла када је у питању заштита деце од насиља у породици.

          Мере заштите детета су предвиђене у Конвенцији Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања коју је наша земља ратификовала 2013. године , и то: опште мере за заштиту жртава и сведока које се односе и на фазу пре покретања кривичног поступка и на све фазе до окончања (члан 31).[42]

          Ратификовањем ових конвенција, наша земља се определила за поштовање и осигурање права детета као и на заштиту Уставом загарантованог права. Заштита детета је и посебно начело породичног законодавства.

           Обезбеђење заштите деце од свих облика насиља, а нарочито насиља у породици представља један од примарних задатака и циљева сваке савремене државе и друштва. Осим грађанско правним мерама, породичним и социјалним законима и Кривичним  закоником се кроз бројне одредбе штите деца као жртве и сва права која имају. С обзиром да је изражено насиље над децом – од занемаривања, искоришћавања, до физичког и сексуалног злостављања, те посебно вршњачко насиље, одговорност и заштита малолетних лица се изучава у посебној дисциплини „малолетничком кривичном праву“, које се бави заштитом и одговорношћу малолетних лица, и мерама процесне заштите малолетних лица – сведока/оштећених које су прописане у Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица[43].

          5.2. Посебна заштита жена. У условима промењеног положаја жена у друштву и промењених односа у породици жене су се избориле за своја права и једнакост са мушкарцима, међутим, проблем дискриминације и даље постоји.

          Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена из 1979[44] (са Опционим протоколом) је први међународноправни инструмент који на свеобухватан начин гарантује заштиту права жена и супроставља се њиховој дискриминацији. Предности и слабости ове конвенције су предмет анализе у многим научним радовима. Поређењем ове конвенције са неким од главних инструмената за заштиту људских права утврђено је да су права жена још више маргинализована.

          ЕСЊП, има богату праксу о заштити жена и деце од насиља; Тако је Суд утврдио да је држава (Словачка) прекршила члан 3 (забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања) и члан 8 Конвенције (право на приватни и породични живот) тиме што домаћи суд није применио заштитну меру удаљења насилника из стана[45]; у другом случају, Европски суд за људска права je утврдио повреду чланa 8 Европске конвенције, јер је Хрватска држава пропустила да предузме адекватне мере за заштиту жене од насилног партнера, која је живела одвојено са дететом који их је физички и ментално злостављао[46]; у трећем случају, Суд је утврдио да је прекршена забрана дискриминације на основу родне припадности, тиме што Турска држава, не пружа заштиту од породичног насиља над женама, кршећи њихово право на једнакост пред законом[47].

          Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, захтева од држава да се руководе стандардом потпуне посвећености (due diligence) у превенцији, заштити, спровођењу истражног и судског поступка, када је у питању насиље у породици. На основу ове су уведена нека нова кривична дела у КЗ.

          Након овог у Србији је донесен Закон о спречавању насиља у породици[48], а у чл. 4 прописује сарадњу у спречавању насиља у породици (чл. 24-27) у кривичним поступцима за бројна кривична дела против брака и породице (наведно 18),  против полне слободе и слобе и права човека и грађанина. Закон се примењује и на друга кривична дела, ако је кривично дело последица насиља у породици. Овај закон се примењује и на пружање заштите и подршке жртвама кривичних дела наведеним у ст. 1. чл. 4 тог закона.

          6. Неповредивости дома и преписке

          6.1. Право на поштовање стана (Home, domicile). Стан је дом, место где лице живи, где се настанило. У пракси се сматра и викендица или неко друго станиште где живи-други дом. ЕСЉП, је у својој пракси проширио значење „дома“ и на неке пословне  просторије у смислу њеног претреса, адвокатска канцеларија, па и приколице и пловила за становање. Занимљиве су пресуде Европског суда, у којима он изражава став да и „ромски караван“ који се налази на одређеној локацији неко одређено време, може бити сматран домом у смислу чл. 8. ЕК. Право на дом имају и лица која дуже време одсуствују из дома[49]. Право на дом не значи и право станодавца да поврати државину на својој непокретности на сопствени захтев и у свакој прилици.[50] Нарушавање неповредивости стана је предвиђено као кривично дело (чл. 139КЗ). Принудан претрес лица и одузимање личних ствари, докумената и сл. као и претрес лица, возила и пртљага, снимање, и дистрибуција фотографија, представља повреду прва приватности из чл. 8 ЕК, под условом да нема оправдања из ст. 2. чл. 8 ЕК. 

