Viši sud u Beogradu usvojio je 14. maja ove godine zahtev za rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića Draže, komandanta Kraljevske vojske u otadžbini i utvrdivši da mu je u političko-ideološki obojenom procesu komunističkog režima 1946.godine bilo povređeno pravo na pravično i fer suđenje poništio presudu Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije Vojnog odeljenja, kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine osuđen na smrtnu kaznu i oduzimanje građanskih prava, po optužbama za ratne zločine, izdaju države i naroda i kolaboraciju sa fašističkim okupatorskim snagama . Sudska odluka je konačna i ne postoji pravo žalbe. U obrazloženju odluke o rehabilitaciji je navedeno da sud nije utvrđivao činjenicu da li je Dragoljub Mihailović počinio ratne zločine ili nije.
General se sada smatra neosuđivanim, a u javnosti dominira tumačenje da je rehabilitovan ne samo Mihailović već praktično i ceo njegov četnički pokret od zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata .
O rehabilitaciji Mihailovića govore:
Postupak rehabilitacije Draže Mihailovića odnosi se na ličnost. Reč je o individualnom aktu, nije rehabilitovan njegov lik i delo, nego je rehabilitovan Mihailović po tačno određenoj presudi iz 1946. kojom je osuđen na smrt.
Postulat pravično i fer suđenje aktuelan je kod nas od 2004. godine kad je ratifikovana Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koja postala deo našeg unutrašnjeg prava. Dakle, jedan skorašnji pravni pojam vraćamo unazad i primenjujemo ga na suđenje koje je bilo 1946. kada taj pojam u našem zakonodavstvu nije bio poznat kao takav. Pravično suđenje se uvek podrazumevalo, u svim sistemima, jer niko neće da kaže da će suđenje biti nepravično, ali drugi smisao dobija s postulatom pravičnog suđenja po konvenciji.
Ključno pitanje vezano za zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića jeste da li je suđenje u njegovom slučaju 1946. godine bilo ideološko, političko, da li je presuda doneta pod pritiskom, da li pod pritiskom izvršne vlasti? Po meni, upravo ta presuda je eklatantan primer onoga što nije smelo da se desi u tako jednom značajnom predmetu, ali i u bilo kom drugom predmetu, jer svaki predmet gde nekoga osudite je značajan za onog ko je učesnik u postupku.
Mislim da je Viši sud u Beogradu ovom odlukom da usvoji zahtev za rehabilitaciju generala Mihailovića i utvrdi ništavom presudu iz 1946. godine, ispravio jednu nepravdu, ispravio prema konkretnoj ličnosti. To ne znači da, ako je pokret, na čijem čelu je bio general Mihailović, činio zločine da su ti zločini rehabilitovani. Naprotiv, to ostaje istoriji, istoričarima da raspravljaju, o tome će se još dugo lomiti koplja, možda i generacijama i generacijama ispred nas. Znači, rehabilitovana je osoba kojojoj je ime Dragoljub Mihailović, zato što nije imao pravično suđenje te 1946. godine. Ne vidim tu uopšte bilo kakav problem. Ta presuda ne treba da dovodi do podela unutar naroda. Naprotiv, narod, pod kojim se podrazumeva neograničen krug ljudi koji žive u Srbiji bilo kojih nacionalnosti, treba da bude zadovoljan što je jedna nepravda, koja se desila te 1946. ispravljena. To je moje lično mišljenje.
Ne razumem priče o najavi zahteva za pokretanje procesa za rehabilitaciju Aćifa Hadžiahmetovića Aćif-efendije, upravnika Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata kome istoričari pripisuju da je u saradnji sa Nemcima učestovao u ubistvima i proterivanju Srba, a koji je po okončanju rata streljan po kratkom postupku.Koliko ja razumem efendija nema formalne osude. Od čega će da ga rehabilituju kad nema formalne osude?
