Viši sud u Beogradu usvojio je 14. maja ove godine zahtev za rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića Draže, komandanta Kraljevske vojske u otadžbini i utvrdivši da mu je u političko-ideološki obojenom procesu komunističkog režima 1946.godine bilo povređeno pravo na pravično i fer suđenje poništio presudu Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije Vojnog odeljenja, kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine osuđen na smrtnu kaznu i oduzimanje građanskih prava, po optužbama za ratne zločine, izdaju države i naroda i kolaboraciju sa fašističkim okupatorskim snagama . Sudska odluka je konačna i na nju ne postoji pravo žalbe.
General se sada smatra neosuđivanim, a u javnosti dominira tumačenje da je rehabilitovan ne samo Mihailović već praktično i ceo njegov četnički pokret od zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata .
O rehabilitaciji Mihailovića govore:
Smatram da je Viši sud u Beogradu u postupku u vezi rehabilitacije Draže Mihailovića pogrešno primenio zakon. Mislim da je u odnosu na ovaj postupak koji je izazvao buru u javnosti sud pogrešio jer smatram da nije imao u vidu činjenicu da je garantovanje prava na pravično suđenje u današenjem smislu i kapacitetu od strane visokorazvijenih i demokratskih društava suštinski počelo tek 1950 godine jer je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tada sačinjena i potpisana od strane svega nekoliko država u Rimu. Po mom tumačenju prava i zakona, sve ono što je bilo pre 1950, praktično ne potpada pod zaštitu koju pruža Evropska konvencija za zaštitu ljudksih prava, da ne govorim o tome da je tu konvenciju Republika Srbija ratifikovala tek 2004.godine.
Jednostavnom po mom mišljenju, sud je trebalo da ima u vidu, pored ostalog, i činjenicu kada je to suđenje sprovedeno, a kada su usvojene konvencije koje na jedan drugačiji način, demokratskiji, tretiraju sva pitanja pa i pre svega pitanja prava na pravično suđenje. Mogu tu da navedem primer koji je ,rekla bih, vrlo ilustrativan iako nema veze sa fizičkim licima i reč je o pitanju imovine. Naime, nakon Prvog svetskog rata, kao što je to opštepoznato, Austrougarska se raspala, ukinuta je monarhija i Austrija je proglašena za republiku. Mnogo kasnije su se naslednici Habsburške dinastije javili sa zahtevom da im se vrati imovina koja je oduzeta posle Prvog svetskog rata. Obratili su se i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali je taj sud rekao da sve ono što je učinjeno pre donošenja Konvencije ne može da bude razmatrano sa aspekta povrede prava pa ni prava na imovinu u tom slučaju. Povlačeći neku analogiju, smatram da se to na isti način odnosi i na sve ostalo. Jer, u suprtnom, bojim se da bi onda mogli da revidiramo i Nirnberški proces i druge procese koji su se vodili neposredno nakon Drugog svetskog rata. Kada iskoračimo iz jednog tradicionalno srpskog pitanja koje se odnosi zapravo na podelu naroda na- ove i na- one, i kada uplovimo u pravne vode , smatram da je postojalo rešenje koje je pravno potpuno utemeljeno i gde se sva ta pitanja ne bi ponovo izvlačila na površinu i ponovo ljudi zauzimali, da tako kažem, apsolutno nepomirljive pozicije.
Biću iskrena i reći da smatram da se tu sud zapravo možda malo zaklanja iza toga da je to samo pitanje povrede prava na pravično suđenje, jer mislim da u ovakvom slučaju to ne može biti jedina argumentacija, budući da je svakom jasno da se u jednoj takvoj stvari, ovakom odlukom na određen način revidira istorija.
Osim toga, s obzirom da je na strani podnosilaca i zastupnika zahteva za rehbilitaciju bile suviše poznate i značajne figure u političkom delovanju u nekom oređenom periodu, nisam sigurna da to ne bi moglo da ima uticaja na odluku suda. Svakako da bi bilo bolje kada u takvim postupcima ne bi učestvovao niko ko ima bilo kave veze sa vlašću, pa onda takva sumnja ne bi mogla ni da postoji. Ovako, sumnja ipak postoji.
Ne poznajem dovoljno dobro zakone onog vremena, ali meni se čini, iz svega što sam čitala o tom i o drugim suđenjima, da se otprilike u to vreme, dakle, govorimo o 1946. godini, o godinu dana nakon završetka takvog jednog jezivog rata, govorimo sa distance od sedamdeset godina, meni se čini da su u to vreme svi ti postupci koji su vođeni u raznim dražavama, vođeni na sličan način.
Ubeđena sam da se nikada neće desiti da se revidira Nirnberški proces ili slični koji su vođeni tih godina od strane saveznika. Oni su ponosni na svoju antifašističku borbu i ponosni na sve to što su uradili u borbi protiv fašizma i neće to nikada dovoditi u pitanje.
Po meni, presedan je ovo što se dogodilo u slučaju Draže Mihailovića- usvajanje zahteva za rehabilitaciju uz pozivanje na povredu prava na pravično suđenje, i ne znam kako da se to ne primeni na neke eventualne druge slične slučajeve iz istog perioda, jer bi to onda bila diskriminacija u ovom vremenu.
Mislim da u širem smislu Srbija od rehabilitacije Mihailovića može imati samo štetu, gledajući neke istorijske kontekste u koje ovo možemo staviti, a čini mi se da Evropa i ovako ima dilemu u odnosu na nas- šta zapravo podržavamo, koju borbu za vreme Drugog svetskog rata. Oni su se izjasnili nakon Drugog svetskog rata, označili su narodnooslobodilačku borbu i vojsku onom koja je bila antifašistička. Nikog drugog na ovim prostorima nisu prepoznali kao borca protiv fašizma i to je , po mom mišljenju, ostalo tako za sva vremena u percepciji Evrope prema nama. Pošto smo mi sami stvorili situaciju da smo u dilemi ko je tu ko i šta je ko radio za vreme Drugog svetskog rata, podsetiću da mi više godina, posle petooktobarskih promena uopšte nismo bili pozivani na proslave Dana pobede nad fašizmom i proslave drugih sličnih jubileja, baš zato što nisu mogli da prepoznaju šta mi ovde o sebi zapravo mislimo. Nakon ove presude mi tek, smatram , ne nudimo njima ništa drugo osim konfuzije, dok se u isto vreme neki čak naknadno trpaju na stranu pobednika u Drugom svetskom ratu. Mislim da je ovo apsolutno autogol kako u smislu međunarodnih odnosa, tako i u pogledu unutrašnjopolitičkih pitanja jer, po meni, ovo neće služiti prevazilaženju podela u vezi događaja iz Drugog svetskog rata.