          Право на поштовању приватности дома је уставна и законска обавеза. Стан је неповредив, тако да нико не може ући у туђи стан или друге просторије без одлуке суда, против воље држаоца стана, нити у њему вршити претрес. Постоје изузеци од овог правила, када државни органи могу ући у туђи стан, без одлуке суда ради лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе и имовину, на начин превиђен законом (чл. 40 УС). У случају задирања у права приватности мора се водити рачуна: да је то засновано на закону, да постоји легитиман циљ и сразмерност.

          6.2. Право на поштовање преписке (correspodence) се односи пре свега на комуникацију писањем. Међутим овај израз се користи у ширем смислу, па се може односити на телефонске разговоре, пренос информација путем телекомуникационих средстава, (факсови, електронска пошта и сл). Европски суд је закључио да телефонски разговори иако нису изричито споменути у чл. 8 ЕК, подразумевају под изразима „приватни живот“ и „преписка“. Наравно и овде постоје ограничеља из ст. 2 чл. 8 ЕК. Исто тако и усмена комуникација обухваћена је овим чланом Конвенције[51]. Повреда права на преписку спадају и мере државних органа које се односе на претресање стана, и одузимање преписке и докумената[52].

         Тајност писама и других средстава комуникацирања је неповредива. Поштовање преписке подразумева сваку забрану контроле, цензуре, задржавања писма и других саопштења, њиховог отварања и читања, коју би вршили државни органи[53]. Одступања су дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (чл. 41 УС).

          * Кривичним закоником се одређују и кривична дела којим се штити наведена приватност. У Глави четрнаест „Кривична дела против слободе и права човека и грађанина“ и то: Нарушавање неповредивости стана (чл. 139), противзаконито претресањe (чл. 140), неовлашћено откривање тајни (чл. 141), повреда тајности писма и других пошиљки (чл. 142), неовлашћено прислушкивање и снимање (чл. 143), неовлашћено фотографисање (чл. 144), неовлашћено објављивање и приказивање туђег списа, портрета и снимака (чл. 145) и неовлашћено прикупљање личних података (чл. 145) и др.

          7. Заштита људског достојанства (части и угледа)

        Људско достојанство уз истину, правду, слободу, ред, мир, лепо,…у филозофији заузима место међу главним вредностима. Достојанство (Würde) је уопште поштовање које човеку припада у његовој људскости. То је унутрашња част. По Лукићу, то је скуп слободних својстава човека које га одликују као људско биће, различито од других бића по свом уму, слободи, стваралаштву итд. Човек се рађа са том вредности. Људско достојанство у начелу је једнако свим људима, јер су сви једнаки људи, слободна и стваралачка бића.  Зато свако има право и на заштиту уколико се то својство умањује или одузима човеку. У каталог људских права и слобода, у Уставу Србије се сврставају и људско достојанство и слободан развој личности. Наиме, „људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују“ (чл. 23 УС). Људска права и слободе се штите да би се људском бићу обезбедило урођено достојанство. То је јасно наведено у преамбули Универзалне декларације из 1948.  и Пакта из 1966. Цео каталог људских права и слобода тежи ка томе да се човеку, као непоновљивој јединки обезбеди интегритет и лично достојанство.

        У Кривичном законику, Глава 17 посвећена је заштити части и угледу, односно људском достојанству. Част је скуп нематеријалних вредности које свако људско биће стиче самим фактом живљења у друштвеној заједници. Вредност коју човек има као припадник људског рода назива се људско достојанство. Углед је част коју човек стиче својим понашањем и радом у току свог живота. 

          8. Општи приказ кривичноправне затштите приватности                

          8.1. Општа разматрања. Кривичним правом се штите како добра појединца тако и општа добра без којих се ни добра појединца не би могла остваривати. Заштита човека и других основних друштвених вредности, представља основ и границе кривично правне заштите (чл. 3 КЗ). Основна људска права су комплетна добра која поред добара у ужем смислу обухватају и однос човека према том добру, његово право на то добро[54].  Кривичним закоником се пружа комплетна заштита општем заштитном објекту тј. основним људским правима. Иако су људска права бројна, већина њих се може свести на мали број генусних појмова, општих основних правa.[55] Тако нпр. право на слободу, право да се буде слободно људско биће, обухвата  већи број посебних права, почев од слободе кретања, па до слободе мишљења и права на неповредивост приватне сфере и др.