Da li će biti halo efekta? General Draža Mihailović je bio značajna ličnost. Priklonjen sam mišljenju u kojem je označen „prvim gerilcem okupirane Evrope“, pod znacima navoda. Neka dođe do „halo efekta“. Sudovi su osposobljeni da i stručno i na svaki drugi način da i o tome vode računa i da strogo primenjuju zakon i mislim da ne bi trebalo, u sudskim odlukama da bude problema. Mada se svakodnevno susrećemo u radu sudova sa problemima, ali jednostavno moramo verovati u integritet suda i sudija i tih ljudi koji donose odluke. Prema tome, sud u svako konkretnom slučaju donosi posebnu odluku koja ima značaj samo za taj predmet. Ako sudska odluka ima i širi značaj zbog ličnosti kojoj je namenjena to je druga stvar koja ne zavisi mnogo od suda.
Recimo, čak i da je odluka za rehabilitaciju Draže Mihailovića bila dijametralno suprotna, isto bi veliki broj ljudi nezadovoljan.
Mislim da će ipak ova odluka dovesti, u krajnjoj liniji,do pomirenja dva gerilska pokreta otpora. I partizani su činili zločine i to vrlo značajne, o kojima se zasad malo zna u javnosti, mada svakim danom sve više. O četnicima svi i kroz obrazovanje i na druge načine znali smo da su činjeni zločini koji su očigledno bili mnogo manjeg obima i nediktirani od vrha tog pokreta. Inače i pokret se ne zove četnički već Jugoslovenska vojska u otadžbini. Prema tome, vreme je da se te nepravde koje su iz ideoloških razloga činjene od 1945. pa rekao bih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, ublažavaju i da nestaju.
Rehabilitacija generala Dragoljuba Mihailovića je i politički i pravno, promašaj i više će štetiti Srbiji nego što će joj koristiti čak i u nekom čak polemičkom smislu-smatra Radmir Gojović, bivši predsednik Vojnog suda u Beogradu.
-Stoji činjenica da sudskom odlukom o usvajanju zahteva za rehabilitaciju nije utvrđivano da li je Mihailović činio zločine i ima li odgovornosti na njemu, nego da li je sam proces formalno bio u skladu sa nekakvim pravilima pravičnosti i daje tu ocenu. U taj pristup, ja, međutim, dosta sumnjam, mada ne držim da sam poznavalac svih tih istorijskih činjenica, a ima tu svakakvih činjenica, bez obzira što oni koji su zahtevali rehabilitaciju polaze da je on bio na čelu jednog pokreta otpora protiv okupatora, a s druge strane, oružano se sukobljavao sa ideološkim protivnicima-partizanima, a istoriju pišu pobednici. To su sve floksule. Mislim da je bilo nepotrebno, nesvrsishodno, sada revidirati sam sudski postupak vođen prema tim tada postojećim propisima.
Vrlo je nezahvalno iz ove pozicije, sada argumentovano i stručno polemisati jer za to nijedna ni druga strana nema uverljive dokaze.
Sada se svi zaleću da analiziraju tu presudu.
Tadašnje zakonodavstvo i sudovi sudili su po tadašnjim propisma ali bilo je toliko jakih dokaza da ga osude. Ne može se reći da nije bilo dokaza za zločine koje su počinile pojedine četničke formacije u ime tog pokreta. Možda se ne može naći da ih je naredio Draža ili neposredno organizovao i učestvovao, ali te formacije su njemu bile podređene odlukom Kraljevske vlade u Londonu. Mihailović je verovatno znao barem za neke od tih zločina , uostalom morao je znati, ali nema podataka da ih je sprečavao niti da je pozivao na odgovornost vođe tih formacija koje su ih činiče. Očigledno se to sada jednostavno zaboravlja i ide se na ovu formalnu stranu postupka. Što se tiče procedure krivičnog postupka Mihailoviću, lično mislim da je i ta formalna strana ispoštovana, iz jednostavnog razloga jer je država htela da prikaže kako je pravna država. To što oni sad potenciraju da Mihailović nije imao ovog ili onog branioca, to su sve priče i izmišljotine koje je teško proveriti, jer svi učesnici u tom postupku nisu više među živima, ni tužilac ni sudije, sem poneki svedok koji je bio i sa jedne i sa druge strane koji je u to vreme bio skojevac .
