Виши суд у Београду усвојио је 14. маја ове године захтев за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића Драже, команданта Краљевске војске у отаџбини и утврдивши да му је у политичко-идеолошки обојеном процесу комунистичког режима 1946.године било повређено право на правично и фер суђење поништио пресуду Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије Војног одељења, којом је Михаиловић 15. јула 1946. године осуђен на смртну казну и одузимање грађанских права, по оптужбама за ратне злочине, издају државе и народа и колаборацију са фашистичким окупаторским снагама . Судска одлука је коначна и на њу не постоји право жалбе.
Генерал се сада сматра неосуђиваним, а у јавности доминира тумачење да је рехабилитован не само Михаиловић већ практично и цео његов четнички покрет од злочина почињених током Другог светског рата .
О рехабилитацији Михаиловића говоре:
Поступак рехабилитације Драже Михаиловића односи се на личност. Реч је о индивидуалном акту, није рехабилитован његов лик и дело, него је рехабилитован Михаиловић по тачно одређеној пресуди из 1946. којом је осуђен на смрт.
Постулат правично и фер суђење актуелан је код нас од 2004. године кад је ратификована Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода која постала део нашег унутрашњег права. Дакле, један скорашњи правни појам враћамо уназад и примењујемо га на суђење које је било 1946. када тај појам у нашем законодавству није био познат као такав. Правично суђење се увек подразумевало, у свим системима, јер нико неће да каже да ће суђење бити неправично, али други смисао добија с постулатом правичног суђења по конвенцији.
Кључно питање везано за захтев за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића јесте да ли је суђење у његовом случају 1946. године било идеолошко, политичко, да ли је пресуда донета под притиском, да ли под притиском извршне власти? По мени, управо та пресуда је еклатантан пример онога што није смело да се деси у тако једном значајном предмету, али и у било ком другом предмету, јер сваки предмет где некога осудите је значајан за оног ко је учесник у поступку.
Мислим да је Виши суд у Београду овом одлуком да усвоји захтев за рехабилитацију генерала Михаиловића и утврди ништавом пресуду из 1946. године, исправио једну неправду, исправио према конкретној личности. То не значи да, ако је покрет, на чијем челу је био генерал Михаиловић, чинио злочине да су ти злочини рехабилитовани. Напротив, то остаје историји, историчарима да расправљају, о томе ће се још дуго ломити копља, можда и генерацијама и генерацијама испред нас. Значи, рехабилитована је особа којојој је име Драгољуб Михаиловић, зато што није имао правично суђење те 1946. године. Не видим ту уопште било какав проблем. Та пресуда не треба да доводи до подела унутар народа. Напротив, народ, под којим се подразумева неограничен круг људи који живе у Србији било којих националности, треба да буде задовољан што је једна неправда, која се десила те 1946. исправљена. То је моје лично мишљење.
Не разумем приче о најави захтева за покретање процеса за рехабилитацију Аћифа Хаџиахметовића Аћиф-ефендије, управника Новог Пазара за време Другог светског рата коме историчари приписују да је у сарадњи са Немцима учестовао у убиствима и протеривању Срба, а који је по окончању рата стрељан по кратком поступку.Колико ја разумем ефендија нема формалне осуде. Од чега ће да га рехабилитују кад нема формалне осуде?
Да ли ће бити хало ефекта? Генерал Дража Михаиловић је био значајна личност. Приклоњен сам мишљењу у којем је означен „првим герилцем окупиране Европе“, под знацима навода. Нека дође до „хало ефекта“. Судови су оспособљени да и стручно и на сваки други начин да и о томе воде рачуна и да строго примењују закон и мислим да не би требало, у судским одлукама да буде проблема. Мада се свакодневно сусрећемо у раду судова са проблемима, али једноставно морамо веровати у интегритет суда и судија и тих људи који доносе одлуке. Према томе, суд у свако конкретном случају доноси посебну одлуку која има значај само за тај предмет. Ако судска одлука има и шири значај због личности којој је намењена то је друга ствар која не зависи много од суда.
Рецимо, чак и да је одлука за рехабилитацију Драже Михаиловића била дијаметрално супротна, исто би велики број људи незадовољан.
Мислим да ће ипак ова одлука довести, у крајњој линији,до помирења два герилска покрета отпора. И партизани су чинили злочине и то врло значајне, о којима се засад мало зна у јавности, мада сваким даном све више. О четницима сви и кроз образовање и на друге начине знали смо да су чињени злочини који су очигледно били много мањег обима и недиктирани од врха тог покрета. Иначе и покрет се не зове четнички већ Југословенска војска у отаџбини. Према томе, време је да се те неправде које су из идеолошких разлога чињене од 1945. па рекао бих до краја осамдесетих година прошлог века, ублажавају и да нестају.