Виши суд у Београду усвојио је 14. маја ове године захтев за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића Драже, команданта Краљевске војске у отаџбини и утврдивши да му је у политичко-идеолошки обојеном процесу комунистичког режима 1946.године било повређено право на правично и фер суђење поништио пресуду Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије Војног одељења, којом је Михаиловић 15. јула 1946. године осуђен на смртну казну и одузимање грађанских права, по оптужбама за ратне злочине, издају државе и народа и колаборацију са фашистичким окупаторским снагама . Судска одлука је коначна и не постоји право жалбе. У образложењу одлуке о рехабилитацији је наведено да суд није утврђивао чињеницу да ли је Драгољуб Михаиловић починио ратне злочине или није.
Генерал се сада сматра неосуђиваним, а у јавности доминира тумачење да је рехабилитован не само Михаиловић већ практично и цео његов четнички покрет од злочина почињених током Другог светског рата .
О рехабилитацији Михаиловића говоре:
Поступак рехабилитације Драже Михаиловића односи се на личност. Реч је о индивидуалном акту, није рехабилитован његов лик и дело, него је рехабилитован Михаиловић по тачно одређеној пресуди из 1946. којом је осуђен на смрт.
Постулат правично и фер суђење актуелан је код нас од 2004. године кад је ратификована Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода која постала део нашег унутрашњег права. Дакле, један скорашњи правни појам враћамо уназад и примењујемо га на суђење које је било 1946. када тај појам у нашем законодавству није био познат као такав. Правично суђење се увек подразумевало, у свим системима, јер нико неће да каже да ће суђење бити неправично, али други смисао добија с постулатом правичног суђења по конвенцији.
Кључно питање везано за захтев за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића јесте да ли је суђење у његовом случају 1946. године било идеолошко, политичко, да ли је пресуда донета под притиском, да ли под притиском извршне власти? По мени, управо та пресуда је еклатантан пример онога што није смело да се деси у тако једном значајном предмету, али и у било ком другом предмету, јер сваки предмет где некога осудите је значајан за оног ко је учесник у поступку.
Мислим да је Виши суд у Београду овом одлуком да усвоји захтев за рехабилитацију генерала Михаиловића и утврди ништавом пресуду из 1946. године, исправио једну неправду, исправио према конкретној личности. То не значи да, ако је покрет, на чијем челу је био генерал Михаиловић, чинио злочине да су ти злочини рехабилитовани. Напротив, то остаје историји, историчарима да расправљају, о томе ће се још дуго ломити копља, можда и генерацијама и генерацијама испред нас. Значи, рехабилитована је особа којојој је име Драгољуб Михаиловић, зато што није имао правично суђење те 1946. године. Не видим ту уопште било какав проблем. Та пресуда не треба да доводи до подела унутар народа. Напротив, народ, под којим се подразумева неограничен круг људи који живе у Србији било којих националности, треба да буде задовољан што је једна неправда, која се десила те 1946. исправљена. То је моје лично мишљење.
Не разумем приче о најави захтева за покретање процеса за рехабилитацију Аћифа Хаџиахметовића Аћиф-ефендије, управника Новог Пазара за време Другог светског рата коме историчари приписују да је у сарадњи са Немцима учестовао у убиствима и протеривању Срба, а који је по окончању рата стрељан по кратком поступку.Колико ја разумем ефендија нема формалне осуде. Од чега ће да га рехабилитују кад нема формалне осуде?
Да ли ће бити хало ефекта? Генерал Дража Михаиловић је био значајна личност. Приклоњен сам мишљењу у којем је означен „првим герилцем окупиране Европе“, под знацима навода. Нека дође до „хало ефекта“. Судови су оспособљени да и стручно и на сваки други начин да и о томе воде рачуна и да строго примењују закон и мислим да не би требало, у судским одлукама да буде проблема. Мада се свакодневно сусрећемо у раду судова са проблемима, али једноставно морамо веровати у интегритет суда и судија и тих људи који доносе одлуке. Према томе, суд у свако конкретном случају доноси посебну одлуку која има значај само за тај предмет. Ако судска одлука има и шири значај због личности којој је намењена то је друга ствар која не зависи много од суда.
Рецимо, чак и да је одлука за рехабилитацију Драже Михаиловића била дијаметрално супротна, исто би велики број људи незадовољан.