U svakom slučaju, s obzirom na to da je to predmet vrlo specifičnog nivoa –radi se o Draži Mihailoviću koji nije bio običan bašibozluk tamo, u takvim predmetima se nastoji da to bude krajnje korektno, jer se kroz takav postupak ogleda država i njena vlast, a posebno sudska. Više sam sklon da verujem da su strogo vodili računa oko te procedure da se potpuno ispoštuje. Što se tiče dokaza, to je stvar ocene suda. U svakom slučaju bilo je dovoljno dokaza o zlodelima četničkih formacija koje se Mihailoviću pripisuju, a ostaje prazan deo uz pitanje, koliko se to može njemu staviti na dušu.
Drugo, načelo pravičnog postupka je filozofski rastegljiv pojam koji se može uklopiti zavisno od onoga ko to primenjuje. Ko je taj ko ima merilo za pravičnost? To je neko preovlađujuće mišljenje, a eto dato je sudu da kad on zauzme stav- e to je pravično.
Pametni ljudi i pametne države to prepuste istoriji, pa neka pišu istoričari, oni koji hoće to da izučavaju. Međutim, uvođenjem u sudsku proceduru, po novim propisima takođe se ne može otkloniti sumnja u prisustvo upravo nove ideologije i ideoloških razloga. Ovo su političke odluke, ideološke. Ja kao sudija sigurno ne bih tako presudio.
Ovo ipak nije presedan niti eksces nego jedan široki pristup, širko tumačenje, a gde god je široko tumačenje i širok pristup, tu je moguće podvesti sve. To je blagonaklon širok pristup u tumačenju i primeni, ne samo propisa, jer propis daje mogućnost, već je sad stvar tumačenja i sagledavanja svih činjenica, kad se zauzme bolećiv pristup, pa se mnogo štošta toleriše .Prema tome, nije to nešto ekstremno.
Da rezimiram : rehabilitacija Draže Mihailovića nije incident,niti presedan niti neočekivano, to je jedan široki pristup revidiranja svega i svačega, po principu niti šteti niti koristi.
Ranije se u javnosti pominjalo da u sudskom predmetu iz 1946. godine nema presude Mihailoviću, a izvučena je njegova presuda iz originala spisa. Svojevremeno sam gledao te spise i koliko se sećam bila je u njima čak i njegova molba za pomilovanje, rukom pisana, bila je i žalba na presudu, a čak i to osporavaju i tvrde da toga nema, tako da tu ima svega.Taj predmet, taj sudski spis je dugo ranije bio po nekim institucijama i kod nekih državnih organa, jedva se ušlo u trag da se vrati tamo gde mu je mesto u arhiv Vojnog suda, gde je arhiviran, čini mi se, osamdesetih godina prošlog veka. Pre nego što je stigao do arhiva, čerupan je, tako da je kao predmet arhiviran bez presude, otkucane, ali presuda postoji u zapisniku, a bila je njegova molba za pomilovanje, rukom pisana, bila je i žalba, a sad se pominje da je nema. Prema tome, gde je presuda? Neko je izvukao, verovatno je neko čuva, ne verujem da je uništio-kaže Radomir Gojović
Sa njom se revidira mnogo štošta. Revidiraju se brojne činjenice. Da li će one izdržati naučnu kritiku istorijskog vremena, to je drugo pitanje.Lično ne verujem da će izdržati naučnu kritiku. To je revidiranje ne samo tog konkretnog slučaja u sudskom smislu nego povlači za sobom revidiranje i drugih istorijskih činjenica o svim aktivnostima četničkih jedinica. Istoričari koji se drže činjenica to drugačije posmatraju. Zagovornici sada ističu da su četnici spasavali pilote engleske i američke i da je Draža odlikovan zbog toga, da su četnici bili na strani saveznika. On jeste bio isturena ruka kralja Petra kao kralja države. On jeste bio državni predstavnik, ali nije radio u tom duhu u tom skladu državne politike i to su tek kasnije otkrili zato ga nisu prihvatili jer se pokazalo da se on nije borio protiv Nemaca.
Ovi koji se zalažu vrlo su agresivni jer im to služi za neku satisfakciju.