          Утврђивање круга основних људских права јесте први корак у решавању питања њихове кривичноправне заштите. Код овог избора мора се применити принцип ultima ratio, што значи да нема других могућности и средстава да се та права заштите. Међутим када су у питању заштита добара која служе за остваривање основних људских права,  потребно је извршити селекцију и пре примене последњег средства. По Стојановићу, само заштита основних права и добара човека и онога што је у функцији њихове заштите може оправдати повреду права учиниоца кривичног дела до које долази кроз примену кривичних санкција[56]. Оно што повезује одређене групе кривичних дела која могу бити хетерогена, је општи заштитни објекат, тј. сва кривична дела у оквиру једне групе представљају повреде или угрожавање истог заштитног објекта.    

          Када се та општа добра доведу у опасност, онда цело кривично право служи заштити основних права човека. Због тога се нека општа добра из круга људских права налазе у неким другим главама Кривичног законика.

          У нашем Кривичном законику, у правилу су кривична дела  против  права на приватност систематизована у посебну четрнаесту главу, „кривична дела против слободе и права човека и грађанина“, али се нака налазе и у другим главама као што су кривична дела против живота и тела, против полне слободе, али и неких других.

          У Законику се не наводе у наслову „кривична дела против права на приватност“, међутим типичан пример заштите права на приватност налазимо у делима: противправно лишење слободе, повреде слободе кретања и настањивања, угрожавање сигурности, нарушавање неповредивости стана чл. 139. (којим се штити право човека на неповредивост стана, као једно од основних права човека права на слободу и права на приватност, у којој не сме бити узнемираван), противзаконито претресање – чл. 140. повреда тајности писма и других пошиљки – чл. 142, неовлашћено прислушкивање и снимање – чл 143, неовлашћено фотографисање – чл. 144, неовлашћено објављивање и приказивање туђег списа, портрета и снимака – чл. 145, неовлашћено прикупљање личних података – чл. 146, повреда слободе говора и јавног иступања – чл. 148,  и др. Сва ова дела имају заштити објекат из основних права човека у правилу – заштиту приватности, као лично право човека, које се може ускратити изузетно и то на основу уставних и законских одредби.

          Анализом наведених кривичних дела, намеће се закључак да је приватност сложено људско право, које има генусно гледано општи заштитни објекат – приватност, која заслужује посебан групни законодавни третман. Ово и из разлога што се бројна права на приватност налазе ван Главе 14. а у том смислу би била за практичаре делеко једноставнија процедура примене.

           Поред заштите приватности: грађанским, породични и управним правом, једна од мера заштите приватности када се ради о повреди или угрожавању општег заштитног објека из сфере људских права – права на приватност, налази се као нужна и заштита кривичним правом – као последњим средством.

          Поред кривичних дела из Главе14,  бројна дела су груписана у друге главе Кривичног законика сходно групном заштитном објекту, а којим се штите у најширем смислу људска права и слободе. У свим делима се налази угрожавање неке интиме из приватне сфере, која се налазе у каталогу основних људских права и слобода. Глава 18. је посвећена кривичним делима против полне слободе, која су давно систематизована, али су изменама КЗ из 2016 године уведена нова дела поред; силовање (члан 178),  обљуба над немоћним лицем (члан 179), обљуба над дететом (члан 180), и др. и полно узнемиравање (члан 182а), те навођење детета на присуствовање полним радњама (члан 185а), док је у Глави 19. кривчна дела против брака и породице, уведено ново кривично дело поред већ постојећих – принудно закључење брака (чл. 187а КЗ).          

             8.2. Измене и допуне Кривичног законика из 2016 год.,су биле обимне и суштинске и представљају даље побољшање законодавних решења започетих 2012 године. У разлозима за доношење измена и допуна Кривичног законика, по хитном поступку, је наставак процеса хармонизације и усаглашавања области из кривичног права, са тековинама законодавства Европске уније.