Мислим да ће ипак ова одлука довести, у крајњој линији,до помирења два герилска покрета отпора. И партизани су чинили злочине и то врло значајне, о којима се засад мало зна у јавности, мада сваким даном све више. О четницима сви и кроз образовање и на друге начине знали смо да су чињени злочини који су очигледно били много мањег обима и недиктирани од врха тог покрета. Иначе и покрет се не зове четнички већ Југословенска војска у отаџбини. Према томе, време је да се те неправде које су из идеолошких разлога чињене од 1945. па рекао бих до краја осамдесетих година прошлог века, ублажавају и да нестају.
Рехабилитација генерала Драгољуба Михаиловића је и политички и правно, промашај и више ће штетити Србији него што ће јој користити чак и у неком чак полемичком смислу-сматра Радмир Гојовић, бивши председник Војног суда у Београду.
-Стоји чињеница да судском одлуком о усвајању захтева за рехабилитацију није утврђивано да ли је Михаиловић чинио злочине и има ли одговорности на њему, него да ли је сам процес формално био у складу са некаквим правилима правичности и даје ту оцену. У тај приступ, ја, међутим, доста сумњам, мада не држим да сам познавалац свих тих историјских чињеница, а има ту свакаквих чињеница, без обзира што они који су захтевали рехабилитацију полазе да је он био на челу једног покрета отпора против окупатора, а с друге стране, оружано се сукобљавао са идеолошким противницима-партизанима, а историју пишу победници. То су све флоксуле. Мислим да је било непотребно, несврсисходно, сада ревидирати сам судски поступак вођен према тим тада постојећим прописима.
Врло је незахвално из ове позиције, сада аргументовано и стручно полемисати јер за то ниједна ни друга страна нема уверљиве доказе.
Сада се сви залећу да анализирају ту пресуду.
Тадашње законодавство и судови судили су по тадашњим прописма али било је толико јаких доказа да га осуде. Не може се рећи да није било доказа за злочине које су починиле поједине четничке формације у име тог покрета. Можда се не може наћи да их је наредио Дража или непосредно организовао и учествовао, али те формације су њему биле подређене одлуком Краљевске владе у Лондону. Михаиловић је вероватно знао барем за неке од тих злочина , уосталом морао је знати, али нема података да их је спречавао нити да је позивао на одговорност вође тих формација које су их чиниче. Очигледно се то сада једноставно заборавља и иде се на ову формалну страну поступка. Што се тиче процедуре кривичног поступка Михаиловићу, лично мислим да је и та формална страна испоштована, из једноставног разлога јер је држава хтела да прикаже како је правна држава. То што они сад потенцирају да Михаиловић није имао овог или оног браниоца, то су све приче и измишљотине које је тешко проверити, јер сви учесници у том поступку нису више међу живима, ни тужилац ни судије, сем понеки сведок који је био и са једне и са друге стране који је у то време био скојевац .
У сваком случају, с обзиром на то да је то предмет врло специфичног нивоа –ради се о Дражи Михаиловићу који није био обичан башибозлук тамо, у таквим предметима се настоји да то буде крајње коректно, јер се кроз такав поступак огледа држава и њена власт, а посебно судска. Више сам склон да верујем да су строго водили рачуна око те процедуре да се потпуно испоштује. Што се тиче доказа, то је ствар оцене суда. У сваком случају било је довољно доказа о злоделима четничких формација које се Михаиловићу приписују, а остаје празан део уз питање, колико се то може њему ставити на душу.
Друго, начело правичног поступка је филозофски растегљив појам који се може уклопити зависно од онога ко то примењује. Ко је тај ко има мерило за правичност? То је неко преовлађујуће мишљење, а ето дато је суду да кад он заузме став- е то је правично.
Паметни људи и паметне државе то препусте историји, па нека пишу историчари, они који хоће то да изучавају. Међутим, увођењем у судску процедуру, по новим прописима такође се не може отклонити сумња у присуство управо нове идеологије и идеолошких разлога. Ово су политичке одлуке, идеолошке. Ја као судија сигурно не бих тако пресудио.
Ово ипак није преседан нити ексцес него један широки приступ, ширко тумачење, а где год је широко тумачење и широк приступ, ту је могуће подвести све. То је благонаклон широк приступ у тумачењу и примени, не само прописа, јер пропис даје могућност, већ је сад ствар тумачења и сагледавања свих чињеница, кад се заузме болећив приступ, па се много штошта толерише .Према томе, није то нешто екстремно.
