Васа Пелагић: “Народна права” , спаљена књига народног трибуна увек актуелна и непожељна у Србији
„Мудри и поштени државници и уопште власници не само да отклањају од народа све што би могло изазвати народни гнев и притисак, него они свуда и свагда као честите слуге великог господара и творца свију животних намирница – народа, удешавају и понашање и свој рад и своје плате и све законе и уредбе тако да се види на сваком кораку да су они народни пријатељи и да су му мили и драги и одани добру и раду. Ко тако не ради није пријатељ ни себи ни народу, ни напретку ни свом породу, ни поштеном гласу своме ни народном, па ма како се он дерао да је пријатељ народа и напретка и ма како узвикивао да припада овој или оној политичкој странци.
Такав рационални преображај данас је за нас нужнији него иком другом, јер ко има разума непомућена и ока светла он види да се наш државни организам налази у опакој болести, трзавици и агонији. То је наша политичка, социјална и економска болест и беда. За рационално лечење такве опаке болести потребни су нам посве разумни, рационални лекови за живот и пословање па да се колико толико оздрави и уљудније живи напредује.“
Овако је 1889. године писао народни трибун Василије Васа Пелагић, од народа слављен, од власти прогањан и затваран у лудницу, у својој књизи „Народна права или наше неодложне потребе“, која је одузета и јавно спаљена на Славији 8. марта 1890. године, а Пелагић ухапшен, осуђен и крајем године протеран из Србије.
Аманет
Према архивским записима из тог времена, књига и њено спаљивање узбуркали су читаву Србију, изазвали масовне протесте грађана, критику судова, напредњачко-либералске, као и потоње радикалске власти, те тад већ абдициралог краља Милана Обреновића. По повратку из прогонства Пелагић је због објављивања нових списа и чланака у штампи, по садржају сличних спаљеним „Народним правима“ затворен у лудницу , потом је осуђиван на робију а и умро је у пожаревачком затвору 25. јануара 1899.године. Пуних сто година о спаљеним „Народним правима“ ништа се није чуло, све до 1987., кад је Мирољуб Јевтовић, који је пуким случајем сазнао за књигу, успео да пронађе преостали примерак, те да је репринтује у скромном тиражу у својој „Библиотеци спаљених књига“. Јевтовић је навео да је пронашао и примерак књиге поклоњен Јаши Продановићу на коме пише:
„Ово дело остављам у аманет пријатељима народним и мојим да га прештампају по трећи пут..“ Питам се, писао је сто година касније Јевтовић, како то да нико до сада није извршио Пелагићев аманет?!
Међутим, и после репринта, као заувек прокужена, књига „Народна права“ је остала у дубокој тами. Ипак, заслужила је подсећање барем поводом 110. годишњице смрти аутора, тим пре што је уз фениксовано издање Јевтовић објавио и свој додатак „Повесницу обесправљености“ која, како је навео, говори у извесној мери о страдалништву Пелагићевом и догађајима око спаљене књиге, с прилозима из штампе, преписима судско-полицијских докумената, написима бројних личности из последње деценије 19 века.
Међу прилозима „Повеснице“ је и Пелагићев запис поводом напада на њега због „Народних права“, у којем се наводи: „Мени није криво што ме због књиге нападају неки потплаћени листови аустроугарски. Јер сви знамо да она и њихови власници раде да … Србија не буде ни у чему озарена… духом истинске слободе… народног благостања и мира. Она би била узданица бољих и срећнијих дана Србинових.. због својих демократских .. и ослободилачких уредаба.. То знају непријатељи Србије, па зато снажно раде преко издајица Србије и слободе, да Србију што јаче задуже… потлачених слобода и народних права… стагнације , корупције, бирокрације… Потркуша буџоносаца… /знају да/ само под владом тираније могу се пунити џепови… и сатирати искрени пријатељи народа и слободе , истине и правде… Шабачки „Либерал“ тражи од власти да књигу забрани и писца казни… Ове новинарске ругобе… веле да су „Народна права“ књижевно ругло и суманутост, чијег писца треба пре затворити или у лудницу отпремити… Сваки човек науке и пријатељ народа види да су поменути нападачи и клеветници наше срамне и подле слуге грабљивих господара… Еј, изроди, ко вас такве роди. Тако ли се служи домовини. Тако им вели и писац ових редова Васа Пелагић“.
Судовима, разним државним институцијама и уредништвима тадашњих новина стигла су многобројна протестна писма грађана због судског прогона Пелагића и спаљивања књиге. У листу „Народна мисао“ у марту 1890., објављен је један критички коментар да је спаљивањем те књиге „дат сјајан доказ да је Србија земља напретка јер је већ пошла у-средњи век“, с циничном опаском: „Како би било да се и Пелагић спали? Бар онда полиција не би имала муке с његовим књигама?“
Деловодни протокол бр. 217 од 23. децембра 1889. казује да је Пелагићеву књигу „Народна права“ забранила Управа вароши Београда , а писца тужила за увреду краљевског величанства. Пелагић је ухапшен, али су адвокат Коста Шпартаљ и штампар Николић 13. јануара 1890, дали јемство за њега да се брани са слободе. Суд вароши Београда је нашао да Пелагић не може службено бити оптужен за увреду бившег краља Милана, али је оптужен за растурање забрањених књига.