           Поред бројних и суштинских измена и допуна, једна од важних новина тичу се усклађивања кривичног законодавства Републике Србије са Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (тзв. Истанбулска конвенција) коју је Република Србија потврдила[57]. Иако се у насловима тих дела не налази повреда приватности и њена заштита, сигурно је да су овде у питању најинтимнији објекти заштите и да се заштита пружа и одредбама Кривичног законика.

           Истанбулска конвенција веома детаљно регулише разне облика насиља над женама и децом, одређује појмове насиља и врсте, и ко се сматра жртвом (чл. 3, 33, до 41 ИК). У чл. 3. ИК,  појмовно се одређује „насиље над женама“, под а) као: „кршење људских права и облик дискриминације над женама, и представља сва дела родно заснованог насиља која доводе или могу да доведу до: физичке, сексулане, психичке, односно, финансијске повреде или патње за жене, обухватајући претње таквим делима, принуду или произвољно лишавање слободе, било у јавности било у приватном животу“. б) „насиље у породици“, ц) „род“ шта се означава као „род“, „родно насиље над женама“, подразумева насиље над женом зато што је жена и др.

          У Кривични законик се уводе нова кривична дела, која су утемељена на тој Истамбулској конвенцији

ЗАКЉУЧАК

           Приватност и право на приватност, је сложено људско право, које обухвата готово читаву лепезу заштите права, слобода, физичког и психичког интегритета, те душевног, моралног интегритета човека и грађанина. Као лично право, право на приватност је неотуђиво право сваког појединца и не може се пренети на другог појединца или институцију.

         Право на душевни мир и морални интегритет припада свакој личности. Људска приватност, људско достојанство, поштовање приватног и породичног живота, дома и комуникације су вредности које највећи део људи осећа као своје најинтимније добро, јер путем њих он чува своје достојанство, част, углед, мир и лично задовољство. Без људског достојанства човек се не би разликовао од других живих бића. Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (чл. 23).

         Оно што је универзално прихваћено је да је право на приватност (енгл. Right to privacy) основно људско право, грађанско право, међународно и уставом загарантовано право, – да човек живи у миру.  

          Право на поштовање приватног и породичног живота, неповредивости дома и преписке, као и људског достојанства, су општа добра која је потребно штити од тежих облика угрожавања или повреда и кривичноправним мерама као последњим средство, 

          Но, због сложености појма приватности, па тиме и општости заштитног објеката, што се може веома широко схватити, а међународна документа која то прописују су доста уопштена и широко постављена, која по себи дају мало гаранција за остваривање тих права, кривичноправна заштита се треба сагледавати с аспекта субсидајрности кривичног права, где заштита долази у обзир као последње средство (ultima ratio), тј. само ако се не може та заштита остварити другим гранама права.

Prof Nedeljko Jovancevic, Ph D

A lawyer from Belgrade

        RIGHT TO PRIVACY AND  POSSIBILITY OF CRIMINAL LEGAL PROTECTION

                                                CONCLUSION

          Privacy and right to privacy is a very complex human right which includes almost all the scope of  protection of rights or freedoms, physical or mental integrity of a man  and a citizen. Being  a personal right, the  right to privacy  is  a  vested right of  each individual and can not be transferred onto another individual or institution.

          Human privacy, human dignity, respect of the private and  family life, home and communication are the values which the majority of people feel as their own most intimate goods, since it is  only way that by means of which  they keep their dignity, honor,  reputation, peace and  a personal satisfaction.  Without  human dignity, a man would not differ from other living creatures.

          Human dignity is  inviolable  and everyone is obliged to respect and  protect it (article 23 of the Constitution of Serbia).

          The issue that is universally accepted is that the  right to privacy is the basic human right, civic right, international right and the  right guaraneteed   by the constitution,  – that a man  lives in peace.

   Due to the complexity of the “privacy” aspect, family life, integrity of home and correspondence, as well as the human dignity, criminal-legal  protection should be understood  as the last means (ultima ratio) where protection is to be considered, i.e.  with  heavier forms of attacks and privacy threatening, only in case  that the  protection can not be realized by other legal branches.

ЛИТЕРАТУРА

Бачић, Ф. „Кривично право и општа декларација о правима човека, Међународни пакт о

 рађанским и политичким прваима, Међународни пакта о економским, социјалним и културним правима“ , АРХИВ за правне и друштвене науке , орган Савеза удружења правника Југославије, октобар-децембар 1968 год. бр. 4.                  

