Виши суд у Београду усвојио је 14. маја ове године захтев за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића Драже, команданта Краљевске војске у отаџбини и утврдивши да му је у политичко-идеолошки обојеном процесу комунистичког режима 1946.године било повређено право на правично и фер суђење поништио пресуду Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије Војног одељења, којом је Михаиловић 15. јула 1946. године осуђен на смртну казну и одузимање грађанских права, по оптужбама за ратне злочине, издају државе и народа и колаборацију са фашистичким окупаторским снагама . Судска одлука је коначна и на њу не постоји право жалбе.
Генерал се сада сматра неосуђиваним, а у јавности доминира тумачење да је рехабилитован не само Михаиловић већ практично и цео његов четнички покрет од злочина почињених током Другог светског рата .
О рехабилитацији Михаиловића говоре:
Сматрам да је Виши суд у Београду у поступку у вези рехабилитације Драже Михаиловића погрешно применио закон. Мислим да је у односу на овај поступак који је изазвао буру у јавности суд погрешио јер сматрам да није имао у виду чињеницу да је гарантовање права на правично суђење у данашењем смислу и капацитету од стране високоразвијених и демократских друштава суштински почело тек 1950 године јер је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода тада сачињена и потписана од стране свега неколико држава у Риму. По мом тумачењу права и закона, све оно што је било пре 1950, практично не потпада под заштиту коју пружа Европска конвенција за заштиту људксих права, да не говорим о томе да је ту конвенцију Република Србија ратификовала тек 2004.године.
Једноставном по мом мишљењу, суд је требало да има у виду, поред осталог, и чињеницу када је то суђење спроведено, а када су усвојене конвенције које на један другачији начин, демократскији, третирају сва питања па и пре свега питања права на правично суђење. Могу ту да наведем пример који је ,рекла бих, врло илустративан иако нема везе са физичким лицима и реч је о питању имовине. Наиме, након Првог светског рата, као што је то општепознато, Аустроугарска се распала, укинута је монархија и Аустрија је проглашена за републику. Много касније су се наследници Хабсбуршке династије јавили са захтевом да им се врати имовина која је одузета после Првог светског рата. Обратили су се и Европском суду за људска права у Стразбуру, али је тај суд рекао да све оно што је учињено пре доношења Конвенције не може да буде разматрано са аспекта повреде права па ни права на имовину у том случају. Повлачећи неку аналогију, сматрам да се то на исти начин односи и на све остало. Јер, у супртном, бојим се да би онда могли да ревидирамо и Нирнбершки процес и друге процесе који су се водили непосредно након Другог светског рата. Када искорачимо из једног традиционално српског питања које се односи заправо на поделу народа на- ове и на- оне, и када упловимо у правне воде , сматрам да је постојало решење које је правно потпуно утемељено и где се сва та питања не би поново извлачила на површину и поново људи заузимали, да тако кажем, апсолутно непомирљиве позиције.
Бићу искрена и рећи да сматрам да се ту суд заправо можда мало заклања иза тога да је то само питање повреде права на правично суђење, јер мислим да у оваквом случају то не може бити једина аргументација, будући да је сваком јасно да се у једној таквој ствари, оваком одлуком на одређен начин ревидира историја.
Осим тога, с обзиром да је на страни подносилаца и заступника захтева за рехбилитацију биле сувише познате и значајне фигуре у политичком деловању у неком оређеном периоду, нисам сигурна да то не би могло да има утицаја на одлуку суда. Свакако да би било боље када у таквим поступцима не би учествовао нико ко има било каве везе са влашћу, па онда таква сумња не би могла ни да постоји. Овако, сумња ипак постоји.
Не познајем довољно добро законе оног времена, али мени се чини, из свега што сам читала о том и о другим суђењима, да се отприлике у то време, дакле, говоримо о 1946. години, о годину дана након завршетка таквог једног језивог рата, говоримо са дистанце од седамдесет година, мени се чини да су у то време сви ти поступци који су вођени у разним дражавама, вођени на сличан начин.
Убеђена сам да се никада неће десити да се ревидира Нирнбершки процес или слични који су вођени тих година од стране савезника. Они су поносни на своју антифашистичку борбу и поносни на све то што су урадили у борби против фашизма и неће то никада доводити у питање.
По мени, преседан је ово што се догодило у случају Драже Михаиловића- усвајање захтева за рехабилитацију уз позивање на повреду права на правично суђење, и не знам како да се то не примени на неке евентуалне друге сличне случајеве из истог периода, јер би то онда била дискриминација у овом времену.
Мислим да у ширем смислу Србија од рехабилитације Михаиловића може имати само штету, гледајући неке историјске контексте у које ово можемо ставити, а чини ми се да Европа и овако има дилему у односу на нас- шта заправо подржавамо, коју борбу за време Другог светског рата. Они су се изјаснили након Другог светског рата, означили су народноослободилачку борбу и војску оном која је била антифашистичка. Никог другог на овим просторима нису препознали као борца против фашизма и то је , по мом мишљењу, остало тако за сва времена у перцепцији Европе према нама. Пошто смо ми сами створили ситуацију да смо у дилеми ко је ту ко и шта је ко радио за време Другог светског рата, подсетићу да ми више година, после петооктобарских промена уопште нисмо били позивани на прославе Дана победе над фашизмом и прославе других сличних јубилеја, баш зато што нису могли да препознају шта ми овде о себи заправо мислимо. Након ове пресуде ми тек, сматрам , не нудимо њима ништа друго осим конфузије, док се у исто време неки чак накнадно трпају на страну победника у Другом светском рату. Мислим да је ово апсолутно аутогол како у смислу међународних односа, тако и у погледу унутрашњополитичких питања јер, по мени, ово неће служити превазилажењу подела у вези догађаја из Другог светског рата.