Да резимирам : рехабилитација Драже Михаиловића није инцидент,нити преседан нити неочекивано, то је један широки приступ ревидирања свега и свачега, по принципу нити штети нити користи.
Раније се у јавности помињало да у судском предмету из 1946. године нема пресуде Михаиловићу, а извучена је његова пресуда из оригинала списа. Својевремено сам гледао те списе и колико се сећам била је у њима чак и његова молба за помиловање, руком писана, била је и жалба на пресуду, а чак и то оспоравају и тврде да тога нема, тако да ту има свега.Тај предмет, тај судски спис је дуго раније био по неким институцијама и код неких државних органа, једва се ушло у траг да се врати тамо где му је место у архив Војног суда, где је архивиран, чини ми се, осамдесетих година прошлог века. Пре него што је стигао до архива, черупан је, тако да је као предмет архивиран без пресуде, откуцане, али пресуда постоји у записнику, а била је његова молба за помиловање, руком писана, била је и жалба, а сад се помиње да је нема. Према томе, где је пресуда? Неко је извукао, вероватно је неко чува, не верујем да је уништио-каже Радомир Гојовић
Са њом се ревидира много штошта. Ревидирају се бројне чињенице. Да ли ће оне издржати научну критику историјског времена, то је друго питање.Лично не верујем да ће издржати научну критику. То је ревидирање не само тог конкретног случаја у судском смислу него повлачи за собом ревидирање и других историјских чињеница о свим активностима четничких јединица. Историчари који се држе чињеница то другачије посматрају. Заговорници сада истичу да су четници спасавали пилоте енглеске и америчке и да је Дража одликован због тога, да су четници били на страни савезника. Он јесте био истурена рука краља Петра као краља државе. Он јесте био државни представник, али није радио у том духу у том складу државне политике и то су тек касније открили зато га нису прихватили јер се показало да се он није борио против Немаца.
Ови који се залажу врло су агресивни јер им то служи за неку сатисфакцију.
Ова рехабилитација не може имати било какав утицај на успостављање неке праксе кад је реч о случајевима из новије историје. Нема простора за било какве шире ефекте. Закон о рехбилитацији је завршио, своју мисију коју су имали у виду његови аутори.
На крају крајева осим што изазива некакав „хало ефекат“ неке друге промену у реалном смислу, нема.
Која се то грађанска права враћају Михаиловићу кад њега нема, осим, а то је једино сатисфакција за његове потомке да кажу –наш предак није осуђен. То је само у том тренутку нека психолошка сатисфакција само тај део неког угледа или неког историјског чина. Иначе, практичне, конкретне сврхе нема, осим ако се не буде некако злоупотребљавало, а не знам у које све сврхе је то евентуално могуће.
Ми смо чудан народ. То показује и овај случај , а верујем да ће од тога бити више штете него неко користи.Дат је материјал противницима да могу максимално то да злоупотребе и да користе, далеко више него што ће ови други, који су поборници, из тога нешто извући.
Може то да послужи као узор за неке друге па да исто тако то траже, исти тај приступ, исто то мерило, исти тај мекани, болећиви, широки приступ, то је тачно и већ се јављају наговештаји таквих захтева.
Реакција Хрвата поводом рехабилитције Михаиловића је пасе. Што се тиче Хрвата , ту они не могу ништа да нам кажу. Рехабилитована је читава Хрватска од усташа и прешла је на страну победника у Другом светском рату. Никакве последице није претрпела због највећих покоља над којима су се и Хитлер и Немци згражавали. Кога су осудили? Анте Павелић је побегао . Американци су Андрију Артуковића изручили кад је био већ тешко оболео. Осуђен је такође у позној старости Динко Шакић, још неки ситни у неким формацијама, али нису главешине.
Ипак, сматрам да уопште није немогуће да се и у Храватској појаве сличне приче, рецимо, у вези Артуковића.
Сматрам да је Виши суд у Београду у поступку у вези рехабилитације Драже Михаиловића погрешно применио закон. Мислим да је у односу на овај поступак који је изазвао буру у јавности суд погрешио јер сматрам да није имао у виду чињеницу да је гарантовање права на правично суђење у данашењем смислу и капацитету од стране високоразвијених и демократских друштава суштински почело тек 1950 године јер је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода тада сачињена и потписана од стране свега неколико држава у Риму. По мом тумачењу права и закона, све оно што је било пре 1950, практично не потпада под заштиту коју пружа Европска конвенција за заштиту људксих права, да не говорим о томе да је ту конвенцију Република Србија ратификовала тек 2004.године.