Ova rehabilitacija ne može imati bilo kakav uticaj na uspostavljanje neke prakse kad je reč o slučajevima iz novije istorije. Nema prostora za bilo kakve šire efekte. Zakon o rehbilitaciji je završio, svoju misiju koju su imali u vidu njegovi autori.
Na kraju krajeva osim što izaziva nekakav „halo efekat“ neke druge promenu u realnom smislu, nema.
Koja se to građanska prava vraćaju Mihailoviću kad njega nema, osim, a to je jedino satisfakcija za njegove potomke da kažu –naš predak nije osuđen. To je samo u tom trenutku neka psihološka satisfakcija samo taj deo nekog ugleda ili nekog istorijskog čina. Inače, praktične, konkretne svrhe nema, osim ako se ne bude nekako zloupotrebljavalo, a ne znam u koje sve svrhe je to eventualno moguće.
Mi smo čudan narod. To pokazuje i ovaj slučaj , a verujem da će od toga biti više štete nego neko koristi.Dat je materijal protivnicima da mogu maksimalno to da zloupotrebe i da koriste, daleko više nego što će ovi drugi, koji su pobornici, iz toga nešto izvući.
Može to da posluži kao uzor za neke druge pa da isto tako to traže, isti taj pristup, isto to merilo, isti taj mekani, bolećivi, široki pristup, to je tačno i već se javljaju nagoveštaji takvih zahteva.
Reakcija Hrvata povodom rehabilitcije Mihailovića je pase. Što se tiče Hrvata , tu oni ne mogu ništa da nam kažu. Rehabilitovana je čitava Hrvatska od ustaša i prešla je na stranu pobednika u Drugom svetskom ratu. Nikakve posledice nije pretrpela zbog najvećih pokolja nad kojima su se i Hitler i Nemci zgražavali. Koga su osudili? Ante Pavelić je pobegao . Amerikanci su Andriju Artukovića izručili kad je bio već teško oboleo. Osuđen je takođe u poznoj starosti Dinko Šakić, još neki sitni u nekim formacijama, ali nisu glavešine.
Ipak, smatram da uopšte nije nemoguće da se i u Hravatskoj pojave slične priče, recimo, u vezi Artukovića.
Smatram da je Viši sud u Beogradu u postupku u vezi rehabilitacije Draže Mihailovića pogrešno primenio zakon. Mislim da je u odnosu na ovaj postupak koji je izazvao buru u javnosti sud pogrešio jer smatram da nije imao u vidu činjenicu da je garantovanje prava na pravično suđenje u današenjem smislu i kapacitetu od strane visokorazvijenih i demokratskih društava suštinski počelo tek 1950 godine jer je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tada sačinjena i potpisana od strane svega nekoliko država u Rimu. Po mom tumačenju prava i zakona, sve ono što je bilo pre 1950, praktično ne potpada pod zaštitu koju pruža Evropska konvencija za zaštitu ljudksih prava, da ne govorim o tome da je tu konvenciju Republika Srbija ratifikovala tek 2004.godine.
Jednostavnom po mom mišljenju, sud je trebalo da ima u vidu, pored ostalog, i činjenicu kada je to suđenje sprovedeno, a kada su usvojene konvencije koje na jedan drugačiji način, demokratskiji, tretiraju sva pitanja pa i pre svega pitanja prava na pravično suđenje. Mogu tu da navedem primer koji je ,rekla bih, vrlo ilustrativan iako nema veze sa fizičkim licima i reč je o pitanju imovine. Naime, nakon Prvog svetskog rata, kao što je to opštepoznato, Austrougarska se raspala, ukinuta je monarhija i Austrija je proglašena za republiku. Mnogo kasnije su se naslednici Habsburške dinastije javili sa zahtevom da im se vrati imovina koja je oduzeta posle Prvog svetskog rata. Obratili su se i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali je taj sud rekao da sve ono što je učinjeno pre donošenja Konvencije ne može da bude razmatrano sa aspekta povrede prava pa ni prava na imovinu u tom slučaju. Povlačeći neku analogiju, smatram da se to na isti način odnosi i na sve ostalo. Jer, u suprtnom, bojim se da bi onda mogli da revidiramo i Nirnberški proces i druge procese koji su se vodili neposredno nakon Drugog svetskog rata. Kada iskoračimo iz jednog tradicionalno srpskog pitanja koje se odnosi zapravo na podelu naroda na- ove i na- one, i kada uplovimo u pravne vode , smatram da je postojalo rešenje koje je pravno potpuno utemeljeno i gde se sva ta pitanja ne bi ponovo izvlačila na površinu i ponovo ljudi zauzimali, da tako kažem, apsolutno nepomirljive pozicije.