Јакшић, А., Европска конвенција о људским правима  – коментар, Правни факултет Београд, 2006.

Јованчевић, Н., „ПРЕДГОВОР“ Кривичном законику, са приказом и коментаром измена и допуна закључно са 2016 годином, „Профисистем“, 2017.

Крапац, Д., „Основна права човека и грађанина и начела кривичног поступка“, Институт за Криминолошка и социолошка истраживања у Београду, Београд, 1989. стр. (137-165) 

Лукић, Р.,  Систем филозофије права, „Савремена администрација“, Београд, 1992.

Лилић, С. „Право приватности“, Правни живот, Београд, бр. 9, 1996, стр. 885-903.

Пауновић, М., Кривокапић, Б., Крстић И., Међународна људска права, Правни факултетт Београд,  Београд, 2010.

Пауновић, М. – Царић, С., Европски суд за људска права, основна начела и ток поступка, Правни факултет Београд, 2006. 

Поповић Д., Европско право људских права, „Јавно пред. служ гласник“, Београд, 2012.

Стојановић, З. Кривично право – општи део, 24. издање, Београд, 2014.

Стојановић, З. „Организовани криминалитет и питање заштите и остваривања људских права“, Институт за криминолошка и социолошка истраживања у Београду, Београд, 1989. стр. (121-137)

Златарић, Б., „Људска права и југославенско кривично право“, АРХИВ за правне и

 друштвене науке, орган Савеза удружења правника Југославије, октобар- децембар 1968 год. бр. 4.

Ditertr, Žil, Извод из најзначајнијих одлука ЕСЉП, (превод) Београд, 2006. 

Тадић М., Одлуке у казненоправним стврима ЕСЉП, против БиХ и Ентитета, Уставног суда БиХ, Брчко, 2015.

Поступање према лицима лишеним слободе, Извештај 1, Београд, Центар за људска права, 2010.

Збирка одлука о људским правима, бр. 4 и 5, Београд центар за људска права, 2006, 2007.

  • Остала литература наведенa у фуснотама

[1] М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, Међународна људска права, Правни факултет у Београду, Београд, 2010, 21 и др.  Људска права се најчешће дефинишу као она права која људско биће има самим тим што је људско биће – дакле, независно од воље државе. Иако се међу људским правима наводе највреднија добра: право на живот, право на адекватни животни стандард, право на приватност, забрану мучења, слободу изражавања, право на образовање те право на суделовање у културном и политичком животу, право на самоодређење, због велике неодређености и општости о обиму и практичној примени тих права постоји цели низ спорова између појединаца, организација и држава.

[2] Кривични законик, „Службени гласник РС“, бр. 85/2005, 88/05 – исправка, 107/05 – исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16, 35/19.

[3] М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, op. cit. 203. i dr.

[4] Рентелн (Renteln)је покушао да помири концепт универзалности (теорију универзализма) и концепт културног/етичког релативизма (теорију релативизма). Рентелн указује да различите културе на глобалном нивоу чине дискутабилним универзалност људских права. Да би основна људска права била заштићена широм света глобално друштво мора да успостави равнотежу између поштовања културних норми и осигурања основних слобода које су доступне свим грађанима света. Радикални релативизам као ни радикални универзализам нису добри. Неопходно их је помирити тако што ће се прихватити универзалне норме и уважити у одређеној мери утицај културе. Renteln, A. D., International human rights, Universalism versus Relativism, USA: Sage. 2013,

[5]  О овом питању и у овом смислу је давно писао наш познати проф. Б. Златарић. „Људска права и југославенско кривично право“, АРХИВ за правне и друштвене науке, бр. 4. 1968 год. види, 471, 528 и др. Он пледира да и поред усвојених и прокламованих права треба у пракси свакодневно се борити за остваривање тих права, да би повреде људских права биле што мање, а ако се оне „ту и тамо ипак десе, да се енергично и брзо уклањају“.

[6] Више у: Zimmer, M., 2015, Privacy Law and Policy, pp. 1-11, in: Mansel, R (ed.), The International Encyclopedia of Digital Communication and Society, Wiley-Blackwell.