На удару власти
„Мале новине“ 8. септембра 1890, сазнају да је Пелагић претходне ноћи ухапшен у свом стану, а већ се у напису од 9. септембра наводи да је Пелагић протеран у Бугарску, и то недељу дана пре избора, након што су власти сазнале да је због омиљености у народу кандидован за посланика у Рудничком округу. Три месеца касније штампа преноси да је 16. децембра 1890. бугарска власт протерала Пелагића у Србију, али да су га у Топчидеру дочекали жандарми и поново протерали преко бугарске границе у Цариброд. Тада посланик за варош Смедерево Петар Максимовић подноси интерпелацију којом тражи да му министар унутрашњих дела одговори да ли је књижевник Пелагић протеран из Србије, да ли по наредби министровој или неког нижег чиновника и чиме се то објашњава с обзиром да се таква наредба коси са Уставом. После интерпелације му се одобрава боравак у Србији, а већ 1892. објављује „Енциклопедију о значењу речи и израза“. У том речнику, на пример, у објашњењу термина -бирократизам-чиновништво, Пелагић вели: „Гди се чиновништво одомаћило као засебна класа оно је пијавица која сиса крв и сок народа, оно је грч на народном телу, оно је као болест сушица која мало по мало смањује тело, енергију духовни полет народа, оно је вечни друг и бранич тиранина и глобаџијама народним и трајни уништитељ истине и правде, народа и стварног прогреса. Бирократизам је отровни чир на телу и мозгу народа“. Израз-дресирати-тумачи: „дресирати се каже кад се деца или народ уче да мисле и раде мозгом својих старешина, а не својом главом“. Објављује чланке „Србијо напред! Победа је на твојој страни, а затим „Нови гробари Србије и српства“.
У новинама од 11. марта 1893., осванули су текстови да је Пелагића једне вечери пред станом напао неки арамија с намером да га премлати, али да се десило обрнуто. Дан после напада Пелагића је жандарм љубазно позвао да сврати у теразијски кварт, а потом је упућен на Врачар, па у Капетанију, одакле је одвучен у лудницу и оглашен душевно оболелим. Из луднице га је већ 3. априла отео народ, око три хиљаде грађана и студената који су уз звиждање, оштре протесте и претње гађали каменицама главну канцеларију, а кад им се обратио управник луднице доктор Милан Васић, говорећи да је Пелагић баш тог јутра пуштен, нису му поверовали, већ су провалили у лудницу и изнели Пелагића на рукама, кличући. „Живео“ и „Слава ти“. Према истом чланку из новина „Занатлијски савез“, после је поворка грађана с Пелагићем направила демонстрације испред кућа намесника Јована Ристића и генерала Велимирковића које су засули каменицама.
У марту 1893. Пелагић је тужио суду и Министарству унутрашњих дела Павла Денића, управника вароши Београда као и управника луднице др Васића због тога што су га „здрава и права затворили у лудницу“. Суд је одбио да разматра његову тужбу, а читав предмет је стављен ад акта.
Већ 1894. године, због текста „Радни народ је сила распарчана“ Пелагић поново бива оптужен, тада „због штампарског преступа“, а број 56 листа „Занатлијски савез“ из октобра те године био је забрањен. Због објављивања његове непотписане песме инкриминисаних стихова „Устај сељо, устај роде да се спасиш од господе“, оптужен је и уредник „Занатлијског савеза“ Влада Ристановић који се на суду бранио да не зна ко је аутор песме, већ да је прештампао из „Малих новина“.
На саслушању пред судом 20. октобра 1894. године, Пелагић је признао да је аутор текста „Радни народ је сила распарчана“, а три дана касније је на суђењу пред Судом вароши Београд, изјавио да ће како год му судили „строго или научно“, и даље поносно радити и жртве подносити за остварење права народа, ослобођење од сваког економског и политичког зла и притиска ради стварања на земљи царства напредног и политичког благостања и царства једнакости ,слободе, мира и међусобне солидарности“.
-Може бити, господо судије, да ћете ме за овакву исповест строжије судити, али вјерујте да ми је милије када ме биркоратско-буржоаска-параграфска правда осуђује и казни, неголи да ме дарива својим наградама и почастима. За мене је највећа почаст радити и умријети у служби истине и правде… – казао је пред судом Пелагић. Осуђен је на четири месеца затвора и 200 динара новчане казне. Уредник Ристановић је осуђен на новчану казну 100 динара.