Biću iskrena i reći da smatram da se tu sud zapravo možda malo zaklanja iza toga da je to samo pitanje povrede prava na pravično suđenje, jer mislim da u ovakvom slučaju to ne može biti jedina argumentacija, budući da je svakom jasno da se u jednoj takvoj stvari, ovakom odlukom na određen način revidira istorija.
Osim toga, s obzirom da je na strani podnosilaca i zastupnika zahteva za rehbilitaciju bile suviše poznate i značajne figure u političkom delovanju u nekom oređenom periodu, nisam sigurna da to ne bi moglo da ima uticaja na odluku suda. Svakako da bi bilo bolje kada u takvim postupcima ne bi učestvovao niko ko ima bilo kave veze sa vlašću, pa onda takva sumnja ne bi mogla ni da postoji. Ovako, sumnja ipak postoji.
Ne poznajem dovoljno dobro zakone onog vremena, ali meni se čini, iz svega što sam čitala o tom i o drugim suđenjima, da se otprilike u to vreme, dakle, govorimo o 1946. godini, o godinu dana nakon završetka takvog jednog jezivog rata, govorimo sa distance od sedamdeset godina, meni se čini da su u to vreme svi ti postupci koji su vođeni u raznim dražavama, vođeni na sličan način.
Ubeđena sam da se nikada neće desiti da se revidira Nirnberški proces ili slični koji su vođeni tih godina od strane saveznika. Oni su ponosni na svoju antifašističku borbu i ponosni na sve to što su uradili u borbi protiv fašizma i neće to nikada dovoditi u pitanje.
Po meni, presedan je ovo što se dogodilo u slučaju Draže Mihailovića- usvajanje zahteva za rehabilitaciju uz pozivanje na povredu prava na pravično suđenje, i ne znam kako da se to ne primeni na neke eventualne druge slične slučajeve iz istog perioda, jer bi to onda bila diskriminacija u ovom vremenu.
Mislim da u širem smislu Srbija od rehabilitacije Mihailovića može imati samo štetu, gledajući neke istorijske kontekste u koje ovo možemo staviti, a čini mi se da Evropa i ovako ima dilemu u odnosu na nas- šta zapravo podržavamo, koju borbu za vreme Drugog svetskog rata. Oni su se izjasnili nakon Drugog svetskog rata, označili su narodnooslobodilačku borbu i vojsku onom koja je bila antifašistička. Nikog drugog na ovim prostorima nisu prepoznali kao borca protiv fašizma i to je , po mom mišljenju, ostalo tako za sva vremena u percepciji Evrope prema nama. Pošto smo mi sami stvorili situaciju da smo u dilemi ko je tu ko i šta je ko radio za vreme Drugog svetskog rata, podsetiću da mi više godina, posle petooktobarskih promena uopšte nismo bili pozivani na proslave Dana pobede nad fašizmom i proslave drugih sličnih jubileja, baš zato što nisu mogli da prepoznaju šta mi ovde o sebi zapravo mislimo. Nakon ove presude mi tek, smatram , ne nudimo njima ništa drugo osim konfuzije, dok se u isto vreme neki čak naknadno trpaju na stranu pobednika u Drugom svetskom ratu. Mislim da je ovo apsolutno autogol kako u smislu međunarodnih odnosa, tako i u pogledu unutrašnjopolitičkih pitanja jer, po meni, ovo neće služiti prevazilaženju podela u vezi događaja iz Drugog svetskog rata.
Izvor: Dnevnik