Једноставном по мом мишљењу, суд је требало да има у виду, поред осталог, и чињеницу када је то суђење спроведено, а када су усвојене конвенције које на један другачији начин, демократскији, третирају сва питања па и пре свега питања права на правично суђење. Могу ту да наведем пример који је ,рекла бих, врло илустративан иако нема везе са физичким лицима и реч је о питању имовине. Наиме, након Првог светског рата, као што је то општепознато, Аустроугарска се распала, укинута је монархија и Аустрија је проглашена за републику. Много касније су се наследници Хабсбуршке династије јавили са захтевом да им се врати имовина која је одузета после Првог светског рата. Обратили су се и Европском суду за људска права у Стразбуру, али је тај суд рекао да све оно што је учињено пре доношења Конвенције не може да буде разматрано са аспекта повреде права па ни права на имовину у том случају. Повлачећи неку аналогију, сматрам да се то на исти начин односи и на све остало. Јер, у супртном, бојим се да би онда могли да ревидирамо и Нирнбершки процес и друге процесе који су се водили непосредно након Другог светског рата. Када искорачимо из једног традиционално српског питања које се односи заправо на поделу народа на- ове и на- оне, и када упловимо у правне воде , сматрам да је постојало решење које је правно потпуно утемељено и где се сва та питања не би поново извлачила на површину и поново људи заузимали, да тако кажем, апсолутно непомирљиве позиције.
Бићу искрена и рећи да сматрам да се ту суд заправо можда мало заклања иза тога да је то само питање повреде права на правично суђење, јер мислим да у оваквом случају то не може бити једина аргументација, будући да је сваком јасно да се у једној таквој ствари, оваком одлуком на одређен начин ревидира историја.
Осим тога, с обзиром да је на страни подносилаца и заступника захтева за рехбилитацију биле сувише познате и значајне фигуре у политичком деловању у неком оређеном периоду, нисам сигурна да то не би могло да има утицаја на одлуку суда. Свакако да би било боље када у таквим поступцима не би учествовао нико ко има било каве везе са влашћу, па онда таква сумња не би могла ни да постоји. Овако, сумња ипак постоји.
Не познајем довољно добро законе оног времена, али мени се чини, из свега што сам читала о том и о другим суђењима, да се отприлике у то време, дакле, говоримо о 1946. години, о годину дана након завршетка таквог једног језивог рата, говоримо са дистанце од седамдесет година, мени се чини да су у то време сви ти поступци који су вођени у разним дражавама, вођени на сличан начин.
Убеђена сам да се никада неће десити да се ревидира Нирнбершки процес или слични који су вођени тих година од стране савезника. Они су поносни на своју антифашистичку борбу и поносни на све то што су урадили у борби против фашизма и неће то никада доводити у питање.
По мени, преседан је ово што се догодило у случају Драже Михаиловића- усвајање захтева за рехабилитацију уз позивање на повреду права на правично суђење, и не знам како да се то не примени на неке евентуалне друге сличне случајеве из истог периода, јер би то онда била дискриминација у овом времену.
Мислим да у ширем смислу Србија од рехабилитације Михаиловића може имати само штету, гледајући неке историјске контексте у које ово можемо ставити, а чини ми се да Европа и овако има дилему у односу на нас- шта заправо подржавамо, коју борбу за време Другог светског рата. Они су се изјаснили након Другог светског рата, означили су народноослободилачку борбу и војску оном која је била антифашистичка. Никог другог на овим просторима нису препознали као борца против фашизма и то је , по мом мишљењу, остало тако за сва времена у перцепцији Европе према нама. Пошто смо ми сами створили ситуацију да смо у дилеми ко је ту ко и шта је ко радио за време Другог светског рата, подсетићу да ми више година, после петооктобарских промена уопште нисмо били позивани на прославе Дана победе над фашизмом и прославе других сличних јубилеја, баш зато што нису могли да препознају шта ми овде о себи заправо мислимо. Након ове пресуде ми тек, сматрам , не нудимо њима ништа друго осим конфузије, док се у исто време неки чак накнадно трпају на страну победника у Другом светском рату. Мислим да је ово апсолутно аутогол како у смислу међународних односа, тако и у погледу унутрашњополитичких питања јер, по мени, ово неће служити превазилажењу подела у вези догађаја из Другог светског рата.
Извор: Дневник