У новембру 1895, Начелство Округа подрињског оптужило је Пелагића за растурање књиге „Спас Србије“ и „Социјалситички катихизис“ , па је и због тога осуђен.
Тужба
Управа града Београда 9. маја 1896. подноси тужбу суду вароши Београду против њега због брошуре „Ко је преступник и бунтовник и ко руши ред, мир, имање, морал, веру и фамилију“ и других списа. У тужби наводе да „Пелагић напада монархистички систем владавине , уставна права владалачка, Његово Краљевско Величанство краља излаже подсмеху и презрењу, напада на државне установе и уређења земаљска, грађанске и војне власти, цркву, приватну својину, а јавно правда и хвали дела злочина и преступа, дражећи народ и позивајући га да устане против владара и власти, те да на тај начин оствари закон социјалистичке правде“. Наредног дана поново га хапсе , а на судско решење којим му је одређен притвор Пелагић је својеручно дописао: „Мило ми је што ме је суд ставио у апс за оно дело за које би људи од науке дали награду, зато што су указани узроци, који кад се отклоне оним начином, онда не би било ни преступника ни злочинаца. Мило ми је што се овим начином показује дух и интелигенција наших представника и чувара правде“.
Одбрана
На суђењу које је одржано 5. јуна 1896. године, тужбу ју заступао државни тужилац Милан Поповић, а Пелагића су бранили адвокати Никола Николић и Коста Шпартаљ. Одбрана коју је тада изнео прво је била објављена на бугарском, а потом и на српском језику под називом „Друга Пелагићева одбрана“.
„Господо судије, иако се зна да величину данашње науке и културе свјетске није створила угњетачка цензура и полицијско-судски притисак, са њиховим владарским и божанским, небеским и земаљским ауторитетима и прерогативима, него да су сву ту величину људске науке и културе , којом се и најцрњи деспот хвалисаво размеће, створили синови слободе и критике и одважни проповједници истине и правде-они синови слободе и науке , који будише, освјешћиваше и упућиваше угњетене, орабљене и заглупљене људе и народе да потисну и униште постојеће неправде… Иако је суд народног мишљења као и сва озбиљнија критика потврдила необорив факат да су књиге моје као и све друге са таквим поукама и начелима, вршиле и једнако врше дјело народног обавјештавања и просвјештења, сокољења и унапређивања, и да оне воде на пут истине и правде, рада и благостања привредног, здравственог, просвјетног, политичког и научно моралног, иако знамо да је све поменуто потпуна истина, као и то да свега поменутог треба нашем народу као озеблом сунца и гладном хљеба-велим иако је то све сушта истина, опет је Суд, по захтјеву полиције, одобрио забрану и ставио под суд моја најновија дјела… Чудно је доиста да се моћна државна спрема и њена безбројна средства боје једног сиротог писца , те тиме показују да сам ја крупна друштвена сила, а они бесиље…
Даље, господо судије, оптужен сам за „увреду његовог величанства“. Ко је читао ову књигу и друга моја дјела, он зна да ја увијек одајем пошту сваком корисном величанству. Ја се одушевљавам величанством жељезних мостова и другим узорним грађевинама. Ја поздрављам величанство ваљано обрађених и жељно напредних разних жита и других усјева. Ја сам изјављивао и изјављујем особиту и срдачну пошту свим тим величанствима радног народа…
Али, рећи ће тужиоци моји, да они разумију увреду краља Александра. Ето, господо судије, пред вама стоји оптужена књига , прочитајте је и увјерићете се да ја ни у њој ни у реченом чланку нигдје не спомињем име краља Александра“.
Овог пута Пелагић је по ко зна који пут у животу осуђен на вишегодишњу робију, на четири године затвора „за увреду величанства по четири параграфа“ и отеран на робију. У пожаревачком затвору Пелагић пише предговор за своју књигу „Народни учитељ“.
„Ја сам већ јако оронуо здрављем. Није ни шала пола мога века провео сам по тамницама, а и данас се налазим у пожаревачком казненом заводу… Поздрављам моје старе познанике и пријатеље, желећи да се користе овом књигом, те да јој увек сачувају ону љубав којом су је пресретали“. Умро је 25. јануара 1899. године.
Јован Скерлић је записао да је Пелагић у зиму 1899, пао у болесничку постељу из које се више није дигао: „Све молбе за помиловање нису помогле: краљ Милан је хтео да стари борац за слободу умре у тамници.“
Независност
Какве је све „инкриминисане мисли“ Пелагић записао у „Народним правима“, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо“, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних“ за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен“. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза“. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. „Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других“. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја“…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански“ у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој“. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде“, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба“. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности“. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје“. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име“.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум“, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!“, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!“. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…
Тако је говорио Васа Пелагић. Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили!
Поводом 190 година од рођења Васе Пелагића
Извор: Таблоид, аутор:1 Јаковљевић
Фото: Википедија – Јавно власништво