[7] ESLJP, Niemietz proiv Nemačke, (1992)

[8] У чл. 23 Устава Србије, се говори о достојанству и слободном развоју личности. „Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уством“.

[9] Warren, S. D., Brandeis, L. D., 1890, The Right to Privacy, Harvard Law Review, (4) 5.  Творац термина „право на приватност“ је амерички судија Луј Брандајс (Louis Brandeis). Више у: Garrett, B., 2001, The Right to Privacy, New York: The Rosen Publishing Group, p. 17.

[10] Warren, S. D., Brandeis, L. D., 1890, op. cit. 5.    

[11] Gavison, R. E., 1980, Privacy and the Limits of Law, The Yale Law Journal, 89(3), 421-471, p. 426.

[12] Westin, А., 2003, Social and Political dimensions of Privacy, Journal of Social, 59(2), 431-453,

[13]  Утврђено на основу америчке судске праксе. Види, Prosser, W. L., 1964, Handbook of the Law on Torts, St. Paul, West Pub. Co.

[14] Извештај Европске комисије од 11. о3. 1979. год.

[15] У Уставу Португала, из 1976, измењен 1982 године, гарантује се право грађана да сазнају податке који се њих тичу а налазе у механографском регистру. Интересантно је да је забрањено чак додељивања јединственог матичног броја грађанима (чл. 35 ст. 5 Устава Португал).  

[16] М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, op. cit. 203.

[17] Усвојена и прокламована резолуцијом Генералне скупштине Ујединјених нација 217 А (III) од 10. децембра 1948.

[18] Усвојен од Генерлне скупштине УН, резолуцијом 2200, А, (XXI) од 16. децембра 1966. „Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 7/1971. кадаје усвојен и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима (члан 10) гарантује право на заштиту мајке, детета и породице.

     *  Универзална декларација (чл. 12) и Пакт/1966, (чл. 17) приватни живот називају приватношћу (privacy) док, Европска конвеницја, (чл. 8) изричито говори о приватном животу (private life).

[19] Конвенција је потписана од стране Савета европе у  Риму 4. новембра 1950 године, а ступила је на снагу 3. септембра 1953 године. Конвенција је настала као одговор на масовно кршење људских права током другог светског рата. Њен примарни циљ јесте да осигура колективно обезбеђивање уживања основних људских права, пре свега оних која су садржана у Универзалној деклерацији из 1948. године. Види, Drzemczwski, European Human Rights Convention in Domestic Law, Acomparative Study, Oxford, 1983. 6.

[20] Види, ближе: Cohen-Johnatan, Family life, стр. 405 и сл. Warbrick, The structure of Article 8 EHRLR, 1998, стр. 32.

[21] Како је установљено и у чл. 23. Уставом Србије.

[22] М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, op. cit. 207 и др. Забрањено је прислушкивање, тонско и аудио-визуелно снимање, чак и када је предузето на јавним местима, представња атак на приватност појединца. Види А. Јакшић, op. cit. стр. 254 и др..

[23] Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 12/2013. (Council of Europe, Convention on preventing and combating violence against women and domestic violence CETS No.: 210, Istanbul, 11. May 2011).

[24] Закон о изменама и допуна КЗ, „Службени гласник РС“, бр. 94/2016.

[25] „Службени гласник Републике Србије“, бр. 98. од 10 новембра 2006 године.

[26] Види, чл. 16, 18 и 19 Устава Србије. .

[27] По Јакшићu, лична права треба строго одвојити од права приватности и других права. А. Јакшић, op.cit. 247.

[28] Закон о заштити података о личности, Службени гласник РС”, бр. 97/08, 104/09 – др. закон, 68/12 – УС и 107/12. који је престао да важи након доношења Закона о заштити података о личности, ” Службени гласник РС”, бр. 87/2018. Веће Европе 1981. донело и усвојило први обавезујући међународни документ о заштити података о личности – Конвенција о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података.

[29] Судска заштита – права лица. Лице на које се подаци односе има право на судску заштиту ако сматра да му је, супротно овом закону од стране руковаоца или обрађивача радњом обраде његових података о личности повређено право прописано овим законом. Подношење тужбе суду не утиче на право овог лица да покрене друге поступке управне или судске заштите (Члан 84). Предвиђена је и новчана казна (чл. 87).  

[30] О овом види, М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, op. cit. 204.

[31] Д. Поповићу, Европско право људских права, Београд 2012. стр. 300.

[32] Џонсон и др. против Ирске, наведено према Д. Поповићу, op. cit, стр. 299 и др.

[33] Истовремено, Државе по европском праву људских права нема позитивну обавезу да помаже породицу као друштвену установу. Види, Д. Поповићу, op. cit, стр. 292 и др.

[34] Гајин, С., 2012, Људска права – Правно системски оквир, Београд: Правни факултет Универзитета Унион у Бeoграду, стр. 72.

[35] EctHR, Keegan v. Irеland, No 16969/90, Judgment of 26 May 1994.

[36] EctHR, Kroon and Others v. the Netherlands, No 18535/91, Judgment of 27 October 1994.

[37] EctHR, Johnston and Others v. Ireland, No 9697/82, Judgment of 18 December 1986.

[38] Но, постојала је заштита брака и породице, личне слободе, живота и тела и др. кроз кривично законодавство у Србији уназад 150 година. Казнени законик Краљевине Србије, од 29 марта 1860 године, види,  §164, §168, §171 и др. Систематизација тих дела и заштита је била и одговарала оном времену.

[39] Увођењем овог кривичног дела у кривичне законе, држава на простору бивше Југославије, па и Србије,  изазвало је бурне рекције, од тога да такво дело није уопште потребно, до тога да то дело по структури нема аутентичност, већ се састоји од више већ прописаних кривичних дела.

[40]Службени гласник, РС“, бр. 94/16. који се примењује од 1. 06. 2017, године.

[41] Конвенција о правима детета усвојена на Генералној скупштини УН, 20 новембра 1989.

[42] У Републици Србији су донети Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања и посебни протоколи. У 2008. години је донета Национална стратегија за превенцију и заштиту деце од насиља.

[43] „Службени гласник РС“, б. 85/2005. О овом опширније, види М. Шкулић, Малолетничко кривично право, Београд, 2011, стр. 79. и др. 

[44] Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације над женама. Усвојена 18. 12. 1979 год. ратификован, 1981. („Службени лист СФРЈ“, Међународни уговори, бр. 11/81.)

[45] Словачка влада није исцрпела све правне лекове како би заштитила мајку и троје децу (подносиоце представке) од бившег мужа/оца. Домаћи суд је одбио њихов захтев да удаљи мужа/оца – насилника из стана, образлажући ту одлуку ризиком кршења његовог права на имовину. Мајка и деца су биле принуђене да напусте стан, па чак и место становања.  ЕctHR, E.S. and Others v. Slovakia, No. 8227/04, Judgment of 15 December 2009,

[46] ЕctHR, A v Croatia, No. 55164/08, Judgment of 14 October 2010. 

[47] ЕctHR, Opuz v Turkey,  No. 33401/02,  Judgment of 9 June 2009.  Турско законодавство не предвиђа заштиту жена од породичног насиља.  У овом случају, Суд се у свом резоновању позвао на мишљење Комитета УН за уклањање свих облика дискриминације жена.

[48] „Сл. гласник, РС, бр. 94/2016,

[49] М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, op. cit. 210 и др. Право на дом не ужива само власник стана него и његов закупац.  Исто, 210.

[50] Barreto protiv Portugalije, 1995.

[51] М. Пауновић, Б. Кривокапић, И. Крстић, op. cit. 211. А. Јакшић, op.cit. 257. .

[52] ECHR, Niemitz, пресуда од 16. 12. 1992. Seriws, A. no. 251 – B, br. 32.

[53] ECHR Silver, пресуда од 25. 03. 1983. Series A, no. 61. br. 83.

[54] З. Стојановић, Кривично право – општи део, 21 издање, Београд, 2014. 133.

[55] Ibid.

[56] З. Стојановић, op. cit. 134. Надаље,  Б. Златарић, истиче да „ма како то парадоксално звучало, кривично право по својој концепцији штити људска права путем њихове негације. Б Златарић, „Људска права и југославенско кривично право“, АРХИВ за правне и друштвене науке, орган Савеза удружења правника Југославије, бр. 4/1968, год. 511.

[57] ,,Службени гласник РС, Међународни уговори”, број 12/13.       

Пријатељи сајта